„Воз број 10 ‘Александар Пушкин’ на релацији Москва-Београд полази за пет минута. Све оне који не путују молимо да напусте вагоне.“

30. децембра 1990. одлазио сам из државе која је годину дана касније престала да постоји, и упутио се у државу која ће нестати кроз пола године. И сам тај воз ће престати да саобраћа 1999. године, када генерални секретар НАТО-а Хавијер Солана изда злочиначко наређење да се бомбардује Југославија.

Прво што сам запазио у главом граду тада још просперитетне земље било је обиље воћа на рафовима пиљара. То се видело чак из воза који се приближавао главној железничкој станици. Као да су сцене из ретких у то време француских филмова са малим радњама и пријатном атмосфером малих градова постале реалне. А ја сам још као деветогодишњи дечак видео како је овде све минијатурно у поређењу са помпезном Москвом.

Док је у главном граду СССР-а било хладно и празно (на путевима, рафовима продавница и у душама совјетских људи), у Београду је био празник: банане, новогодишње поморанџе и мандарине, многе врсте сладоледа, стални мирис пљескавица у комбинацији са мирисом ћумура (еколошка ситуација није била најбоља ни када су држава и људи имали новац, у кућама старог дела града се и данас ложи шпорет, и што је зима хладнија, то је гушћа „лондонска магла” од суспензије која се посебно осећа ноћу).

Други шок за совјетског ученика четвртог разреда била је… демократија. Она је била свуда, али нису је сви моји сународници најбоље доживљавали (најтеже је било онима који су за то били неспремни). А у Београду је демократија ишла упоредо са армијским принципима. Још првог дана у школском аутобусу чуо сам многе псовке, ја и моја сестра Каћа смо постали жртве невероватног малтретирања. А напала су нас деца дипломата – совјетске елите! Морали смо брзо да се прилагодимо јер није постојала могућност да променимо школу и друштво.

Пошто сам прошао сасвим непотребни совјетски тромесечни лекарски преглед, осетио сам се као Јуриј Гагарин — на другој планети. Тачније, доспео сам у руску школу на Новом Београду, на улици која носи име нашег великог космонаута. Базен, фудбалски терен, огроман избор спортске опреме, сала за приредбе са свим могућих музичким инструментима — таква школа је била прави шок чак и за мене, бившег ученика енглеске специјалне школе на проспекту Сахарова у Москви.

Већ увече другог дана мог боравка у Југославији учествовао сам у приредби дипломатског кора. На забави за одрасле играо сам улогу „Нове Године“.

Од тих давних времена желим да овај празник прослављам у друштву од најмање стотину људи, као што је то било у Трговинском представништву у Београду. Традиционалне прославе руских дипломата увек су биле повезане са једним човеком – виртуозним дипломатом Јуријем Анатољевичем Хохловом, који је знао да изазове прекрасна осећања и створи нам расположење на године унапред. Он ће још двапут одиграти важну улогу у мом животу, одредивши два вектора мог развоја: упознаће ме са шаховским савезом Југославије и највећим аикидо мајстором ван територије Јапана, Љубомиром Врачаревићем (црни појас 10. дан ), учеником Кишомаруа Ујешибе. Љуба је тада држао часове аикида за особље наше амбасаде и интензивније тренинге за млађе. За две године тренинга са њим стигао сам до браон појаса (црни нисам добио само због узраста, црни су добијали само старији од 18 година). Знајући како изгледа прави мајстор аикида, након повратка у Москву и нисам имао више од кога да учим. Последњи пут сам посетио Љубомира у Београду 2012, годину дана пре његове смрти „након дуге и тешке болести“. Дана кад сам га видео није ми деловао нимало болесно. Можда је на њега негативно утицала „врућа клима“: неколико година је обучавао Мугабеове и Гадафијеве личне телохранитеље.

А ми смо дочекали и 1991. годину – судбоносну за наше братске земље једне вере и сличних језика. Земље које су на сличан начин део по део сакупила два џина 20. века – Тито и Стаљин, и земље које су се истовремено распале на парампарчад, али и дан данас не могу ни посебно ни заједно.

