Пре 20 година, 7. октобра 2000. године, Војислав Коштуница је постао председник Савезне Републике Југославије. Свргавањем Милошевића почела је нова епоха не само за ту бившу балканску државу, већ и за читав свет. Власт Милошевићу одузела је прва у историји „обојена револуција“, коју још зову „булдожер револуција“. Како су се догађаји развијали у октобру 2000. године за портал „Балканист“ испричали су очевици и људи који су покушали да спрече ескалацију политичке кризе.

Србија је 24. септембра 2000. објавила званичне резултате председничких избора одржаних три дана раније — 21. септембра, према којима је Слободан Милошевић освојио 38,6% гласова, док је његов главни ривал, опозициони кандидат Војислав Коштуница освојио 48,9%. Међутим, опозициони штаб је тврдио да су избори намештени. Независни посматрачи су говорили да је Коштуницу подржала најмање половина бирача. Искористивши прилику, лидери српске опозиције позвали су грађане земље да изађу на улице.

У Београду је започела протестна акција, која је прерасла у штрајк широм земље, а 5. октобра се већ стотине хиљада демонстраната окупило у центру Београда. Демонстранти су ударали у бубњеве, скандирали „Готов је“, и кренули да заузимају Скупштину. Органи безбедности нису могли да зауставе револуцију. Демонстранти су заузели зграду Народне скупштине, а затим и телевизију. Највише се истакао Љубисав Ђокић који је булдожером пробио ограду Радио-телевизије Србије. Тај булдожер су сви запамтили па је тако револуција и добила име. 

Увече су демонстранти запалили зграду парламента. Главни град је очекивао реакцију Милошевића и њему лојалних снага безбедности. Организатори нереда су се плашили да ће власти употребити тенкове и покушати да угуше устанак, али догађаји су почели да се развијају на другачији начин. Милошевић је одустао од даље борбе. Ујутро 6. октобра признао је пораз и Војислава Коштуницу прогласио победником.

Уместо тријумфа демократије – румунски сценарио

Горан Петронијевић, београдски адвокат, један од оних који су бранили на суду првог председника Републике Српске Радована Караџића, у то време био је члан Републичке изборне комисије и знао је тачне резултате председничких избора 2000. године.

Горан Петронијевић / Аlo

„Пребројали смо гласове и Војислав Коштуница је званично добио нешто више од 48%. Недостајало му је пар одсто за убедљиву победу. Слободан Милошевић је имао 11 одсто мање. По закону је било неопходно одржати други круг избора, у којем би учествовала два кандидата са највећим бројем гласова. То би били Коштуница и Милошевић. Очигледно је да би Коштуница победио у другом кругу, али тих дана је спроведен сценарио ‘обојене револуције’ разрађен у Вашингтону, а којим се управљало из Будимпеште“, објашњава Горан Петронијевић. 

Глобалисти су смишљали план промене режима у Србији још од почетка деведесетих година, говори он. 

„После НАТО бомбардовања 1999. године започело је интензивно финансирање српске опозиције, невладиних организација и неких нових удружења, попут народног покрета Отпор, који има све одлике фашистичке организације. Било ми је очигледно да се припрема пуч, али изненадило ме је што се то догодило након првог круга гласања. Све је почело слоганима да Милошевић неће предати власт. Знао сам званичне резултате избора и почео сам да схватам да се припрема ‘обојена револуција’ која би се ионако догодила. Знам да су у то време сорошевске организације донеле много новца у Србију: у коферима опозиције превезено је више од 75 милиона долара у кешу. Покрет Отпор добио је 7 милиона долара, али током транспорта три кофера су нестала: једноставно су их украли. А након приватизације, која је уследила касније, рођаци оснивача Отпора куповали су српске компаније и градили виле у Београду. У друштву је расла атмосфера насиља. Били су сви предуслови да се српска ‘обојена револуција’ одвија по румунском сценарију: то су биле апсолутно исте револуције“, каже Петронијевић.

Румунска револуција 1989. године завршила се падом комунистичког режима Николаја Чаушескуа. Одлуком војног суда он и његова супруга су стрељани по кратком поступку. 

По речима српског адвоката, Слободан Милошевић је после 5. октобра 2000. остао без било какве подршке. 

