На списку Народних хероја Југославије има и 17 држављана СССР. Три пилота удостојена су те високе награде за операцију спасавања врховног команданта Народноослободилачке војске Југославије Јосипа Броза Тита. Ризични ноћни лет над планинама Босне покварио је последњу офанзиву Вермахта на Балкану.
Свој 52. рођендан Тито је славио у недељу 25. маја 1944. у Дрвару. Истог дана 500. СС падобрански ловачки батаљон извео је операцију „Коњићев скок“. Највећа десантна група „Пантера“ (110 људи) је требала да пронађе Тита, како се мислило, у његовом штабу на Шобића главици.
Али Титов штаб је био на десној обали реке Унац у једној пећини коју немачка извидница једноставно није приметила.
У пола шест ујутро Немци су бомбардовали град, а око седам први падобраници су заузели већи део Дрвара. Тито се присећао: „Сви мештани су знали где сам. Сваки падобранац је имао моју фотографију. Ишли су од куће до куће, показивали фотографију, питали: Тито? Где је Тито? Али нико није рекао ни реч. Чак ни деца… Гледаш све то и осећаш колико си беспомоћан. Узео сам пушку и желео да пуцам, али нису ми дали“.
Борбе око пећине су биле жестоке а Немци су били дочекани јаком ватром. Како нису успели да на препад ухвате Тита и трпели све веће губитке дошло је до колебања код Немаца. Већ у 11 сати почео је први контранапад партизана. Од преко 800 падобранаца, до следећег јутра остало их је само 250 способних за борбу. Остали су били мртви или рањени.
Титово повлачење је трајало девет дана. Партизанске јединице су одвлачиле пажњу Немаца који су као пси јурили главни плен. Борбе познате као Седма антипартизанска офанзива водиле су се на територији од неколико десетина километара.
Тих дана су са британске ваздухопловне базе у Барију полетали авиони који су повремено бомбардовали Немце, али међу Британцима је било и оних који су видели у четницима Драже Михаиловића боље савезнике од Тита и потајно се надали да ће Немци ухватити маршала. Зато Стаљин није нимало био заинтересован за Титову погибију. И био је у могућности да му пружи праву помоћ.
Аеродром у Барију користило је и неколико совјетских авиона који су снабдевали партизане оружјем и муницијом. Стаљин је предложио да једном од тих летелица евакуишу руководство НОВЈ на ослобођену италијанску територију. Тито се двоумио, не желећи да зависи од Британаца, али убрзо је пристао да га евакуишу на острво Вис.
Одлучено је да по Тита полети транспортни Ли-2. Командант совјетске авијације маршал Александар Голованов је лично изабрао посаду: мајора Александра Шорникова, капетана Бориса Калинкина, поручника Павла Јакимова, поручника везисту Николаја Вердеревског и инжењера Ивана Галактионова.
Командант посаде Александар Шорников је већ имао два ордене Црвене заставе за учешће у биткама за Москву и Стаљинград. Био је то искусан пилот који је извео пуно важних задатака али сада је летео на непознату територију. Једина радио-станица била је у рукама Енглеза. Они су дозвољавали Титу и шефу совјетске мисије генералу Николају Корнејеву да користе везу, али наравно знали су и садржај свих разговора. Совјетима се то није допадало.
Титов штаб је почео да припрема писту за слетање на Купрешком пољу. У томе су учествовала и три члана совјетске мисије, али не и Британци. Тито је очигледно мислио да ће Енглези да га издају.
Совјетски пилоти у Барију добили су поруку генерала Корнејева 3. јуна да авион треба да слети исте ноћи на Купрешко поље. Међутим одмах је уследила и друга порука да авион очекују 5. јуна. Енглези никада нису објаснили ко је послао другу поруку са погрешним датумом, али највероватније је то био шеф британске војне мисије генерал Фицрој Маклин.
Срећом Шорников је одлучио да верује својој команди и није се упустио у препирку са Енглезима. Од савезника је само тражио дозволу да 3. јуна обави пробни лет и добио је за то дозволу.
Ли-2 је полетео са аеродрома у Барију и летео преко Јадранског мора и Динарских планина. Најтежи део задатка је био слетети на мали аеродром на тако великој висини да су писту морали да очисте од снега. А затим су совјетски пилоти имали само једну могућност да слете. Срећом, Ли-2 је слетео је успешно.
Затим је кренула расправа кога прво евакуисати. Одлучено је да поред Тита узму 20 људи, а међу њима и Едварда Кардеља и Александра Ранковића, Корнејева, шефа америчке мисије пуковника Смита, невенчану супругу Јосипа Броза Даворјанку Пауновић. Шеф британске мисије Фицрој Маклин није био у тој групи.
Највише проблема је изазвао Титов немачки овчар Тигар који је неочекивано скочио на реп авиона и почео да га гребе. Шорников се присећао: „То је било тако неочекивано да смо сви стали да гледамо како ће се завршити борба пса и авиона, пас је сваког часа могао да падне“. Тито је изашао из авиона и позвао пса који је пажљиво скочио на земљу, а пилоти су га у рукама унели у авион.
Око 22 сата авион је полетео према Барију. Тито је тражио да се одмах лети на острво Вис, али објаснили су му да у ноћним условима то није могуће. Исте ноћи авион се вратио по још 20 људи из Титовог штаба. А Немци су на Купрешко поље стигли тек ујутро.
Након свих ових догађаја око евакуације Маклин се пожалио Корнејеву да је Тито хладан према њему, да не води разговоре у поверењу и не зове га да попију шљивовицу. Корнејев те поплаке није никако коментарисао.
Посада Ли-2 је удостојена совјетских и југословенских награда, а Шорников, Калинкин и Јакимов су постали истовремено хероји СССР и Народни хероји Југославије.
Борис Калинкин је погинуо после Победе, 10. јуна 1945. у саобраћајној несрећи у близини немачког града Нојбранденбурга. Павел Јакимов је напустио војничку службу 1947. Преминуо је 1968. у Талину. Шорников је 1957. у доба Хрушчова отпуштен из армије као потпуковник. Преминуо је 1983. године у Москви.
Маршал Голованов пише да је Шорников био први пилот који је успео да искористи планине у Босни као писту. „Нико од енглеских и америчких пилота у Барију није веровао да је то могуће, мислили су да је Шорников то измислио. А следећи пут када је полетео у Босну, Шорников је понео плетене корпе, напунио их снегом и када се вратио у Бари без речи показао корпе Британцима и Американцима. Сви су се запрепастили, а неки енглески и амерички пилоти су затим морали то и да понове за њим…“
Своју операцију „Коњићев скок“ Немци су окарактерисали како „блистави неуспех“. Али „блиставо“ је једино то што су на пар недеља дезорганизовали команду НОВЈ. Зато од елитног 500. СС падобранског батаљона ништа остало.
Било би поштеније рећи да је „Коњићев скок“ био само „неуспех“.