Успешно сам поновио улогу „Нове године“ коју сам научио преко ноћи у истом том Трговинском представништву, али овог пута Руске Федерације. Уочи 1992. године на питање публике зашто је Нова година тако велика, одговорио сам да долазим с Камчатке брзо растем. Али није се уопште радило о удаљености од Камчатке до Београда, већ о томе што је почео рат. А у рату деца брже расту. Ми нисмо били у рату, али он је био свуда око нас, баш свуда!

У Београду је 1991. године живело више од 200 породица које су на овај или онај начин биле повезане са Амбасадом, Трговинским представништвом и разним другим организацијама које су трговале у Југославији (у то време централизовано).

Сви смо ми били једна велика породица. Улазна врата наших станова се никада нису закључавала, гости су десетак пута током дана улазили без куцања, а домаћин их је дочекивао у шортсу. Био је то један велики заједнички стан. Бар је тако било у нашој згради у Краљевачкој 68 на Вождовцу, једној од најдепресивнијих пролетерских четврти Београда, нешто како Источно Бирјуљово у Москви.

Држали смо се заједно и због унутрашњих и спољашњих претњи. У згради је живело по двоје-троје ученика из истог разреда. Ако се с неким посвађаш, остајеш без уџбеника, којих је било мало у школској библиотеци. У критичном тренутку прорадила би савест, а ту су били и родитељи да нас помире.

То нам је и помогло да успемо у животу. Мој друг из детињства Кирил Холин ради у структурама Гаспрома у Србији (НИС), Јура Неменко успешно ради у истој компанији у Санкт Петербургу, Михаил Басисти осваја Лондон, а ја се борим на политичком пољу у Москви.

На улици смо као „богати Руси“ постајали плен локалних мангупа. Али ми нисмо били нимало богати. Наши очеви нису зарађивали више од хиљаду долара месечно за четворочлану породицу и возили су стари службени жигули. Момци из комшилука су нас свеједно доживљавали као размажену богаташку децу и испадали смо дежурни кривци с разлогом или без, на пример, ако Партизан изгуби утакмицу. Вождовачки гробари су за поразе клуба кривили Русе и гађали наше прозоре поквареним јајима. Посебно се истицао вођа локалне банде Аца. У његовом присуству окршаји су били готово свакодневни. Хвала Богу да је пролазило без оружја којег је у Србији било поприлично. Србија је и данас једна од водећих земаља по цивилном оружју по глави становника. А најпопуларније оружје била је заставина „дуга деветка“ направљена по узору на совјетски ТТ. Погодити из аута у покрету нови саобраћајни знак или ретку у то време саобраћајну камеру била је ствар части. Они који су живели на Балкану деведесетих година знају да је понегде било опасније него у Русији. Руси који су тамо живели плачу од смеха гледајући Кустуричину „Црну мачку, бели мачор“ из 1998, док сви остали мисле да је филм идиотски. Али Југославија у то доба је била управо као у овом филму, од А од Ш.

Наше београдске уличне туче су понекад биле веома окрутне, ударало се ногом у главу. Али ти тинејџерски обрачуни су свеједно остајали по страни од званичне дипломатије.

Дешавало се и да поделимо исте радости са локалним хулиганима. Нисмо заједно славили али имали смо исти разлог за радост. На пример, 29. маја 1991. године, када је Црвена Звезда освојила титулу у Купу европских шампиона. Био је то грандиозан догађај за Србију, који се ни са чим не може упоредити јер фудбал је за Србе религија! Фудбал је за Југословене више од живота. И то видимо на многим примерима, и цивилиним и војним. Рецимо, да би спасао свој Партизан од банкротирања, Саво Милошевић ће 1995. прећи у британску Астон Вилу за тадашњих баснословних 5 милиона долара. Омиљени Титов клуб Партизан ће опстати, подмирити рачуне и наставити да постоји до данашњег дана. А Саво Милошевић ће на крају каријере наћи време да заигра и за Рубин из Казања.