„Многи његови сарадници су прешли на другу страну, купили су их обећањима да ће бити заштићени или новцем. Војска је такође прешла на страну опозиције. Милошевић је остао потпуно сам. И сазнали смо да је опозиција припремила списак од 90 људи које је требало ликвидирати. То је требало да уради посебна страна бригада и за само једну ноћ. Срећом, то је спречила државна служба безбедности. Све је требало да се догоди 6. октобра“, каже Горан Петронијевић.

Прве недеље октобра 2000. започело је потпуно уништавање режима и колапс земље. Предузећа су преузимана силом, исто се догодило и у државним органима, у Народној банци, а гомила је пред камерама претукла директора Радио-телевизије Србија. 

„Све смо то видели својим очима. Шокирао ме један моменат. Гомила је упала у зграду Народне скупштине и почела да износи столице, слике… Схватили смо да је заузимање зграде парламента симболична акција, али зашто се тако варварски понашати? Све је постало јасно када је избио пожар. Палили су гласачке листиће у подруму да нико не би знао да се може одржати други круг избора и да се влада може променити на демократски начин! Било ми је тешко да то видим“, каже Петронијевић.

Он је сигуран да су догађаји 5. октобра детаљно планирани и врло добро финансирани.

„Сличан развој догађаја смо затим видели у Украјини, на Блиском истоку, у Киргистану и тако даље. Шема је иста. У то време радио сам као судија: истраживао сам злочине на Косову. После свих ових догађаја почеле су да ми стижу претње. Одлучио сам да не попустим. Радио сам око годину дана, а онда сам схватио да је моја борба бесмислена. Касније сам сазнао да су моје колеге из окружног суда примале мито од нове владе за свако суђење. Било је то много новца — двомесечна плата судије! Исти људи су касније учествовали у хапшењу Милошевића, учествовали у прогонима против њега. Поднео сам оставку речима ‘молим Народну скупштину Републике Србије да ме ослободи понижавајућег положаја судије’ и отпуштен сам“, каже Петронијевић. 

Полиција је дезертирала

Генерал-мајор Војске Југославије у пензији Божидар Делић у то време је командовао Београдским корпусом оружаних снага. Рекао је да је војска знала за предстојећи пуч.

Божидар Делић / MO Србиjе

„Као војник у то време, командант Београдског корпуса, имао сам сазнања о припремама рушилачких демонстрација, непосредној улози и финансирању од стране страног фактора и о организацијама које дуже времена раде на рушењу система.Ту у првом реду мислим на Отпор који је први пут тада изашао на јавну сцену. Праћењем демонстрација и говора опозиционара могли су се извући закључци о припремама и самом сценарију за 5. октобар. Знали смо и за припреме да се изазове крвопролиће и у томе је предњачио Веља Илић који је припремао наоружане групе за изазивање хаоса у Београду. Информације и процене Војске су достављене Председнику Републике, али је он поверовао функционерима МУП-а и ДБ-а да ће они владати ситуацијом, спречити колоне из Чачка, Ниша и Новог Сада и тако онемоћити да се у Београду створи критична маса демонстраната“, говори Божидар Делић. 

Ипак, полиција је прешла на страну опозиције. 

„Реаговање полиције је у почетку било у реду. Међутим, доласком велике масе људи показало се да су снаге недовољне. Полиција је већ имала доста убачених елемената, а морал људства није био на висини. Десио се ‘напад’ на полицијску станицу Стари град одакле су однесене велике количине оружја и муниције. То је додатно поколебало полицију. Неке елитне полицијске јединице су непосредно пре 5. октобра упућене у Копнену зону безбедности. Када су демонстранти провалили у Скупштину Србије позвана је елитна јединица, Легијине ‘Црвене беретке’. Они су прешли на страну демонстраната и тиме је МУП потпуно разбијен и више није владао ситуацијом.“

Што се тиче Војске Југославије, она је у свим јединицама имала формиране снаге за реаговање. МУП је покушао на разне начине да увуче војску у сукоб, сведочи Божидар Делић. 

Он објашњава и зашто у Београд нису ушли тенкови. 

