Двадесет деветог априла 1945. године губи се сваки траг једној од најмистериознијих личности Трећег рајха, шефу тајне полиције Хајнриху Милеру. Пошто је изашао из Хитлеровог бункера у центру Берлина, СС-групенфирер је једноставно нестао, претворио се у призрак за којим су Мосад, ЦИА и многи појединци безуспешно трагали у Москви, на Панами, у Каиру и чак у главном граду Албаније.
Француски обавештајац и члан Покрета отпора Пјер де Вилмар је у својој књизи „Досије Сарагоса“ изнео нека сведочанства о мистериозном нестанку Хајнриха Милера. Неколико месеци пре пада Рајхстага Милер је наводно наредио да за њега направе специјални бункер, подземни лавиринт чијим би се ходницима безбедно извукао из центра Берлина.
Бункер звани Fuchsbau, односно „лисичја јазбина“ градило je око стотину ратних заробљеника, стрељаних чим су обавили посао, а налазио се под рушевинама једне бомбардоване зграде. „Јазбина“ је имала велике залихе пијаће воде, тоне конзервисане хране, оружје, телефон и радио пријемник. Ипак, није познато да ли је Милер икад седео у том бункеру. Претпоставља се да је погинуо првих дана маја 1945.
Пјер де Вилмар пише:
„У јесен 1945. човек по имену Валтер Лудерс открива америчким властима да је Милер погинуо у покушају да побегне из Берлина. ‘Ја сам, — тврди он, — нашао његово тело у близини његове канцеларије и сахранио га на јеврејском гробљу на улици Гросер Гамбургерштрасе. Затим сам отишао до метро станице Халешес Тор и саопштио о томе његовој породици’. Али породица Милера никада није живела у Берлину. Његова супруга и двоје деце били су у Минхену.
Лудерс је чак показао где се тачно гроб налази. Четири савезника су се посаветовала и 1. септембра 1945. извукла из тог гроба тело које нимало није личило на Милерово. Али на њему су биле његове медаље, које су препознали и супруга Софи Дишнер и син Рајхнард. Како су се медаље нашле у том гробу? Ко је на тако груб начин покушао да инсценира Милерову смрт? Фарса се наставила. У штампи су објављене фотографије сахрањеног ‘Хајнриха Милера’, али радило се о другом Милеру, такође СС-групенфиреру који је извршио самоубиство априла 1945.“
Првих послератних година у Берлину ће више пута налазити посмртне остатке који су наводно припадали Милеру. Једном приликом извршена je ексхумација три скелета, али ни међу њима није било скелета шефа Гестапоа. Други пут ископавају човека под чијом вилицом налазе глину каква постоји само у Панами. Још једног „Милера“ налазе на старом јеврејском гробљу… И нико није био у стању да докаже да је прави Гестапо Милер, како су Хајнриха звали, погинуо и да је сахрањен у Берлину.
„Човек по имену Петер Кубаински, бивши агент Абвера (контраобавештајног одељења Трећег рајха), који је, по његовим речима, био умешан у неуспели атентат на Хитлера, потврђује да се у мају 1945. у Аустрији Милер састао са капетаном СС Алојзом Брунером који му је предао фалсификоване личне исправе. Тај сусрет је веома занимљив, јер, ако је веровати Москви, Брунера је Црвена армија ухватила и обесила. Али истог Алојза Брунера су под туђим именом пронашли 1968. у Сирији, где је радио за западнонемачку компанију Ofraco… Шездесетих година су колале приче да Хајнрих Милер под именом Амин Рашад живи у предграђу Каира, на тој и тој улици, кућа та и та. А сретали су га и у Албанији, па у Средњој Америци, у Јужној Америци, у Аустралији“, пише француски обавештајац.
Према његовој верзији, групенфирер је активно сарађивао са совјетском обавештајном службом, и после уласка Црвене армије у Берлин, одведен је у Аустрију а затим у Москву. Међутим, од 1952. Хајнрих Милер не налази заједнички језик са совјетским руководством и очекујући скори пораз шефа СМЕРШ-а (совјетске војне контраобавештајне службе) Абакумова, са којим је (по Вилмаровом мишљењу) Немац сарађивао још од почетка тридесетих година, Милер бежи из СССР у Јужну Америку. Али 1956. совјетски агенти га проналазе у Парагвају и преко Прага враћају у Москву.
Читава послератна Европа је трагала за познатим нацистом. А у тој потрази учествовале су не само обавештајне службе, већ и новинари, авантуристи и фалсификатори жељни славе. Сензације и скандали обухватили су три континента.
Верзија о томе да се Хајнрих Милер скрасио у Албанији звучала је ништа мање истинито од традиционалне „јужноамеричке“. Јер нацисти су током Другог светског рата постали веома популарни у албанским националистичким круговима.
