Крајем прошле недеље, Сочи је био домаћин 20. састанка председника Русије и Србије Владимира Путина и Александра Вучића. Главна тема сусрета био је гасни уговор са Београдом по прихватљивој цени за Србе. За Вучића ово питање има не само економски, већ и политички значај – 3. априла 2022. године у Србији ће бити одржани председнички и ванредни парламентарни избори, на којима ће се актуелни српски лидер борити за други мандат – до пролећа 2027. године. И има све разлоге да се нада на реизбор – српски БДП већ другу годину показује најбољу стопу раста у Европи, а просечна плата у земљи се повисила до 600 евра.

Владимир Путин је Александру Вучићу уручио царски поклон – током састанка је поручио шефу Гаспрома да „пронађе најбољу опцију цене гаса за српске пријатеље“. Након преговора се сазнало да ће Гаспром задржати за Београд у наредних 6 месеци тренутну цену гаса (270 долара за хиљаду кубика). Нешто касније ће се цена можда променити, али о томе ће се такође разговарати, прво, на пролеће-лето, када цене гаса обично падају, а затим после српских избора. Тренутна цена за Србију је најнижа у Европи.

Чак је и Молдавија, која је у новембру имала одређене проблеме са испоруком гаса, на крају добила цену од 450 долара за хиљаду кубика. Само Белорусија добија јефтинији руски гас — 138 долара. За то постоје јасни политички разлози — ми и Белоруси, ипак, иако формално, живимо у истој Савезној држави. Истовремено, светске цене „плавог горива“ обарају све рекорде, достижући чак 1100 долара за хиљаду кубика гаса.

Српски председник је заузврат обећао да ће набавити додатне количине руског наоружања – до краја ове године Београд ће добити руске противоклопне ракетне системе Корнет, што пак изазива „забринутост” Вашингтона. Такође, према инсајдерским информацијама портала Балканист, Вучић је на састанку покренуо изузетно амбициозну тему – изградњу нуклеарне електране у Србији. Чињеница је да Срби немају довољно сопствене енергије. У економији која се брзо опоравља након 20 година стагнације, ово постаје главни услов за наставак раста.

Зато су ниске цене гаса и сопствена електропривреда, пре свега нуклеарна, од виталног значаја за Београд. Још 2008–2010. Србија је била друга земља у Европи са најбржим привредним растом. Росатом је ове године отворио представништво у Србији. Тако да је вероватноћа учешћа руских стручњака у пројектовању прве српске нуклеарне електране прилично велика.

Од 90 питања које је Путин поставио Вучићу током трочасовних преговора, нека се вероватно односе на ситуацију на Косову и Метохији, српском крају где је остало мање од 100 хиљада Срба, обесправљених грађана „независног“ Косова, практично грађана другог реда. Све могуће иницијативе Београда да се некако реши тај проблем блокирају званичне власти у Приштини. Чак је и план размене територија – север Косова насељен Србима у замену за две „албанске“ општине на југу Србије – изазвао противљење косовских Албанаца који се руководе принципом „све је наше, а оно што није – отећемо“.

Тако је Приштина ове године први пут приликом формирања буџетира за наредну годину званично издвојила преко два милиона евра за „помоћ у интеграцији“ Албанаца у такозваној „Прешевској долини“. То вам је као да се из руског буџета званично издвајају средства за интеграцију Руса у Одеси, Харкову и Дњепропетровску. Москва то себи не може да приушти. А Приштина, која се угледа на Анкару, може…

Дакле, главно питање за постизања мира и стабилности на Балкану је компромис између Срба и Албанаца. Ако то њима успе, са великим степеном вероватноће успеће и на целом Балканском полуострву. Међутим, све би било превише једноставно да није спољног фактора који није заинтересован за стабилност на Балкану. То су Сједињене Државе, које контролишу ситуацију у том делу Европе. Руски мировни контингент се до 2003. налазио на Косову и Метохији, али је потом повучен. Сада Москва може само да позива на одржавање статуса кво, тј. на поштовање Резолуције 1244 Савета безбедности УН, према којој је Косово аутономија Србије у оквиру Југославије. Једини проблем је што Југославије нема већ више од 15 година.

Многи посматрачи примећују сличност мултивекторске политике Александра Вучића и маршала Тита, с обзиром на то да је Србија трипут мања од Југославије. Заиста, и у време Тита и у време Вучића Београд води политику неутралности, сарађује и са Москвом и са Западом – пре свега са Европом и донекле са САД у време Трампове администрације. Сада, стицајем објективних околности, сарађује и са земљама Персијског залива и Кином, које активно улажу у изградњу путева на Балкану за што краћи приступ своје робе европским тржиштима. Али скренуо бих пажњу на још једну ствар.

Вучић се у својој политици у многоме оријентише на Владимира Путина. То је исти византијски стил владавине, иста вертикала власти, која раније није била својствена Србији. С том разликом што руске одбрамбене ресоре замењује политичка партија – Српска напредна странка, једна од политичких партија са највећим бројем чланова у Европи. То је исти политички систем који има свог Суркова, Милера и Кадирова. И Србија је недавно увела социјалну помоћ за рођење првог и другог детета (до 4 хиљаде евра), повлашћене хипотеке за младе породице. Зато Вучић заслужено заузима позицију лидера, ако не читавог Балканског полуострва, онда свакако република бивше Југославије, од Босне до Македоније, лидера „српског света“, или како су раније говорили следбеници Војислава Шешеља (из чије је странке изашао Вучић) „Велике Србије“.

Вучић одавно није радикал, али прошао је многе школе и данас је у стању да гради будућност мале али важне државе од седам милиона становника. Умало да заборавим – Србија је последњи савезник Русије у Европи. Још само Србија није увела никакве санкције Москви и отворила је представништво руског Министарства одбране у окриву свог одбрамбеног ресора. То је довољно објашњење за јефтин гас, зар не?

Олег Бондаренко — оснивач и главни уредник пројекта „Балканист“.

Оригинални чланак је објављен у дневном листу МК.

Фотографија: kremlin.ru