Када дођу тешка за Југославију времена ове страшне 1991. године, вођа делија Жељко Ражнатовић Аркан ће од дојучерашњих фудбалских навијача направити војску. У његов табор ће прећи и многи душмани, гробари! 1992. године добро опремљена Српска добровољачка гарда имаће већ 7 хиљада бораца. Многи ће погинути, а они који су преживели говорили су ми да би и сада исто поступили. И то је Србија. Борбени дух њеног народа и презир према смрти изазива невероватно, необјашњиво поштовање – „Слобода или смрт“! Али све ће се то догодити тек кроз шест месеци. А сад славимо, Звезда је шампион! Хрват Роберт Просинечки грли Македонца Дарка Панчева и Србина Синишу Михајловића (ускоро ће такви загрљаји бити могући само у сну). Они су јунаци једанаестераца против непобедивог Олимпика из Марсеја. Французи су поражени! Дешавања на улицама Југославије се не могу описати! Био је то последњи, али и највећи празник једне земље која је отишла у заборав.

Два дана касније, једног сунчаног 31. маја 1991. постали смо пионири. У СССР-у то већ нисмо могли, а у Југославији смо стигли да се упишемо у пионире! Била је то недеља неописиве еуфорије. Чинило се да ће сада све бити у реду и остати тако веома дуго…

Кроз шест месеци тим Црвене звезде ће се звати „Прохујало с вихором“ (сви играчи ће отићи у европске клубове), фудбалска репрезентација Југославије биће под санкцијама, неће учествовати у Европском првенству, а Данска, која је упала на њено место, освојиће турнир. Исте године смо престали да будемо пионири.

Програм у част поласка у школу септембра 1991. био је свечан без обзира на свеопшту узнемиреност. Прва фаза рата је већ прошла: за 10 дана Словенија је прогласила независност. Дошао је ред на Хрватску.
Време је сунчано, али ветровито, постројавање се одржава у школском дворишту ограђеном с две стране. Снимају нас дописници руског Првог канала Виктор Ногин и Генадиј Куреној. Нестрпљиви смо да видимо вечерње издање програма „Време“ и наша дечја лица. То вече ћемо видети репортажу, али ауторе материјала више никада. Ногин и Куреној ће истог дана у опелу омега са „срећним“ таблицама 10 А 155 прећи линију фронта у близини Костајнице, а припадници јединице Српске Крајине који су извршавали наређења Милана Мартића помислиће да се ради о хрватским шпијунима и убити их…
Оружје, дрога, психоза – у овом братоубилачком рату је било свега и често се није знало ко је твој савезник, а ко непријатељ.

Мој пријатељ, миљеник половине девојчица у школи и њихових мајки, лепотан Вања Куреној је морао да се врати с мајком у Русију, као и син Виктора Ногина. Службени пут њихових очева се завршио пре времена. А Генадија Куреноја је заменио Анатолиј Кљан, отац мог друга Андреја. Анатолиј ће погинути у Донбасу 30. јуна 2014. радећи на веома сличној репортажи. Ја сам се тако лично убедио да је професија новинара једна од најопаснијих на свету.

Дошла су тешка времена. Стигли смо да одиграмо међународни шаховски турнир и победимо ученике Амбасаде Велике Британије у Југославији прекрасним резултатом 21-0. Ја сам, као лидер школског тима, добио на првој табли шест партија и стекао огроман ауторитет у школи. Али нашa међународна мисија је губила значај из дана у дан. И остало нам је да се сами о себи побринемо. Паралеле са данашњим даном ме не плаше толико, јер сам као дечак видео да може бити и горе.

Дефинитивно смо постали Срби. Међу нама и српском децом није било никакве разлике. Сваког дана у шест ујутру чуо бих мог комшију одозго (једног од главних аутора портала „Балканист“) Никиту Бондарева како устаје из кревета. И ја сам радио исто. Школски аутобус је долазио рано, а ми смо до 7 ујутру ишли до најближе продавнице по хлеб и млеко. Морали смо, јер наше би породице остале без основних намирница. Осталу храну смо куповали у суседним земљама – Румунији, Мађарској или Бугарској. Једном у две недеље, 400 км у једном правцу. Из Софије смо довозили и гориво за руску делегацију, па чак и новац. То су биле праве санкције, а не ове данашње!

А како опстати на један долар месечно, зашто се бензин точио у флаше од кока-коле и како сам сломио руку ћерки трговинског представнка Руске Федерације испричаћу у наредном чланку.

Кирил Јаковљев, руски политиколог

Насловна фотографијa Милена Арсенић, фотографије из личне архиве аутора.