Now Reading
Како је сиви кардинал српске политике постао дивчибарски сељак

Како је сиви кардинал српске политике постао дивчибарски сељак

Катарина Лане

Стојим на тргу испред саборног храма Васкрсења Господњег у Ваљеву. Сунце сија, са друге стране улице je пијачна гужва. Из масе људи издваја се високи седи мушкарац у црном капуту и иде према мени. 

То је Олег Голубовић. Саветник српских лидера, бизнисмен, оснивач неколико опозиционих странака. Малтене зет маршала Тита (ожењен са Титовом унуком). Вечити опозиционар, одрастао у Москви у породици југословенског дипломате због чега су у отаџбини неки сматрали да је совјетски шпијун. 

Осмехује се и показује ми кесу са пијачним „уловом“. 

— Узео сам псу храну. За њега купујем само свеже, — говори Олег Голубовић, који никад не оставља пса дуго самог код куће. 

То је немачки овчар. Штене су поклонили унуку али на крају га је узео деда, јер је псу у кући комотније. 

— Ја своје пријатеље не остављам, — каже он. Рекс сада слуша команде на немачком језику и плаши зечеве и јелене којих је пуно на Дивчибарској планини. 

Плавим ваљевским улицама (од нежног мраза и дима из пећи) идемо код фризера. Олег се више не бавим политиком, али жели да изгледа уредно чак и у шуми, где му долазе гости из Русије и Европе. 

— Да ли вам је и Путин долазио у госте?

— Не, нисмо се никад видели. Он је на самом врху, а ја на Дивчибарској планини, — каже Олег. 

— Рекс и Путин би нашли заједнички језик, — претпостављам ја и смејемо се. 

Олег не долази често у Ваљево па сам зато одлучила да га водим на шишање у легендарни мушки фризерски салон „Код Славице“. Где се увек чека на ред. 

И сад је ред. 

— Идемо онда на кафу, — каже Олег на идеалном руском језику. Вади паклу „Винстона“, говорећи,„више волим томпус, али у шуми се трудим да штедим“, и наручује дупли еспресо. 

Олег Голубовић је учесник трагичних догађаја 5. октобра 2000. када се у Србији догодила прва обојена, односно „булдожер“ револуција (пошто су у здање РТС-а хтели да упадну булдожером). Олег је тада посредовао у преговорима између демократа који су свргавали Милошевића и Руса који су желели да спрече крвопролиће. 

— Са мном се повезао ваш војни аташе генерал Бармјанцев. Упознао сам га са мојим помоћником генералом Момчилом Перишићем, којег је касније ухапсио Хашки трибунал, — сећа се Олег Голубовић. 

— Ујутро 5. октобра кренуо сам у Скупштину. На улицама је било пуно народа, дошли су демонстранти из Чачка. Почели су судари са полицијом. Није било јасно шта ће бити даље, и 6. октобра се шушкало да ће војска узети ствар у своје руке. Преговарали смо, опозиција није имала појма шта јој је чинити, — говори он. 

— Те ноћи ми се јавио Рогозин, упознали смо се још у Босни кад сам радио за Радована Караџића. Дима ми је рекао да ће сутрадан доћи [министар спољних послова РФ] Игор Иванов да преговара са новим председником Коштуницом о гаранцијама безбедности за Милошевића и његову породицу, да све прође без насиља. А сутрадан Рогозин ми се поново јавио и потврдио да је све у реду. Ујутро сам дошао у Скупштину, тамо је био центар опозиције, и испричао шта сам сазнао нашем револуционару Ђинђићу, — присећа се Голубовић. 

Убеђује ме да Русија није хтела да се у тој револуцији пролива крв, није хтела да се армија умеша, јер то би се сигурно трагично завршило. 

— Те догађаје је било немогуће спречити. Као што је било немогуће спречити Мајдан у Украјини. Обојене револуције се у целом свету организују по истом сценарију, и западњаци се никада не заустављају. Пети октобар је такође западно масло и у Србији је све било спремно за то, као и у Украјини. Чим је западни новац дошао на добро припремљено тле, све је кренуло брзо, — каже Голубовић.  

