О подвизима совјетских војника током најтежих првих дана и месеци Другог светског рата може се говорити без престанка, истичући како је за њих рат почео сасвим неочекивано. Али и Срби, за које је рат почео око три месеца раније, имају своју причу о војничкој одважности бранитеља Југославије, који су по првом наређењу одлучно ступили у борбу.
Прича о томе како је 102. ескадрила 6. ловачког пука београдског гарнизона Југословенског краљевског ратног ваздухопловства дочекала Други светски рат и ваздушни напад Луфтвафе на Београд 6. априла 1941. године, достојна је екранизације.
На пролеће 1941. године у Краљевини Југославији се осећало да је рат на помолу. После догађаја од 27. марта, када су становници Београда изашли на масовне демонстрације против пакта потписаног два дана раније са фашистичком Немачком, после државног преврата који је извршила група официра уз подршку Велике Британије, нико није сумњао да ће Хитлер казнити понашање Срба. Било је само питање дана када ће Немачка и њени савезници напасти земљу.
Престоницу Југославије је из ваздуха бранио 6. ловачки пук са само 4 ескадриле. Једна од њих – 102. ловачка – од новембра 1940. године се привремено налазила на аеродрому у Мостару, јер су на обали Јадранског мора италијански авиони често нарушавали ваздушни простор земље.
5. априла стигла је команда: 102. ескадрила треба да се врати у Београд. По доласку у престоницу пилотима је дозвољено да оду и посете породице, али да се до јутра врате у јединицу. Такође се од њих тражило да буду поред телефона и у случају узбуне спремни да на први позив хитно стигну на аеродром.
Сви пилоти су се договорили да се увече сакупе у кафани „Зора“ како би се заједно разонодили и провеселили. Уза све то, била је то једна од ретких кафана у то доба која је имала телефон. Једанаест војника је заузело места за столом, свесни да се ескадрила вероватно последњи пут окупила у пуном саставу и да им сутра, највероватније, предстоји битка.
Позната певачица Дивна Костић, која је наступала те вечери, певалa је омиљене песме пилота, али је одбила да од њих узме новац када су покушали да јој се одуже. У један сат после поноћи зазвонио је телефон. Слушалицу је узео командант ескадриле Милош Жунић (под надимком Казанова). Када је завршио разговор, капетан Жунић је командовао: „Узбуна! Ескадрила, хитно на аеродром!“ На челу са командиром десеторица Срба и један Словенац упутили су се према својим авионима.
Први ваздушни напад почео је у 6:45 ујутро. 320 немачких авиона (160 бомбардера и 74 јуришна авиона под заштитом 86 ловаца) стигли су у Београд. Дочекало их је 37 југословенских ловаца на челу са командантом 6. ловачког пука потпуковником Божидаром Костићем. Капетан Жунић је успео да обори бомбардер Хајнкел Хе 111 пре него што су његов авион погодили пратећи ловци. Он је искочио и отворио падобран, али у ваздуху су га устрелили Немци. Правило „не пуцај у ненаоружаног“, наравно, није се односило на Словене! Оборена су још тројица храбрих пилота 102. ескадриле, један од њих је рањен.
Према Хитлеровом наређењу, Србе је требало жестоко казнити и јасно показати целом свету каква судбина очекује оне који стану на пут Трећем рајху.
Укупно је током 6. априла 1941. године немачка авијација извршила пет масовних ваздушних напада на Београд, у којима су учествовала 484 авиона. Губици Луфтвафе у биткама са ловцима 6. пука над Београдом 6. и 7. априла износили су 42 потврђено оборена авиона и још 19 за које се претпоставља да су оборени.
Противваздушна одбрана Београда такође се одлично показала: оборили су 27 немачких авиона. Југословенски пилоти су издржавали по седам-осам летова дневно уместо предвиђена два или три. Оборено је 30 југословенских авиона, погинуло је једанаест пилота, а рањено девет. У парку Ушће на обали Дунава, надалеко од ушћа Саве у Дунав, подигнут је споменик бранитељима Београда 1941. године.
Тако су српски пилоти ушли у легенду. Отада постоји обичај: сваке године пилоти ловачких јединица београдског гарнизона се увече 5. априла окупљају у кафани у којој су њихови претходници последњи пут седели за истим столом и одатле отишли да бране престоницу. И тачно у један сат после поноћи зачује се звоно које подсећа на звук старог телефона, у знак сећања на догађаје из априлске ноћи 1941. године.
Кафана „Зора“ се много изменила и данас више личи на кафић, али на подвиг и даље подсећају фотографије ескадриле у пуном саставу са именима пилота и подацима о њиховој даљој судбини у вихору Другог светског рата.
На зидовима кафане окачени су портрети свих једанаест пилота 102. ловачке ескадриле и заједничка фотографија начињена 5. априла на аеродрому пре полетања.