У својој књизи „Фашистички режими у Албанији током Другог светског рата“ професор историје Универзитета у Индијани „Форт Вејн“, члан Албанске академије наука Бернард Џ. Фишер пише:
„После пораза Италије 1943. Албанију су окупирали немачки нацисти. Главни циљ Немаца је био да освоје територију минималним ресурсима и да избегну грешке Италијана. Да би већина становништва прешла на њихову страну Немци су покушали да омекшају фашизам: Албанска фашистичка партија је укинута а јеврејско становништво више нису прогањали. То је помогло Немцима да у Албанији остваре већи успех од Италијана.“
И Гестапо Милер је највероватније стекао пријатеље у Албанији, који су били тамо и када је на власт дошао Енвер Хоџа. Први секретар Комунистичке албанске партије рада, стаљиниста Хоџа, активно се борио против националиста (већ 1946. главни колаборационисти режима „Бали Комбетар“ су или побегли из земље или су смакнути), и свеједно велики број националиста је остао на власти. Тим пре што су неки националистички покрети ратовали против фашизма заједно са комунистима. Било је међу њима и бивших агената Трећег рајха, који су касније могли да се побрину о Милеру.
Ако поверујемо да је Милер бежао из Москве, могуће је и да је сам Енвер Хоџа, мислећи да Стаљин није умро природном смрћу и љут на Хрушчова, понудио азил Немцу. Успут је могао да искористи знања и таленат бившег шефа тајне полиције Трећег рајха.
Овом верзијом се активно бавила немачка штампа шездесетих година. Stern је 1964. објавио чланак новинара Петера Штелеа који је био убеђен да Хајнрих Милер живи у Албанији под заштитом Енвера Хоџе. Према Штелеовим сазнањима, одмах након пада Берлина Милер је евакуисан у Москву и до 1955. је радио под руководством Лаврентија Берије, а затим Георгија Маљенкова. 1955-1956 био је у Букурешту, а у Албанију га је под непознатим околностима одвео тадашњи министар унутрашњих послова Мехмед Шеху.
Хајнрих Милер је на крају крајева руководио одељењем албанске тајне полиције „Западна граница“ а звали су га Абедин Бећир Накошири.
„Бивши шеф Гестапоа сада има 63 године. Милер је ћелав, жућкасто-бледо лице му је уско, очне јабучице истурене… Има чин капетана, али у хиерархији албанске полиције није ништа мање важан од генерала…
Накошири Милер живи у Тирани, у затвореној четврти у којој живе сви најважнији чланови Албанске партије рада, чланови владе и високи официри Народне армије. Овајј функционални гето и Булевар новог града повезује један безимени сокак. Зграде су већином двоспратне и троспратне са равним кровом. У свакој згради има по неколико станова у којима живе и други високи официри албанске полиције. Милер живи сам.
Његов стан и канцеларија налазе се у забрањеној зони коју шеф Гестапоа ретко напушта. Живот се мења само преко лета, које, као и други чланови партије, Милер проводи у Драчу, најважнијем албанском граду на морској обали. Тамо живи у једном од бунгалова, на територији која је, као и у Тирани, затворена за обичне људе. Али Хајнрих Милер воли да посећује ресторан хотела „Адриатик“ где точе француски коњак. ‘Хенеси’ је одувек било његово омиљено алкохолно пиће, и због коњака је пре годину дана коначно откривен његов идентитет.
Накошири Милер је после неколико чаша почео разговор на немачком језику са бродоградитељима из Источне Немачке који су били смештени у том хотелу. Било је лето 1962. Ту је био и инжењер бродоградње Фриц Брајтлинг (право име не откривамо због његове безбедности). Стари комуниста Брајтлинг је до пролећа 1963. радио у Драчу и неколико пута разговарао са Милером. На тај начин се уверио да је Абедин Бећир Накошири главом и брадом бивши шеф Гестапоа“, писао је Stern.
Овај чланак се дуго препричавао и у Европи и преко океана.
Лист Schwäbische Donauzeitung је 1967. написао да је Хајнрих Милер жив и здрав и да се крије у Тирани, у вили директора универзитетске библиотеке. То је тврдио човек по имену Хелмут Лил, који је наводно помагао Милеру да се крије у Италији, а 1949. му је помогао да пређе у Албанију за скромних 400 000 лира.
И ту верзију је исте године препричавао Spiegel: „Бивши агент тајне службе Лил тврди да је Милер у Албанији познат под именом Ђерги Ковок, да живи у Тирани, у вили директора библиотеке, професора Хашарија“. У истом чланку се наводе неке претпоставке да Хајнрих Милер заправо никада није био нациста, већ Стаљинов симпатизер.
2013. године у Берлину су нашли још један Милеров гроб. А у неким архивама и сведочанство да је нациста сахрањен августа 1945. у заједничкој гробници на јеврејском гробљу Берлин Мите. Али то су ипак само претпоставке, и невероватно досадне и прозаичне приче.
аЗанимљивије је веровати да је свемогући шеф Гестапоа заиста сарађивао са Совјетским Савезом и ковао будућу победу над фашизмом. А старост је дочекао на обали Драча, цугајући омиљени коњак за столом хотела „Адриатик“.
