Ових дана пре двадесет и две године у Југославији се одигравала прва у низу „обојених“ револуција. Уклањање са власти тадашњег председника Савезне Републике Југославије Слободана Милошевића западне специјалне службе су одавно планирале, још од почетка деведесетих, када су Срби били једини народ, не само на Балкану, него и у Европи, који је одбио да се потчини Западу (Русијом су у то време, подсетимо, управљали Борис Јељцин и Јегор Гајдар, а Александар Лукашенко је још био обичан посланик белоруског парламента).

Уклањање неподобних  

Према подацима бившег сарадника обавештајне службе Велике Британије Ми-6 Ричарда Томлинсона, још 1992. године британске специјалне службе су направиле план атентата на југословенског лидера.

Мање од годину дана пре његовог одласка са власти у земљи се догодила серија убистава његових сарадника и других антизападних политичара. Тако је 15. јануара 2000. године убијен легендарни Жељко Ражнатовић, познатији као Аркан, који је имао огроман утицај на српску омладину, а посебно на фудбалске навијаче. А 7. фебруара исте године убица који никада није ухваћен устрелио  је министра одбране Југославије Павла Булатовића.

Убијени су и неки други људи из блиског окружења Слободана Милошевића. Организатори будућег преврата су себи рашчишћавали пут.

Сам преврат се догодио током председничких избора на јесен 2000. године. Била је то прва операција рушења са власти челника стране државе која није спроведена путем отворене војне операције, него помоћу савремених информационих и изборних технологија.

Припрема се одвијала на неколико нивоа и у том процесу Запад је користио различите структуре.

Финансирање и обука

Почетком августа 2000. године САД су у Будимпешти отвориле специјалну канцеларију за помоћ опозиционим партијама у Југославији. Међу њеним сарадницима налазило се најмање 30 стручњака за психолошко ратовање. Многи од њих раније су учествовали у операцијама таквог типа за време рата који је НАТО водио против Југославије и против Ирака. 

Помоћу британских специјалних служби основана је организација „Нови српски форум“. Преко ње су се организовала редовна путовања српских стручњака и научника у Мађарску ради сусрета са западним експертима. Циљ је био да се разради план „друштва после Милошевића“. Форум је објављивао извештаје о припреми „плана акције“ будуће прозападне владе, који је подразумевао пре свега „реинтеграцију Југославије у европску породицу“ и приватизацију.

Америчка и западноевропска средства била су усмерена ка опозиционим партијама и медијима преко организација као што су Институт за отворено друштво Џорџа Сороша и Национална фондација за подршку демократији (САД). Новац је српској опозицији стизао и преко SEED (Support for East European Democracy – „Подршка демократији у Источној Европи“), што је део буџета америчког Стејт департмента. Укупно је у Србију преко SEED стигло 15,3 милиона долара 1998. године, 24,3 милиона 1999. године и 55 милиона 2000. године. За њихову расподелу коришћени су канали организације „Балканска иницијатива“ при Америчком институту за мир.

Национални демократски институт (NDI) је још једна међу бројним такозваним цивилним организацијама које су активне у Источној Европи. Национални демократски институт је отворио одељење у Београду 1997. године и до 1999. године већ преко 900 лидера и активиста десничарских партија (левичари су подржавали Милошевића који је био лидер Социјалистичке партије Србије) обучио „предизборној стратегији и умећу привлачења масовне пажње“.

За припрему преврата ангажована је још једна „цивилна“ организација – Међународни републикански институт (IRI). Док је Национални демократски институт пре свега радио са опозиционим партијама, Међународни републикански институт се бавио студентским покретом „Отпор“, који је и послужио као основна ударна снага током спрске „обојене“ револуције.

„Студентски отпор“

Симбол „Отпора“ – песница – осмишљен је тако да се на најједноставнији начин може нацртати на јавним местима, само помоћу једне боје у спреју, а притом је био добро видљив и препознатљив.   

Затим је уследила серија уличних акција, према раније осмишљеној стратегији ненасилних метода борбе. Њен концепт је био заснован на исмевању и критици власти и њених појединих представника.

Добивши западно финансирање, организација је почела да изнајмљује просторије за своје канцеларије. Обилно финансирање довело је до ширења покрета. Док је до 2000. „Отпор“ деловао у четири универзитетска и неколико већих градова, у фебруару 2000. у Србији је већ било 160 одељења ове организације. „Отпор“ је трансформисан из „студентског“ у „народни“ покрет.

„Отпор“ је постао структура преко које су западне специјалне службе сарађивале са опозиционим организацијама. Под утицајем западних дипломата и америчких инструктора, који су деловали преко „Отпора“, лидери опозиције потписали су споразум о сарадњи и у јануару 2000. формирали Демократску опозицију Србије (ДОС). У том тренутку коалиција ДОС је обухватала 19 партија и изашла на изборе са једним кандидатом Војиславом Коштуницом.

Чланови „Отпора“ позвани су на десетодневни курс од 28. августа и још једном од 11. септембра у америчким амбасадама у Бугарској и Румунији. Ови курсеви, које су водили сарадници ЦИА и стручњаци за пропаганду, били су посвећени политичким технологијама.

Две организације Националног фонда за подршку демократији (САД) – раније споменуте NDI и IRI – одвојиле су 4 милиона долара за програм „Од врата до врата“ и „Прибави глас“. Одмах после избора Конгрес САД одобрио је додатних 105 милиона долара за југословенске десничарске партије и медије.

Ко је заправо стајао иза „Отпора“ јасно показује, на пример, то што је његов лидер Срђа Поповић од 2017. до 2020. године именован за заступника студената (ректора) престижног Универзитета у Сент Ендрјузу у Великој Британији.

