Јануар је месец фестивала „Кустендорф“. За то се спремаш још од децембра, и што је ближи дан отварања, то се више узбудиш због новог сусрета са Емиром Кустурицом.

„Кустендорф“ је ове године први пут одржан, што се каже, онлајн. Уместо да се гурам у кућици у којој новинари из целог света добијају шарене акредитације, ја сам се једноставно регистровала на веб-сајту, не излазећи из куће. Епидемија је укинула и журке са колегама у задимљеном ресторану до јутра.

Скувала сам себи ртањски чај који се нуди гостима у Дрвенграду и гледам отварање фестивала. Емир Кустурица у празној биоскопској сали разговара са риђим мачком, познатим становником Дрвенграда.

– Па то је Гарфилд! – обрадовала сам се ја.

Док сам прошле године очекивала разговор са најпознатијим српским филмским редитељем у шали сам интервјуисала његовог мачора.


На екрану сам могла да видим познате кућице са шпицастим крововима, сеоске уличице, библиотеку у којој Кустурица даје интервјуе, а из Италије ми је стигао тужан смајли са сузом: моја колегиница је такође гледала фестивал онлајн и туговала што није у Дрвенграду.

Моја душа луталице није издржала.

– Идемо у Дрвенград! – одлучили смо.

Мокра гора нас је дочекала мокрим снегом и кишом. Није било ни заставица са поздравима на италијанском, француском, енглеском, ни познатог балона у облику Месеца који је ноћима осветљавао село.

Туриста такође скоро и да нема.

У ресторану „Висконти“ је било чисто и празно.

Обрадовао нам се Александар Милекић, који ради овде као келнер већ неколико година.

– Недостаје нам оно време када је ресторан био пун новинара. Нова година је била жалосна… Туриста нема пуно. Била је група Руса, њих 15, отишли су на спавање у 9 увече. Живе музике нема, јер је забрањена. Стално перемо руке, и тако пролази живот, — каже нам младић.

Ту је сто који је увек резервисан за Емира Кустурицу. Он овде руча са члановима породице и познатим пријатељима.

– Профу одавно нисмо видели. Он не долази, боји се да ће се заразити. Седи у својој кући, ради. А ми га овде чекамо. Увек смо спремни да поставимо на сто…

Александар нам доноси два чоканчића. Од јаке ракије нам постаје топло на души.

– Ових су дана снимали отварање фестивала. Јурили су Гарфилда по целом селу. Једва су га ухватили и снимили. Професор јако воли тог мачора, купује му специјалну храну. А Гарфилд и не прилази другим мачкама, он је увек сам.

–Па наравно, он је из професорске породице. Племић! – смејем се ја.

И што се каже – ми о вуку, а вук на врата: улази Гарфилд којег келнери зову и Жућа. Хтео је очигледно да провери како стоје ствари у ресторану кад нема Кустурице. Ја сам га помиловала, а он ме је љутито закачио канџом и побегао.

– Сад ће се жалити Професору да му новинари не дају мира, — претпоставила сам ја.

У међувремену у ресторану се појавио пар туриста.

– Одакле сте? – пита ме симпатична жена.

– Ми смо руски новинари.

– Није ваљда! А мени су дали име Лариса у част јунакиње књиге „Доктор Живаго“.

Београђанка Лариса се бави бизнисом. Дошла је на ручак са пријатељем Зораном, који је главни кувар ресторана Новака Ђоковића. Лариса истражује порекло своје породице. Сазнала је да је становнике херцеговачког села Поплат, одакле су њени преци, од Турака спасио човек који се презивао Кустурица. Упозорио их је да долазе Турци и сви су се сакрили у планини.

– Можда је то неки предак Емира Кустурице… Замисли, да није њега, сада не бих седела овде.

Киша не престаје. Са планина се спушта магла. Дрвенград као да је хтео да се огради од свих проблема света, вируса и ратова. Интернет каблови су преносили филмски фестивал, а у селу је било тихо и тужно.

У библиотеци, одмах крај Кустуричиног дома, је било упаљено светло. Вероватно је редитељ разговарао преко скајпа са младим учесницима „Кустендорфа“, који је, нажалост, већ завршен.


Награду Златно јаје за најбоље остварење на 14. фестивалу Кустендорф добили су филмови „Пресуда у случају К.“, редитеља Узгира Анила из Аустрије и „Право по рођењу“, редитељке Инбар Хореш из Израела.


Сребрно јаје добио је филм „Киша“, редитеља Пјотра Милчарека из Пољске, а треће место је освојио филм „Конзумирати савремено“ Ане Алексовске из Северне Македоније. Награда „Вилко Филач“ за најбољу камеру добио је Сезар Столецки за пољски филм „Доме, слатки доме“, а жири је ове године доделио и специјалну награду филму „У чамцу“, редитеља Бајзака Маматалијева из Киргистана.

Остаје нам само да се надамо да ће наредни 15. филмски фестивал бити одржан у атмосферу међународног дружења, филмског братства, када за једним столом седе мале и велике звезде, а Емир Кустурица дими томпусом и задовољно посматра тај мали свет који је створио у балканским планинама.