– Узмите кишобран, кажу да ће ноћу бити падавина – лукаво ме посматра припадник обезбеђења „Српског дома“ где се налази штаб опозиционе коалиције „За будућност Црне Горе“.

– Како падавине, није ваљда? – у недоумици гледам у чисто небо, побледело од врућине. Тренутак касније схватих на шта је мислио.

Наравно, није реч о киши, него о томе да ће током ноћи пасти режим Мила Ђукановића. Обоје се засмејасмо и подигосмо три прста, што је овде православни поздрав.

Мило Ђукановић и његова Демократска партија социјалиста су зимус усвојили закон о слободи вероисповести који је властима дао право да располажу храмовима и древним светињама црногорских епархија Српске православне цркве. То је била кап која је прелила пуну чашу народног трпљења и људи су устали против режима.

Црна Гора је једнодушно изашла на изборе. Таква излазност одавно није забележена, а висока активност бирача на бирачким местима смањила је Ђукановићеве шансе да присвоји победу. Људи су по врућини стрпљиво чекали у реду да дају свој глас. У Подгорици је било веома тихо, као да је престоница зауставила дах у ишчекивању дуго жељене слободе.

У Српском дому сви са зебњом прате најновије податке. Портпаролка опозиционе коалиције Марица Булатовић дочекала нас је као најрођеније.

– Као да сам знала да ћете доћи, обукла сам се у боје руске заставе! – каже она уз осмех.

Ко би рекао да је та црногорска лепотица одважна учесница отпора. Прошла је десетине километара у литијама и молебнима против закона о слободи вероисповести и свим силама се залагала за своје саборце које је режим похапсио. Није ни чудо, јер Марица је рођака чувеног Момира Булатовића, првог председника Црне Горе, правог хероја српског народа. А крв није вода, кажу Срби.

Ближи се време затварања бирачких места. У Српском дому се окупљају новинари. Скоро нико не носи маске, сви се грле приликом сусрета, као у времена пре карантина, и сви се рукују. У плавој сали за конференције има нас скоро стотину, и сви чекамо обраћање лидера опозиционе коалиције.

Професор Здравко Кривокапић је успео да својим ауторитетом уједини десетак различитих политичких снага опозиције.

Свако мало се губи Wi-Fi конекција, твитер у недељу није ни радио, врло споро се отварају сајтови центара за испитивање јавног мњења који објављују резултате. Али то није тако страшно. У антивладиним протестима 2015. године власти су примениле сузавац против демонстраната и искључиле интернет. Морали смо да прелазимо у Србију како бисмо послали материјал.

У салу улази Анрија Мандић, лидер блока „Демократски фронт“ и предводник црногорске опозиције. Сија од радости док се здрави са новинарима. По лицу се види да је задовољан одговорношћу и јединством које су показали грађани Црне Горе изласком на бирачка места.

Са Андријом се познајем од 2015. године. Топло ме поздравља:

– Здраво, Катарина, добродошла!

За њим улази Милан Кнежевић, такође лидер опозиције. Он одлично говори руски и даје ми кратак интервју о томе шта опозиција планира да уради у случају победе.

Олег Иванов / РИА Новости

Успех коалиције „За будућност Црне Горе“ на изборима пре свега значи ослобађање од тоталитарног режима који је фактички држао Црногорце као таоце. Владајућа Демократска партија социјалиста (ДПС) је признала независност Косова, подржала је европске санкције против Русије, а земљу која је 1999. године преживела бомбардовање НАТО-а увукла је у Северноатлантску алијансу, да би се крајем 2019. године дрзнула да дигне руку на светињу.

Ноћу уочи 31. августа цела земља је замрла у очекивању „освежења“, како је захваљујући Новаку Ђоковићу назван пад режима ДПС. Новак је после победе у првом колу Синсинати мастерса 2020. на објективу камере која га је снимала ћирилицом написао фразу: „Нека падне да освежи“, која је постала порука подршке народу Црне Горе.

Стижу први резултати. Постаје јасно да ће опозиција, кад се уједини са партнерима, имати већину у парламенту. А то значи само једно – победа!

Са улице почеше да допиру повици: „Мило, лопове!“ и сви схватише да је почело славље. Новинари истрчавају на улицу журећи да сниме тријумф опозиције. Милан Кнежевић пише поруку на телефону. Грлимо се и узвикујемо „Ура!“

Како је дуго Црна Гора чекала овај дан!

Сада треба да наступи Здравко Кривокапић. Нисмо морали дуго да га чекамо.

– Режим је пао! – објављује лидер коалиције. У сали се ори аплауз.

Кривокапић уједно позива грађане да не прослављају победу на улици, да би се избегле могуће провокације од стране власти, која може да искористи масовна окупљања за своје циљеве и да исфабрикује још један државни удар.

Марица Булатовић ме чврсто загрли и ја осетих како се буквално тресе од узбуђења. У очима јој сузе радоснице.

– Ви Руси сте нам данас донели срећу! – каже она.

И њен саборац Блажо Петровић нас загрли. Разменисмо бројеве телефона и он ми посла стикере са Путиновим ликом које ја одмах проследих пријатељима у Црној Гори.

Лидери опозиције седе у кабинету за трпезом и пију вино, Андрија Мандић показује своме заменику Славену Радуновићу, потпредседнику Нове српске демократије, да смо ми ту. И њега познајемо. Машемо једни другима.

У ходницима Српског дома царује празнична атмосфера. Непознати људи нас грле и деле са нама своју радост.

Напољу је тамно и тихо. Поред нас пролази старија дама. Лупка палицом и пита где се налази Српски дом. Бака је, по свему судећи, одлучила да посети опозицију. Улицама пролазе полицијске патроле. Аутомобили круже насељима један за другим, плавичаста ротациона светла трепере у мраку.

Али нема никаквих демонстрација. Кафић је полупразан иако је недеља увече. Конобар доноси ракију и наздравља на руском. Одјекују аутомобилске сирене – људи славе победу. У аутомобилима се слуша Даница Црногорчевић која изводи химну православног отпора.

Поред нас пројури скутер са двојицом момака који узвикују „Мило, лопове!“ Полицајци их само испратише погледом. Већ је постало свеже, из сваког отвореног прозора допиру звуци телевизора.

Здравко Кривокапић је посетио митрополита Црногорско-приморског Амфилохија кога Црногорци од милоште зову „деда“. Опозиција се изборила за права Цркве. Дирљиви снимак на коме митрополит очински грли црногорског политичара проширио се по друштвеним мрежама брзином светлости.

Месец обасјава тамне улице Подгорице… Узаврели јужњачки град ипак не издржа: пукоше ватромети на све стране, запалише се бенгалске ватре, а људи се окупише око храма да славе победу. Чак се и полицајци осмехују.

Јутро је тихо и мирно. У ваздуху се осећа мирис слободе.