Прошле седмице се сазнало да је мој добар пријатељ Бранислав Блажић хоспитализован. Преминуо је 1. априла.
Био је посланик Скупштине Србије и један је до првих који су се одазвали на позив да посете Донбас страшне 2014. године као међународни посматрачи.
Учио је руски језик, надао се да ће постати амбасадор Србије у Руској Федерацији. Затим је прешао у Министарство заштите животне средине (у периоду 1998-2000 био је први човек тог министарства). И, ето, неочивано за све нас, преминуо је. На свој 63. рођендан. Није ни доживео до пензије.
Сећам се, били смо заједно крај Доњецка, на уништеној украјинском артиљеријом Саур Могили, обилазили бирачка места на првим изборима младе Доњецке Републике. Пре и касније смо се више пута састајали у Београду, био сам гост у његовом скромном дому.
Бранислав је био велики патриота свог краја – Војводине. Звао ме да дођем у његов родни град – Кикинду, али нисам стигао. Одлично је знао русинску заједницу у Војводини, у местима где је русински језик признат као званичан заједно са српским (што се није догодило у украјинском Закапратју).
Неочекивана смрт је потресла рођаке и блиске пријатеље Бранислава. Имао је још толико планова! Али све је то променио корона вирус.
Можда ће неко у Русији рећи, то је Србија, то се нас не тиче. Али у Србији на данашњи дан има три пута мање оболелих него у Русији.
Можда су прорадиле строге ванредне мере које је увео председник Вучић? Можда су полицијски час и огромне казне уплашиле дружељубиве Србе и натерале их да остану у својим домовима?
Тек данас, две недеље после молбе Београда, Русија је послала братском српском народу авионе и војне лекаре са потребним медицинским средствима.
Што се каже, боље икад, него…
Олег Бондаренко,
оснивач портала „Балканист“
Извор
