Совјетски Савез је 7. новембра 1944. прославио 27. годишњицу Октобарске револуције у атмосфери победничке еуфорије. Међу јединицама Црвене армије које су ослобађале Европу био је и 6. гардијски стрељачки корпус, који је уз музику војног оркестра марширао друмом Ниш-Алексинац. За многе борце ово је био последњи марш. И погинули су не у борби са нацистима, већ у нападу америчких авиона.

Поводом 70. годишњице Велике победе 9. маја 2015. године, уз учешће Руско-српског хуманитарног центра у Нишу, постављен је споменик погинулим совјетским војницима у нападу америчке авијације.

7. новембра 1944. године у 12.50 дванаест авиона Lockheed P-38 Lightning америчке 15. ваздухопловне армије појавило се изнад пешадије и камиона 6. стрељачког корпуса Црвене армије.
Ови ловци су такође коришћени и као јуришни авиони и бомбардери. Имали су топ калибра 20 мм, два митраљеза, десет пројектила и две бомбе од по 908 кг.

Операцијом је командовао пуковник Кларенс Едвинсон. Како је више пута наглашено, био је то „искусни пилот који је летео више од 4 хиљаде сати и више пута руководио операцијама бомбардовања непријатељских положаја“. Утолико чудније изгледа трагична грешка коју је наводно направио…

Из мемоара америчког пилота Л.К. Кара: „Приметили смо конвој који се кретао великом брзином. Били смо сигурни да су то Немци!… Како смо их спржили! У последњих 50 операција нисмо нанели такву штету непријатељу… Уништили смо пет камиона и санитарно возило! Прекасно сам видео црвени крст на њему.“

Тешко је рећи колико је Кар био искрен у својим мемоарима…

У овом нападу погинула су 34 совјетска војника, 39 је рањено, а изгорело је 20 возила.

Григориј Котов.

Међу погинулима је био и командант корпуса, генерал-потпуковник Григориј Петрович Котов, талентовани војсковођа, чије су трупе три месеца раније заробиле и елиминисале око 30 хиљада непријатељских војника и официра током Јаско-Кишињевске операције. Кроз Бугарску Котов и његови војници су прошли без борбе. И, наравно, нису рачунали на такав сусрет са савезницима…
Амерички авион Lockheed P-38 Lightning је јако подсећао на немачки извиђачки Fw-189, па су Совјети прво помислили да су их напали Немци.

Али немачки авиони једноставно нису могли да се појаве у таквом броју. И совјетски војници су ускоро видели беле звезде. Борци 6. корпуса су покушали да машу црвеним заставама, али Американци су и даље пуцали на њих, а затим су се појавили и други авиони.
Генерал-мајор Борис Александрович Смирнов, командант 288. ловачке ваздухопловне дивизије, налазио се у том тренутку на командном месту на локацији савезничке 2. бугарске армије. Због те околности наређење „спречити судар у ваздуху“ није стигло брзо.

Борис Смирнов.

Али Совјети су узвратили ватром. Прво су пуцали из противваздушних топова који су штитили аеродром у Нишу. Један амерички авион је оборен.

У 13 часова — односно 70 минута након напада – полетео је дежурни пар Јак-9, којим су управљали поручник Д.П. Кривоногих и млађи поручник В.М. Шипуља.

Првог Американца оборио је Шипуља. На око километар од аеродрома пао је авион Ф. Бревера. Пилот је погинуо. На олупини авиона писало је „моја фантазија“.

Нажалост, затим је погинуо и сам Шипуља.

Како се наводи у извештају, поручник Кривоногих је, заштитивши се од напада две америчке „муње“, једну од њих оборио вертикалним маневром. Авион се запалио и пао 8-10 км северно од нишког аеродрома.

Кривоногих је појурио да нападне другог непријатеља и пао директно под ватру совјетских противавионских топова. Срушио се око 3 км североисточно од аеродрома.

Битка је већ била у пуном јеку. Пет минута након дежурног пара полетело је још шест авиона Јак-3 и Јак-9, којима су управљали командант ескадриле капетан Бондар, старији поручници Сурњев, Железнов, Поциба, поручник Жестовски и млађи поручник Сердјук. Пет минута касније, у 13.10, полетео је пар Јак-3 са главним капетаном Колдуновом и поручником Красјуковом.

Снаге Американаца су се у међувремену знатно повећале. Летеле су већ две групе „муња“ – у свакој по 25-30 летелица.

Извештаји о другој етапи битке су контрадикторни и, наравно, совјетски и амерички извори се не поклапају.

Американци су оборили још један „јак“ поручника Жестовског који је успео да се катапултира. Совјетски пилоти су сигурно оборили бар једног Американца, мада се понекад помињу и тројица.

