У ћилибарско-златном свету Златибора време као да је стало. Дуж пута се уздижу широко разгранати столетни борови црних стабала. Нико се и не сећа колико векова овде на брежуљку дрема мала црква. Пет векова? Или четири? Само далеководи нас подсећају да сасвим недалеко одавде брује савремени градови. А овде је време успорено, притајено, и на његово протицање подсећа само смена годишњих доба: ружичасти цвет јабуке смењују гране отежале од слатких плодова, а затим стижу снежни сметови високи преко метар, кроз које чак и лекари до кућа на бреговима могу да стигну само пешке. 

У успаваном свету Златибора, као у смоли ћилибара, блиста црвено сунце, пресијава се кора дрвећа које сеже до неба, излива се прозрачна вода, и само повремено фрктање коња у пространим коралима ремети свечану златну тишину. 

Тако је било, јесте и биће. И величанствено кружење воде у природи, и глас петла у свитање, и строга лица сељака радозналих очију — док подижу руку у знак поздрава и дуго гледају за тобом у покушају да урежу у сећање пролазне црте твог лика.  

Овде људи дедове памте до седмог колена, свако село познају као свој џеп, а приликом сусрета дуго се подсећају новости о свим рођацима, памте жену брата по бабиној линији и стрица који је давно отишао у Аустралију. Овде се плодови брижљиво скупљају, болести лече чајевима, а деца шаљу на школовање у Београд. Овде влада живот у лаганом ритму, од раног јутра до касне ноћи повезан са циклусом природе, као на острву једне давно заборављене цивилизације.  

Људи се поносе тиме што је све што једу, чиме хране животиње и што узгајају домаће, своје. „Све својеˮ је још један остатак сељачког златног света који ми са нашим постсовјетским уништеним селом и не познајемо.  

Снажне сељачке руке чувају и старе занате. 

Занат катранџије се у селу Јабланица преноси са оца на сина. Производња катрана је тежак посао, тражи и физичку снагу и умеће. Кад су ми још у граду објаснили да је катран (за мене непозната српска реч) лековит (једна кап је довољна да излечи болесна плућа), ја сам била помало неповерљива и покушавала да схватим какав је то производ. Јер не може бити да се производи само на једном месту у свету, и управо у селу Јабланица. Онда су ми ентузијасти рекли да постоји и на другим местима, али производи се фабрички. А златиборски катран је посебан, инсистирали су они. 

И кренули смо да видимо то чудо. Кад сам видела кофу са црном густом течношћу и осетила познати мирис бора, који ме је одмах подсетио на финску сауну, схватила сам: катран је оно што на руском зовемо „деготь“.

У Русији се катран цеди најчешће из брезе, а користи за заштиту чамаца, кровова, катраном се мажу чизме, катраном се лечи стока и бележе се врата на кућама сељака који су нешто скривили. 

Боровим катраном су још Викинзи подмазивали своје бродове којим су пловили до обала Америке. А на руском северу катраном су покривали куполе цркава, па и дрвене храмове на острву Кижи, који зато и стоје већ петсто година. 

Постоји сапун од катрана, шампон од катрана, једном сам купила и пасту за зубе са додацима катрана. А Финци који се добро разумеју у алкохолна пића пију вотку од катрана. 

Златиборски катран је вековима хранио читава села, јер није му било равних. По њега су долазили чак и Скандинавци, потомци Викинга. За сто килограма „црног злата“ давали су хиљаду килограма жита. Данас је мало остало правих катранџија и они пеку тек онолико колико је потребно за село и празнике. Деца старих катранџија сада траже „чистији“ постао и селе се у градове, жале се мајстори. 

Драгиша је, иначе, ветеринар, катраном лечи стоку јер он одлично зацељује ране. 

Главно је наћи добар боров пањ који би стајао у земљи 10-15 година. Основна сировина је луч из старих борових, натрулих пањева. Луч се исцепка на ситно, на зубље. Од дрвених облица се прави катраница, малта се изнутра блатом, унутра се слаже луч, све се то пали са врха, а када би се луч около зажарио, онда се та купа покрива земљом и луч унутра сагорева лагано, без кисеоника, а испод се цеди катран. Катран се цеди око 24 сата и све време неко мора да подржава потребну температуру и да запушава рупе. 

По катран долазе са свих крајева Србије, цена није велика – 10 евра за килограм. 

Драгиша ми са својим шеширом личи на каубоја. Само што из руке не испушта чоканчић ракије уместо пиштоља. У пратњи двојице комшија идемо у оближњу кафану где се чувају кофе са овим познатим производом. Затим нам Драгиша показује како се катран конзумира. 

Кап катрана се стави на коцку шећера, а затим у уста. 

— Чим ставите коцку у уста, попијете гутљај ракије, — строго говори Драгиша и понавља процедуру неколико пута. Ја пажљиво стављам у уста коцку шећера са црном капљицом на њој и питам:

— Да ли могу минералну воду? Ипак, ја сам на радном задатку.

Драгиша ме збуњено гледа и одмахује руком: женско је то, не можеш објаснити…

Ја записујем све болести које се лече капљицом катрана: туберкулоза, бронхитис, псоријаза…

— Занимљиво, ако кап катрана помаже у плућним болестима, можда може да помогне и против короне, — интересујем се ја. 

Сеоски ветеринар нема одговор на то питање, али додаје да ће кашика катрана сигурно више помоћи у било којој болести од бурета меда. 

Драгиша нам на крају даје по флашицу свог цењеног лека. Спуштамо се путем, машемо му и са тугом се удаљавамо од ове дивне слике: село у којем бујају прелепе баште, обасјано зрацима залазећег сунца и јака фигура човека на свом месту – правог домаћина ове златне земље.