Последњих десет дана јуна су увек били пресудни за политички живот Балкана. Косовска битка која је Србију пола миленијума оставила под османском влашћу, догодила се 28. јуна 1389. године на Видовдан, или дан Светог Вита, који западни хришћани традиционално славе поводом дана летње дугодневице.

500 година под Турцима није прошло узалуд – они су поставили темеље садашњем балканском карактеру у свим његовим манифестацијама – од поштовања права јаких и лукавости до тврдоглавости и ината који се претворио у народну филозофију. „Косовски завет“ цара Лазара, који је изабрао „Небеску Србију“ уместо царства земаљског, као основа српског националног идентитета и даље је кључан у питању непризнавања независности Косова. То разуме сваки одговорни политичар у Србији. Због тога актуелни председник Александар Вучић никада неће признати Косово. Исти тај „Косовски завет“ за Србе постао је оно што је за Немце „Песма о Нибелунзима“, а за Финце – „Калевала“, основа националне митологије. Од њих је немогуће одустати без тектонских потреса.

28. јуна 1914. године Гаврило Принцип је убио аустријског надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву. Још увек се поуздано не зна које су снаге навеле Принципа на тај чин и износе се различите верзије – од шефа српске обавештајне службе пуковника Димитријевића по надимку Апис (који је у Београду на власт довео краљевску династију Карађорђевића), до немачког Генералштаба па чак и Лава Троцког. Међутим, жеља Николаја Другог да заштити српски народ је одиграла своју кобну улогу када је Русија ушла у рат против Немачке и Аустро-Угарске.

Такође 28. јуна 1948. године Информбиро је објавио да СССР и Југославија прекидају све везе након конфликта Тита и Стањина.

Почетак распада Југославије се такође поклопио са овим данима — 27. и 28. јуна 1991. године у Словенији су почели догађаји који су прерасли у најкрвавији грађански рат у Европи после Другог светског рата. Срамно изручење последњег председника Југославије, Слободана Милошевића, Хашком трибуналу, извршено у тајности по налогу касније убијеног премијера Зорана Ђинђића, такође се догодило 28. јуна 2001. године. Када је Милошевић улазио у НАТО авион који је дошао по њега вероватно се сетио како је 12 година раније на митингу на Видовдан 1989. поводом 600-годишњице Боја на Косову, обећао да ће бити веран заветима „небеске Србије“.

Случајно или не, али крај јуна је важан и за Вучића. 23. јуна 2017. године одржала се његова прва инаугурација као председника Србије. 21. јуна 2020. године одржани су последњи парламентарни избори на којима је забележен највиши ниво подршке властима од распада Југославије. Иначе, као и победа Вучића у првом кругу на изборима у априлу 2017, и јунски избори прошле године, када први пут у савременој историји државе ниједна опозициона странка није могла да пређе праг од 3%, поставили су нове трендове у развоју раније изузетно нестабилне балканске демократије. Испоставило се да се на Балкану појавио политичар који зна како да уједини подељено друштво око себе. Резултати јунских избора прошле године говоре само о томе да је опозициони покрет доживео фијаско.

Пре годину дана Народну скупштину Србије нису напустили само прозападни либерали и демократе бившег председника Бориса Тадића и бившег градоначелника Београда Драгана Ђиласа, људи жељни освете, који су владали од 2000. до 2012. године, већ и ултрапатриоте идеолога „Велике Србије“ и политичког ментора Вучића Војислава Шешеља. Први због бојкота избора и политичке истрошености, други – због моралног умора.

Годину дана након парламентарних избора, владајућа Српска напредна странка најавила је уједињење са покретом СПАС популарног београдског политичара Александра Шапића. Тако су почеле припреме за изборе у главном граду, који се очекују наредног пролећа, заједно са парламентарним и председничким изборима. Обједињујући све око себе, председник Вучић је пре рока одлучио да се бори за нови мандат своје странке – према Уставу Србије, следећи редовни парламентарни избори би требало да се одрже тек 2024. године, али ће бити одржани на пролеће 2022. године. Иако је то на први поглед сасвим непотребно, јер владајућа коалиција тренутно има 235 од 250 посланика у Скупштини, више него икад током постојања вишестраначког парламентаризма у Србији. Може се претпоставити да је ова одлука диктирана управо жељом да се повећа политичка разноликост у парламенту укључивањем опозиционих снага с једним јединим циљем – већим легитимитетом како у очима сопствених грађана, тако и међународне заједнице.

Током последње четири године владавине у својству председника, Вучић је учинио да Србија постане један од европских лидера у економском расту. Према неким економским експертима, Србија је већ презасићена инвестицијама, а цена квадрата стамбеног простора у Београду је скупа као никад раније. У Србију улажу Русија и Кина, Европска унија и земље Персијског залива, чак и Сједињене Државе. Бивши специјални представник за питање Косова Ричард Гренел је обећао 12 милијарди долара за инфраструктурне пројекте на југу Србије и Косову. Србија је постала једина држава на свету у којој држављани и странци могу потпуно слободно да се вакцинишу било којом постојећом вакцином – председник Вучић је вакцинисан кинеском вакцином Синофарм, председник Скупштине Ивица Дачић Спутњком Ве, а премијер Србије Ана Брнабић америчком вакцином Модерна.

Тешко је наћи велики руски бизнис који није заступљен у Србији. Отворена су и послују представништва Сбербанке и ВТБ-а, Гаспромњефта и ЛУКОИЛ-а, Руских железница и Согаза. А Србија, заједно са Босном и Херцеговином (захваљујући положају Републике Српске) остају једине земље у Европи које не уводе санкције против Москве. При Министарству одбране Србије отвара се представништво Министарства одбране Руске Федерације – такав ниво поверења не постоји чак ни у ОДКБ.

Сада за руски бизнис започиње нова фаза – ривалство са Кином на новим и већ освојеним тржиштима, укључујући Балкан. За сада Русија очигледно губи од Кине у економској активности у Србији. Али много тога ће зависити од лојалности локалних власти. Са Вучићем Москва треба да настави да гради систематску сарадњу на више нивоа и да буде у стању да заинтересује партнере за нове иницијативе, попут извоза руског гаса на тржишта Централне Европе.

Како год окренете, у Европи нема бољег савезника за Русију. А Вучић се, чак и у спровођењу своје унутрашње политике, углавном оријентише на Владимира Путина.

Фотографија: Фејсбук страница vucicaleksandar.

Оригинал на руском