У октобру је Европска унија одобрила план за инвестиције и економску помоћ Балкану за период 2021-2027. Укупан обим транши може достићи 9 милијарди евра. На шта земље региона могу да потроше овај новац?

Пре свега ради се о пројектима у области саобраћајне инфраструктуре. То је „ауто-пут мира“ који ће повезати Приштину и Ниш; модернизација железничке пруге између Србије и Хрватске и обнављање железничке везе са Северном Македонијом. ЕУ обећава велике инвестиције и у развоју железничких веза Западног Балкана са првим суседима у ЕУ — Грчком, Бугарском, Хрватском. Истовремено, Европљани ће помоћи да се заврши изградња Плавог ауто-пута дуж обале од Хрватске до Грчке.

Такође је планирано да се заврши деминирање обала Саве, да се прошири ушће Дунава, као и изградња коридора Север-Југ који ће повезати главне градове Централне Европе са Плочама на јадранској обали (преко Сарајева) и железничким коридором бр.4 између Београда, Подгорице и Бара.

Железничка пруга која повезује Београд са Приштином биће даље модернизована. Такође је у плану обнова 120 км дуге железничке пруге у Албанији (до границе са Црном Гором).

ЕУ је спремна да улаже и у амбициозне пројекте зелене енергије. Конкретно, планирано је обнављање хидроелектране Фиерза у Албанији, модернизација хидроелектрана на Пиви и Комарници у Црној Гори. Истовремено, Брисел обећава додатна улагања у ветрењаче и соларне електростанице у Северној Македонији.

Међутим, неће се занемарити ни традиционални извори енергије. Нагласак ће бити на диверзификацији испорука гаса. Тако ће у оквиру трансјадранског гасовода бити завршена изградња крака Фјер-Валона у Албанији. Приоритет ће имати јонско-јадрански гасовод дуж обале, јер је дизајниран да значајно диверзификује изворе плавог горива испорученог на западни Балкан и шире. Такође се планира да се доврши деоница БиХ-Хрватска. Почеће да се гради гасовод између Северне Македоније и Косова и прошириће се инвестиције у гасовод Северна Македонија  — Грчка и Северна Македонија — Србија.

Коначно, постоје планови за завршетак изградње Трансбалканског коридора електричне енергије који повезује Србију, Босну и Херцеговину и Црну Гору како би се обезбедила мрежа за дистрибуцију електричне енергије у целом региону и у правцу ЕУ.

А има и много других, мање амбициозних и судбоносних пројеката.

Није само јасно из којих извора Брисел планира да плати све ове послове.

Европска унија сада има озбиљне финансијске потешкоће. Све земље ЕУ, осим Бугарске, још су у мају прекорачиле максимално дозвољени буџетски дефицит од 3% БДП-а због борбе против пандемије.

У јулу је ЕУ са потешкоћама — након вишедневних преговора — постигла споразум о антикризном буџету. У циљу борбе против последица пандемије одлучено је да се створи ванбуџетски фонд „ЕУ нове генерације“, који ће износити 750 милијарди евра.

Из њега ће државама бесплатно бити издвојено 390 милијарди, још 360 као кредит, који ће бити ликвидиран до краја 2058. Нешто ће остати и за Западни Балкан.

Занимљиво је да је француски председник Емануел Макрон приметио да ће се дуг отплаћивати из различитих извора — из држава чланица ЕУ, као и из сопствених ресурса ЕУ, који ће се попуњавати новим такозваним порезима на иновације (на пример, на непрерађену пластику и дигиталне трансакције), као и кроз царине на робу из земаља које нису чланице ЕУ „са нижим климатским стандардима“.

Речју, не ради се о „невиђеној великодушности“, већ о покушају да се помогне економији саме Европске уније.

Ако пажљивије погледате пројекте који ће финансирати не Брисел већ Европска банка за обнову и развој и разне приватне структуре, можете схватити да циљ није помоћи Балкану, већ оживети своју индустрију која је у стагнацији, подржати сопствену економију и освајити нова тржишта, одузети их Кини, која дуго и упорно покушава да држи монопол на изградњу аутопутева и железница, енергетику и друге атрактивне гране индустрије.

Пројекти које смо споменули ће бити реализовани захваљујући кредитима. А новчана помоћ из Брисела овог пута ће, највероватније, бити пружена са неким „обвезницама“ које ће морати да се исплате 2058. године. Испада да ће сви учесници у процесу и даље бити принуђени да плаћају рачуне и то са каматама.

Друга нијанса је да сви ти пројекти захтевају даље континуирано одржавање, а ово је још један извор профита (и, ако је потребно, уцена).

Чини се да се овог пута Брисел отворено бави преваром: његове „инвестиције“ и „помоћ“ (што је заправо зајам) само су покушај да се на рачун Западног Балкана спаси сопствена економија и индустрија, и да се из тог региона отерају Русија и Кина. 

Главно питање је у којој су мери балканске земље, пре свега Србија, а такође и Босна и Херцеговина спремне да учествују у овој превари?

У којој мери су спремни да напусте уносне уговоре са Пекингом и Москвом да би их Брисел отерао у дужничко ропство?