In Memoriam: Ђорђе Марјановић (1931-2021). Сећање на легенду југословенске естраде из руског угла
Који су били симболи југословенске (и српске) културе у Совјетском Савезу и постсовјетској Русији? Ђорђе Марјановић, Радмила Караклајић и Гојко Митић. Ако не узимамо у обзир југословенски намештај, обућу и остале прозводе лаке индустрије.
Међутим, колико је репрезентативна ова велика тројка, колико одговара укусима самих Срба? Рецимо да не одговара баш најбоље. Караклајић је увек била популарнија у Совјетском Савезу него код куће, вероватно због свог беспрекорног руског језика (по струци је филолог).
У принципу Гојка Митића су знали у Југославији, али он тамо никада није имао култни статус какав је имао у СССР-у и Источној Немачкој: у Југославији су се слободно приказивали амерички и италијански вестерн филмови па су стога каубоји и индијанци источнонемачког филмског студија „Дефа“ изгледали прилично бледо.
„Али Марјановић, Марјановић!“, узвикнуће сваки (пост)совјетски југофил. Марјановић није могао бити непопуларан у Југославији! Да, драги мој читаоче, Марјановић је био подједнако вољен и у СССР-у и у Југославији. Упркос чињеници да је на југословенској сцени имао јаку конкуренцију. Наведимо бар Властимира Ђузу Стојиљковића, Арсена Дедића, Микија Јевремовића. Али само Марјановић умало није постао узрок народног устанка: 1961. године, на свејугословенском такмичењу Златни микрофон Марјановић је остао без награде, и 7 хиљада његових обожавалаца побунило се у центру Београда.
Завршило се тако што је људска маса носила Ђорђа на рукама од Дома синдиката до хотела „Москва“. Бесни „ђокисти“ (како су се називали његови обожаваоци) су се смирили тек када се певач попео на кров аутомобила и отпевао неколико хитова без микрофона и музичке пратње. Верује се да је ова побуна „ђокиста“ била прва ласта студентских протеста у Београду 1968.
Ђорђе није био из једноставне породице. Његов прадеда био је успешан трговац и народни посланик Скупштине Србије. Деда је још више обогатио фамилију и такође био посланик. Певачев отац се школовао у Великој Британији, одакле је донео љубав према џезу и енглеској музици. Музички свестрани апетити Ђорђа Марјановића се могу објаснити очевим утицајем – на његовом репертоару су биле француске шансоне, песме италијанских популарних певача, хитови „Битлса“, „Енималса“, Боба Дилана и Пола Анке. Током своје последње турнеје по Совјетском Савезу, извео је верзију хита „Рибље Чорбе“ на руском језику – „Погледај дом свој, анђеле“. Али рад са фолклорним материјалом за Марјановића никада није био проблем, а био је подједнако добар и са традиционалним српским мотивима и са далматинским клапама.
Истовремено, не можемо рећи да је Марјановић имао снажан глас или неку посебну вокалну технику. И сам је признавао да у његовој генерацији постоје извођачи много надаренији у погледу вокалних могућности. Марјановић није привлачио изузетним гласом, већ невероватном комбинацијом имиџа доброг момка и, истовремено, апсолутном унутрашњом слободом. Изглед му је пуно помогао: Марјановић је победио у генетској лутрији образа са рупицама и осмеха попут Гагариновог. Кад гледате Гагарина не можете помислити да он псује, да се напија или туче жену. Тако и Марјановић: човек са таквим рупицама у образима једноставно не може да уради ништа лоше, штетно, асоцијално. И не само да је тако изгледао, већ је и био добар момак. Ђорђе је знао у лице и по имену најактивније „ђокисте“ и увек покушавао да их постави на прави пут – распитивао се да ли су научили лекције или је чак захтевао да му покажу школске књижице или индексе. „Ђокистима“ (углавном, наравно, обожаватељкама) са лошим оценама претио је да их неће пустити на концерте.