„Када је мени наређено да покренем тенкове и остала борбена возила, да заузмем и обезбедим Скупштину, ја сам Колегијуму рекао да ћу лично командовати јединицом, али да сваки покушај да се неко приближи, нападне или покуша да уништи борбено средство подразумева отварање ватре и неутралисање опасности, а то значи да ће пасти крв. Рекао сам да моји тенкови и моји војници неће горети пред Скупштином, да се тенкови међусобно штите ватром и ако прихватају одговорност за оно што ће се десити ја одмах крећем. У Колегијуму се чуло негодовање. Неки од генерала је рекао да то не може тако јер су и његова деца пред Скупштином. Ја сам рекао: ‘То је ваш проблем. Моја деца су у мојим тенковима’. Тако је одлучено да се не ангажујем пред Скупштином. Касније сам добио наређење да јединицу из Бубањ Потока вратим у њену касарну ‘Степа Степановић’ како би била ближе у случају ескалације сукоба. Сукоби су се смирили јер се полиција повукла, а демонстранти су у Скупштини запалили гласачке листиће и опљачкали је износећи вредна уметничка дела и инвентар. Пљачке је било и по гради“, присећа се српски генерал. 

Али армија се за разлику од полиције држала заклетве. 

„Расположење међу војницима је било добро, мада се осећала забринутост. Ни у једној јединици није било ни говора ни покушаја да се пређе на страну демонстраната. Ситуација је била тешка, али су сви постављени задаци извршавани. Старешине су без поговора извршавале наређења. Било је разних дезинформација о преласку јединица на другу страну“, закључио је Божидар Делић. 

Руси су преузели улогу мировњака

Када је ситуација постала опасна умешали су се одређени руски политичари. Веза између српских демократа, који су жудели за променом режима, и Руса, који су у овој ситуацији настојали да спрече крвопролиће, био је Олег Голубовић, саветник првог председника Републике Српске Радована Караџића. С њим се повезао и руски војни аташе генерал Бармјанцев, којег је Голубовић касније упознао са генералом Момчилом Перишићем.

Олег Голубовић / Д. Лане

„Ујутро 5. октобра кренуо сам у Скупштину. На улицама је било пуно народа, дошли су демонстранти из Чачка. Почели су судари са полицијом. Није било јасно шта ће бити даље, и 6. октобра се шушкало да ће војска узети ствар у своје руке. Преговарали смо, опозиција није имала појма шта јој је чинити“,  говори Олег Голубовић. 

„Те ноћи ми се јавио Рогозин, упознали смо се још у Босни кад сам радио за Радована Караџића. Дима ми је рекао да ће сутрадан доћи [министар спољних послова РФ] Игор Иванов да преговара са новим председником Коштуницом о гаранцијама безбедности за Милошевића и његову породицу, да све прође без насиља. А сутрадан ми се Рогозин поново јавио и потврдио да је све у реду. Ујутро сам дошао у Скупштину, тамо је био центар опозиције, и испричао шта сам сазнао нашем револуционару Ђинђићу“, присећа се Голубовић. 

Он је имао јак утисак да Русија не жели крвопролиће и интервенцију војске, јер би то довело до трагедије.

„Те догађаје је било немогуће спречити. Као што је било немогуће спречити Мајдан у Украјини. Обојене револуције се у целом свету организују по истом сценарију, и западњаци се никада не заустављају. Пети октобар је такође западно масло и у Србији је све било спремно за то, као и у Украјини. Чим је западни новац дошао на добро припремљено тле, све је кренуло брзо“, каже Голубовић.  

Он такође сматра да је Слободан Милошевић сам „створио себи опозицију“ од бивших сарадника органа безбедности. А Запад им је дао новац и све извео не прљајући сопствене руке.

О самом Милошевићу Голубовић каже следеће:

„Разговарао сам пар пута с њим. Слободан Милошевић је био јак политичар, али није био стратег и радикално се разликовао од Радована Караџића, који је принципијелан човек, што је веома ретка појава у српској политици“, говори Голубовић. 

Међународни кривични суд за бившу Југославију је 24. марта 2016. године осудио Радована Караџића на 40 година затвора због низа злочина током рата у Босни од 1992. до 1995. године, а 2019. године је казна преиначена у доживотни затвор. Слободану Милошевићу је такође било суђено да заврши живот у Хагу. Шест месеци након ‘булдожер револуције’, 1. априла 2001, нове власти су га ухапсиле и предале трибуналу. 11. марта 2006. Милошевић је преминуо пре изрицања пресуде.