— Милошевић је створио себи опозицију углавном од бивше мреже сарадника државне безбедности. Запад им је дао новац и уз њихову помоћ оборио Милошевића. То се често дешава властима које желе слабу опозицију, — говори он. 

Олег Голубовић се присећа југословенског председника. 

— С Милошевићем сам разговарао на кратко само пар пута. Био је јак политичар, али не и стратег. Мој друг, покојини Брана Црнчевић, наш познати хумориста и песник је једно време радио као Милошевићев саветник. Затим је поднео оставку рекавши: „Дајем оставку не због своје болести него због болести супруге“, мислећи на властољубиву Миру Марковић која је држала у шаци и мужа и странку. И кад је Брана предао тај папир Милошевићу, потресени председник га је питао: „Зашто ми то радиш“. „Неко мора“, одговорио је Брана. 

— После хапшења Милошевића запослио сам његовог бившег телохранитеља, — говори Голубовић палећи још једну цигарету. 

Слободан Милошевић се радикално разликовао од Радована Караџића, које Олег Голубовић сматра принципијелним човеком, што је међу српским политичарима, по његовим речима, права реткост. 

— За време рата у Босни био сам Караџићев саветник. Сматрам да је он једини нормални спрски политичар, без обзира на то што је песник. Кад су га одвели у Хаг, разговарали смо пар пута преко телефона. Нажалост, сад више не могу никако да му помогнем, — каже мој саговорник. 

Олег Голубовић и даље има пуно пријатеља у Русији. Син југословенског дипломате и емигранта, стекао је образовање у Москви и дружио се са децом познатих сојветских државника. 

— Један од мојих најбољих другова је био Слава Цеденбал – син маршала који је управљао Монголијом ’44 године. У СССР-у је било све другачије, чак и у то време. 

— Моја прва жена је Рускиња. Брзо смо се развели, али имамо ћерку, Ксенију Голубович. Она је позната новинарка, писац, преводилац, књижевни критичар, доктор филолошких наука. Написала је књигу „Српске приче“, — поносно говори Олег. 

Затим се Олег Голубовић оженио са Светланом Броз, ћерком Жарка Броза, сина маршала Тита из првог брака са Рускињом Пелагијом Белоусовом. Обавештајне службе су убеђивале Светлану да се не удаје за „руског шпијуна“, али она их није слушала. Тито на свадбу није дошао. Олег и Светлана имају двоје деце – Ивана и Соњу. И тај брак није дуго трајао. 

Деведесетих година Олег Голубовић је стекао пуно нових познаника у Русији. 

— У време Јељцина састао сам се неколико пута са Александром Руцким, Сергејем Бабуриним, Олегом Румјанцевим, Јевгенијем Амбарцумовим, радио сам са Јуријем Батуриним – веома образованим и поштеним човеком. Кад је Јељцин поднео оставку сви су у Србији мислили да ће га заменити Јевгениј Примаков, али дошао је Путин. Петог октобра 2000. он је поступио правилно. Није дозволио да падне крв, како је Запад желео. Ваш нови амбасадор Александар Боцан-Харченко изгледао као прави професионалац, а овде нам ништа друго и не треба, — приметио је Олег Голубовић. 

Попили  смо чај у кафу и вратили се код фризера. Славица, која ме обично види са мужем или сином, одмах је схватила да има необичног госта и баш се потрудила. Олега је ошишала брзо и лепо. Мислим да је био задовољан. 

Испратила сам га до станице, а он ми је успут рекао да више не пише чланке. Сада цепа дрва, шета са псом и дочекује госте. На питање, какву ракију воли, одговара – виски. 

— Удаљио сам се од политичког живота. Политичка сцена у Србији је „кружни ток гов..а у природи“, како је писао Војнович, а тим током управља Запад. Српска политика је увек била циркус и зато не желим више тиме да се бавим. Југославија је највећа српска трагедија. И ја ипак не бих желео да вратим младе дане. Живим овде и сад. Ја сам реалиста, ја сам дивчибарски сељак, — каже Олег Голубовић, јако ми стиска руку и улази у аутобус. 

Фото: Дмитриј Лане

Scroll To Top