Официр Југословенске армије Јоко Дрецун је посматрао битку и говорио да је било седам оборених америчких авиона.

Сматра се да су се Американци повукли пошто се један Јак приближио авиону Едисона на минималну удаљеност и неколико пута му показао црвене звезде на трупу. У извештају се овај ризични маневар приписује Колдунову, али је, судећи по сећањима учесника догађаја, то био или Бондар или Сурњев.

Ова три пилота, као и погинули Кривоногих и Шипуља проглашени су за главне хероје ваздушне битке изнад Ниша. Совјетски „јакови“ су победили америчке „муње“, с обзиром на велику бројчану надмоћ непријатеља-савезника.

Колдунов, Бондар и Сурњев завршили су рат као Хероји Совјетског Савеза.

Николај Григорјевич Сурњев је погинуо 1952. године док је тестирао авион.

Николај Сурњев.

Александар Алексејевич Бондар осуђен је за убиство другог хероја Совјетског Савеза Виталија Микрјукова у априлу 1945. на аеродрому у Бечу. Није баш јасно шта се тамо догодило. Касније је помилован и преминуо је 1992. године.

Александар Бондар.

Исте године у Москви умро је и Александар Иванович Колдунов.

Александар Колдунов.

Али вратимо се догађајима новембра 1944. године, ономе што се у војној пракси тумачи као „пријатељска ватра“.

Начелник совјетског генералштаба, генерал армије Алексеј Антонов, послао је писмо шефу британске војне мисије у СССР-у, генералу Џону Дину са захтевом „да се хитно спроведе истрага о томе шта се догодило, да се починиоци овог необјашњивог напада на совјетске јединице строго казне и да се уведе забрана летова савезничких авиона без претходног договора са Генералштабом Црвене армије“.

Алексеј Антонов.

Према првој верзија Американаца, они су напали немачке јединице које су се повлачиле из Грчке у правцу Трста. Међутим, грчка територија је била 400 км од места догађаја, а верзија грешке у навигацији је звучала заиста смешно.

Џон Дин је у званичном одговору тврдио да су „муње“ извршиле напад на немачке трупе на путу Скопље — Приштина, и према тој верзији је удаљеност смањена на 150 км. Као додатни аргумент је истакнуто да је „на картама деоница пута у близини Ниша личила на једну од деоница пута Скопље — Приштина”.

Кларенс Едвинсон.

Овакво тумачење узрока трагедије се још може прихватити. Кремљ је то прихватио због очигледне неспремности да заоштрава односе са својим савезницима. Међутим, материјали истраге коју је спровела совјетска страна су и даље поверљиви, а можда садрже и чињенице које потврђују верзију америчке провокације.

Али ако се заиста радило о провокацији, зашто је она била потребна Американцима и зашто баш на Балкану?

Џон Дин.

Чини се да помињање Грчке у америчким објашњењима није било случајно. Стаљин и Черчил су 9. октобра 1941. склопили незванични споразум који је дефинисао сфере утицаја на Балкану. Према документу, Грчка је остала у сфери утицаја Британаца и Американаца. Али управо су у Грчкој комунисти имали најјаче позиције: тамо су имали јаку партизанску војску (другу после Титових партизана). Отуда је постојала могућност да они покушају да промене договор: наводно, против Стаљинове воље, али уз његово прећутно одобрење.

5. новембра, односно два дана пре инцидента, штићеник Запада, грчки премијер Георгиос Папандреу најавио је распуштање комунистичких јединица. Ово је повећало ризик од сукоба који би могао довести до грађанског рата.

Георгиос Папандреу.

У том контексту, амерички ваздушни удар на совјетске јединице је можда замишљен као нека врста поруке Кремљу: не мешајте се у грчке послове. Да је британско ратно ваздухопловство извршило удар, разлог инцидента би био превише очигледан, јер је Лондон био одговоран за Грчку. Ударац који су нанели Американци требало је да наведе Стаљина на размишљање и такав инцидент је било лакше протумачити као несрећни случај.

Истина, ако се заиста радило о поруци Стаљину, она је била сувишна. Стаљин не би ризиковао да мења споразум по коме је „добио“ све на Балкану изузев Грчке. Јосиф Висарионович је схватио да Англосаксонци могу покушати да изазову грађанске ратове у сфери утицаја СССР-а.

Вероватно ће једног дана са архивских докумената бити скинута ознака тајности, а тајна ваздушне битке над Нишом откривена. У међувремену, остаје само да се ода почаст сећању на совјетске војнике који су испунили своју дужност и погинули или од последица апсурда, или због подлости оних које су доживљавали искључиво као савезнике у борби против фашизма.