Ова прича садржи све компоненте одличног крими романа или филма. Међутим, на западу не воле пуно да говоре о њеном главном протагонисти. Име му је Лићо Ђели. Био је фашиста, масон, финансијер и приграбио је део златних резерви Југославије. Његове тајне су директно повезане са западним тајним службама.
Лићо Ђели којег су заслужено звали „Калиостро нашег доба“ је преминуо 2015. у 96. години живота. Многи су се надали да ће после његове смрти пронаћи скривено благо, а имали су и разлог за то: када је Ђели 1998. по ко зна који пут ухапшен, у вазама у његовој вили пронашли су 165 златних полуга без печата. Раније је хапшен у Женеви при покушају да са свог рачуна скине 150 милиона долара. Речју, био је пун пара.
Претпоставља се да је Ђели до таквог богатства које му је помогло да стане на чело италијанске масонске ложе Propaganda Due па чак и да планира држави удар у Италији, дошао не само финансијским аферама, већ и радом за ЦИА, и учешћем у елитној дивизији СС „Херман Геринг“ које му је дало прилику да отме злато династије Карађорђевић.
Изгубљено благо југословенске круне
Све то приповеда руски историчар Андреј Синељников у књизи „Наслеђе грофа Калиостра“.
Он пише да су у пролеће 1941. млади краљ Петар II Карађорђевић и његова влада у очекивању немачке окупације одлучили да пренесу државне резерве злата из Београда преко Црне Горе у Египат.
„У 1300 дрвених сандука упаковано је шездесет тона драгоценог метала. Специјални воз од 57 вагона је под јаким обезбеђењем кренуо на пут. ‘Златном возу’ је требало месец дана да стигне до Котора. Заједно са златним резервама државе Петар Карађорђевић и његова свита су послали тим возом и пуно личног блага и девиза. Али злато није утоварено на брод. Италијанска војска је већ практично окупирала Црну Гору. У планинама где су некад хајдуци скривали свој плен, откривена је пећина у којој је скривено 60 тона злата Краљевине Југославије. Краљ Петар је узео само онолико колико му је требало за пут и побегао у Лондон“, пише Андреј Синељников.
Петар II Карађорђевић је провео остатак живота у емиграцији и преминуо у болници у Денверу 3. новембра 1970. Окупатори су мислили да је краљ понео благо са собом. Али у Риму су 1943. сазнали о скривеним драгоценостима у Црној Гори. Мусолини је одмах наредио да се злато превезе у Италију. За тај задатак је одговарао управо Лићо Ђели, који се досетио да превезе богатство са војницима оболелим од богиња. Вагон је успешно прошао немачку контролу и доспео у Трст, где је 8 тона предато државној банци, а 52 тоне… је нестало.
Синељников сматра да је Лићо Ђели део злата оставио себи, а део предао Титу.
Крајем 1944. године Лићо Ђели се састао са вођом италијанских комуниста и великим пријатељем Стаљина, Палмиром Тољатијем, који је у то време био члан коалиционе владе у Италији.
„Након тајног састанка, комесар Тољати се заступао за рехабилитацију бившег Мусолинијевог саучесника. Тако је Ђели предао Тољатију 27 тона злата. Али није ништа рекао о томе да је из Југославије изнео 60 тона и да остатак – 25 тона – чува за себе. По завршетку Другог светског рата, вођа италијанских комуниста предао је ‘поклон’ Ђелија новом вођи Југославије Јосипу Брозу Титу, који је почео да гради социјализам на златним резервама Карађорђевића. Тако су ‘отац свих народа’ Стаљин и вођа нове Италије Тољати помогли Титу не само да стане на ноге, већ и да учврсти своју власт“, пише Андреј Синељников.
„Немај сто рубаља, имај сто пријатеља“ (руска пословица)
Лићо Ђели, који је током Другог светског рата успостављао везе између фашистичке Италије и Трећег рајха, имао је веома широку мрежу агената. Није га случајно од војног суда спасила ЦИА, изјавивши да је био њихов агент.
Што се тиче његове сарадње са СС јединицама, према једној од верзија, Ђели је одређено време служио као официр за везу у седишту дивизије „Херман Геринг“, радећи паралелно са америчким тајним службама, а после рата је многим важним људима Трећег рајха помогао да побегну у Јужну Америку.
Британски војни историчар Гордон Вилијамсон у својој књизи „Дивизија Херман Геринг“ описује занимљиву епизоду у коју би и наш авантуриста могао да буде умешан. Сасвим је могуће да није напунио џеп само југословенским благом: „Стари манастир Монтеказино је био пред уништењем заједно са непроцењивим благом које се чува у њему. Огромна манастирска зграда била је важна стратешка тачка. Сходно томе, ту су се очекивала борбена дејства. Командант једне јединице ове дивизије, потпуковник Шлегел, понудио је своју помоћ у превозу реликвија у Рим, да би се затим сазнало да он заправо пљачка манастир, а његови претпостављени не знају ништа о томе“.
После рата ослобођен свих оптужби Лићо Ђели путује по свету све до 1963. године, између осталог и по Латинској Америци. Купује некретнине и отвара предузећа, вероватно у жељи да легализује украдено злато.
1963. постаје члан италијанске масонске ложе Propaganda Due, а већ 1967. је на њеном челу. Трговина дрогом, корупција, убиства, уцене и чак тероризам – Propaganda Due је под руководоством Ђелија стекла такву власт да су сви остали масони Италије постали његови љути непријатељи.
Затим почиње да бежи од власти. Хапшен је више пута, робијао од 1987. до 1996. и још две године провео у кућном притвору. Али заслужену казну затвора није одлежао, јер везе са тајним службама су биле превише тесне и превише је злата и утицаја сачувао. Ђели је био и кандидат за Нобелову награду за књижевност! Европа се очигледно не стиди превише своје фашистичке прошлости. И један од доказа ове тврдње је Лићо Ђели, човек који је на једној конференцији за штампу 1999. године изјавио: „Ја сам фашиста! И умрећу као фашиста!“.