Али најбоља је прича која му се догодила у Ростову 1972. године. После концерта пришла му је старија жена и затражила помоћ у проналажењу гроба њеног сина јединца, војника Петра Перебејнова, који је погинуо током ослобађања Београда 1944. године. Ђорђе није само помогао да се пронађе гроб војника Црвене армије, већ је сам платио пут жени у Београд. Постали су тако присни да ју је Марјановић звао „моја руска мајка“, редовно је долазила код њега у Југославију, као и на све његове концерте у Москви. У његову искреност не смемо посумњати, посебно с обзиром на то да је сам као дете остао без мајке.
Поред свега тога, добри момак из Србије показао је да апсолутно не поштује правила понашања у социјалистичком друштву. Први је у Совјетском Савезу почео да шета по сцени са микрофоном. До 1963. године у совјетској земљи ово нико није могао себи да приушти, чак ни страни извођачи. Марјановић је први сишао у публику и први изводио људе из публике на сцену (углавном девојке). Први је певач који је седео на крају сцене, а могао је и да прилегне. Марјановић је био познат по томе што је бацао капут у публику (који се ретко враћао власнику). Први је почео да се обраћа публици са питањем шта даље да пева и увек је ишао у сусрет жељама публике. Током ТВ-моста Москва-Београд, којег се многи сећају у време НАТО бомбардовања 1999. године, његов пријатељ Јосиф Кобзон упутио је веома срдачне речи јако болесном Ђорђу Марјановићу: „Да погађам ноте научили су ме у музичкој школи, а све остало у професији научио сам од Марјановића“.
Када смо набројали главне позитивне особине Ђорђа Марјановића, било би неправедно да не кажемо да је био јако вредан. Његове свакодневне пробе су трајале по 10 сати, на турнејама је давао по два па чак и три концерта дневно. И не само у младости, већ и 80-их, у шестој деценији живота. Верује се да је изгубио здравље управо на турнеји у СССР-у 1989-90, када је у сваком граду наступао готово трипут дневно и пунио сале. После Совјетског Савеза, упутио се у Аустралију да подржи турнеју Лепе Брене. Управо је тамо на сцени доживео мождани удар, који га је дуго приковао за болнички кревет. До краја живота је наступао само уз плејбек.
Наравно да је Ђорђе Марјановић био ожењен са Рускињом. Другачије и није могло бити. Његова супруга звала се Еља Николајевна Борисенко, по занимању преводилац, родом из Ставропоља. Из неког разлога, совјетска влада се веома противила њиховом браку и Ељи је дозвољено да се уда за Марјановића и пресели се у Југославију тек шест месеци после рођења њихове ћерке Наташе. У овом браку – другом и последњем за Марјановића – родиле су се две ћерке и син. Непотребно је рећи да је Ђорђе био примеран породични човек, муж који воли своју жену и брижан отац.
У закључку неколико речи о песми „Девојко мала“, која је у Русији постала главна Марјановићева песма.
У некролозима певачу целокупна штампа на руском језику пише да је Марјановић ову песму први пут извео у филму „Љубав и мода“ 1963. године. Али тај филм је снимљен 1960, а Марјановић у њему није ни певао ни глумио. Легендарну песму у овом филму изводи главни конкурент Марјановића, Властимир Ђуза Стојиљковић. Марјановић је први пут отпевао „Девојко мала“ током совјетске турнеје, а за совјетско-руску публику то је заувек остала главна Марјановићева песма. 1966. године појавила се верзија на руском језику — „Ночным Белградом“, са речима које је написао Георгиј Фере, а први је извео Емиљ Горовец. Затим је и сам Марјановић почео да пева ову песму на руском језику.
Тешко је набројати све совјетске и руске певаче који су извели „Девојко мала / Ночным Белградом“, али занимљиво је да су све верзије песме веома добре.
Међутим, нико се не може упоредити са Ђорђем Марјановићем.
др Никита Бондарев – историчар, писац, доцент Руског државног хуманистичког универзитета (РГГУ)