„Отпор“ се брижљиво припремао за преврат. Пароле, плакате и друге материјале опозиције одобравали су стручњаци рекламних компанија. Пропаганда је вођена на високом професионалном нивоу, „Отпору“ су бесплатно помагале водеће рекламне агенције Србије (новац су добијале директно из иностранства). Расположење људи у земљи се пажљиво проучавало, а затим се њиме управљало помоћу „Отпора“. Студенти су просто говорили оно што су људи мислили.

Притисак ЕУ  

Недељу дана пре избора Европска унија је објавила „Отворено писмо српском народу“ у којем је обећала да ће само победа опозиционог кандидата Коштунице довести до укидања санкција. „Чак и ако се Милошевић врати на власт демократским путем“ – саопштила је ЕУ – „санкције ће остати на снази.“ Био је то снажан фактор психолошког притиска на осиромашене грађане, погођене ратом и годинама економских санкција.

Раније, још пре избора, званичници Запада су оптуживали југословенску власт да фалсификује изборе. А на сам дан гласања Демократска опозиција Србије (ДОС) је објавила да је њихов кандидат победио пре икаквог пребројавања гласова. Опозиција није ни планирала да призна изборе, ма какви да су били њихови резултати.  

Преко 200 међународних посматрача је надгледало процес, укључујући пребројавање гласова и објављивање резултата. Један од посматрача, бивши грчки министар спољних послова Каролос Папуљас званично је саопштио: „Изјаве Хавијера Солане [високи представник за заједничку спољну политику ЕУ]  о свеопштој крађи гласова показале су се неистинитим“. Према његовим речима, избори су протекли беспрекорно.

Према резултатима првог круга Коштуница је добио 48%, а Милошевић 38%. Други круг је био планиран за 8. октобар. Међутим, Коштуница је одбио да у њему учествује. Вођа његове изборне кампање Зоран Ђинђић је позвао „све да изађу на улице“ и почну генерални штрајк: „Треба да се трудимо да паралишемо све установе, школе, позоришта, биоскопе, канцеларије“. Почела је финална етапа „револуције“.

Булдожер револуција

5. октобра, пре другог круга избора, „Отпор“ је у Београду почео демонстрације, довозећи људе из унутрашњости. Опозиција је Милошевићу поставила ултиматум са захтевом да се добровољно повуче из изборне трке, али он то није прихватио. Покушаји власти да организују снаге полиције и специјалне јединице да растерају демонстранте нису успели. Полиција није више била под Милошевићевом контролом. Са разлогом је, како је већ речено, још пре почетка изборне кампање убијено неколико антизападно оријентисаних лидера и руководилаца безбедносних структура. А неки од преосталих очигледно су прошли обраду у стилу „или метак као за Аркана и Булатовића, ако се будеш противио Западу, или бонуси у облику новца, гаранције безбедности и сл. ако издаш Милошевића.“

Студенти и окупљена гомила на силу су упали најпре у зграду Савезне скупштине у Београду и тамо изазвали пожар, а затим у Радио-телевизију Србије. Притом је ограду телевизије пробио булдожер. Отуда се прва „обојена“ револуција и назива „булдожерска“.

Напад на парламент и телевизију предводили су специјално обучени одреди бивших војника. На челу напада био је Велимир Илић, градоначелник Чачка. „Наши поступци били су унапред планинари“, објаснио је он касније. „Наш циљ је био потпуно јасан – преузети контролу над главним установама режима, укључујући парламент и телевизију“. Након што су наоружани одреди упали у скупштину, за њима су ишле присталице ДОС-а, који су ломили намештај, компјутере и започели пожар. На улицама су тукли полицајце. Возила хитне помоћи која су одвозила повређене полицајце зауставили су активисти ДОС-а, тражећи да им се повређени предају.

Изборна комисија је саопштила да је „дошло до грешке“ при пребројавању гласова и признала Коштуничину победу. Он је стигао на митинг као нови председник Југославије и рекао да је „Србија одсада поново део Европе“. У поноћ Коштуница се обратио народу преко телевизије, саопштивши да ће санкције бити укинуте у понедељак. То је чврсто обећала Француска. 6. октобра Милошевић је признао пораз на изборима, чиме је операција завршена.

Постреволуционарна лустрација  

Широм Србије физички су уништавани локални одбори Социјалистичке партије Србије и ЈУЛ-а. Наоружане групе ДОС-а на силу су растеривале руководиоце државних предузећа, универзитета, банака и болница широм Србије. Представници ДОС-а отворено су претили ескалацијом уличног насиља како би приморали српски парламент да пристане на превремене изборе. Док је гомила превртала и палила полицијска возила, разбијала зградe и тукла људе, Коштуница је објавио: „У Србији је победила демократија“.

Последице „победе демократије“ су добро познате. Савезна Република Југославија је убрзо престала да постоји, распавши се на Србију и Црну Гору, а од Србије је дефакто одузето Косово. Црна Гора и Косово су фактички доспели под власт Запада, од које је Србија успела да се ослободи тек неколико година касније.

Слободан Милошевић је ухапшен 2001. године и предат Међународном трибуналу за бившу Југославију у Хагу, где је под врло сумњивим околностима умро 2006. године. Југославија се десет година сасвим сама супротстављала Западу. Она је издржала тоталне санкције и блокаду, прозападни сепаратизам и отворену војну агресију НАТО-а, али је уништена најефикаснијим оружјем Запада – „обојеном револуцијом“. Југославија је била њена прва, али не и последња жртва.