Данас се у Украјини за колаборационисте често говори да су „преварени родољуби“ који су „ради борбе против бољшевика привремено стали на Хитлерову страну“. По верзији појединих савремених украјинских историчара, Украјинска устаничка армија (УПА) чак је, наводно, истовремено ратовала и против СССР-а и против Вермахта. Међутим, покушаји да се колаборационизам оправда мржњом према Совјетима су неодрживи, чак и ако се узме у обзир само једна чињеница – да су припадници украјинске дијаспоре у истом рату учествовали на страни Анте Павелића, хрватског диктатора и руководиоца нацистичке марионетске Независне Државе Хрватске (НДХ). Они нису само ратовали раме уз раме са усташама у засебној јединици, него су активно учествовали и у њиховим зверствима.
У својој књизи „За фирера и поглавника“ историчар Олег Ромањко каже да је украјинска дијаспора у Хрватској сама покренула иницијативу и подржала хрватске нацисте.
„У лето 1941. године православни свештеник Василиј Стриљчик написао је писмо немачком опуномоћеном генералу у Хрватској Едмунду Глезу фон Хорстенау и предложио да се од украјинске омладине формира национални легион и да се затим пошаље на Источни фронт… Убрзо се за његову иницијативу сазнало у круговима загребачких Украјинаца. Локални украјински активисти одлучили су да убрзају ствар и обратили су се команди Домобрана (оружане снаге НДХ). Војсковођа Кватерник је брзо дао своју сагласност да се формира Украјинска легија“, пише Ромањко.
У јуну 1941. године је од украјинских студената Загребачког универзитета формирано прво одељење будуће Украјинске легије. Активисти су планирали да окупе дивизију и крену на Источни фронт „да ослобађају Украјину заједно са савезничким Вермахтом“. Немци, међутим, за разлику од усташа, нису имали поверења у Украјинце и радије су желели да их искористе за борбу против четника и за обрачун са локалним становништвом. Украјинска легија је првобитно формирана као део 369. пука предвиђеног за битке на Источном фронту, али је немачка команда инсистирала да ти Украјинци остану на Балкану.
Занимљиво је да су у редове Украјинске легије ступали искључиво добровољци. За непун месец је жељу да ступи у легију изразило око хиљаду и по људи (према другим подацима селекцију је прошло само 505 добровољаца). Такав ентузијазам нимало не чуди, јер је после коначног слома Украјинске народне републике (1918-1920) много њених присталица нашло уточиште на Балкану. Управо њима је и био поверен задатак да припреме Украјинску легију за будућа борбена дејства.
„Између усташа и ОУН (Организације украјинских националиста) још пре рата су успостављени „срдачни односи“, како сами они кажу. Лидер ОУН и Анте Павелић су били пријатељи. После проглашавања НДХ у Загребу је легално функционисало представништво ОУН(м) на челу са Васиљем Војтановским. Он је био родом из Галиције, а у време Хабзбурга је у Загребу служио у аустроугарској војсци. Током 1920-их се вратио и оженио Хрватицом. У међуратном периоду је деловање студената оуноваца илегално координисао са највишим руководством ове организације. А када су хитлеровци напали СССР разаслао је присталицама украјинског национализма у Хрватској писмо руководиоца ОУН, пуковника А. Мељника, са позивом да се узме активно учешће у оружаној „борби против бољшевичке окупације“ Украјине. У то време се некада јединствена ОУН већ распала на две супротстављене фракције. Једни су били присталице Мељника, а други Степана Бандере. Међутим, на позив да се формирају сопствене наоружане јединице у Хрватској одазвали су се и једни и други“, пише Игор Буркут у чланку „Југословенски Русини и Украјинци у Другом светском рату“.
Занимљиво је и то што су украјинске националисте у Хрватској подржали и поједини белогардејци који су емигрирали на Балкан.
„Тако су 1941. године оуновцима из Мељникове фракције понудили сарадњу руски белогардејци који су тада били у емиграцији на Балкану. Бивши командант Донске армије В. Сидорин у писму Андреју Мељнику од 27. јуна 1941. године размишљао је о стварању јединица донских козака у емиграцији у случају да Мељникови људи формирају Украјинску армију у циљу ослобођења СССР-а од „бољшевичко-жидовске тираније“. Генерал-лајтнант Кубанске козачке војске Андреј Шкуро је 6. јуна 1941. године убеђивао руководиоца ОУН да је спреман да „стане под заставе Организованог Украјинског Национализма“ под јурисдикцијом „украјинске самосталне формације“, а ако то није могуће, онда у оквиру „немачке или хрватске војске“, пише Андреј Самцевич у књизи „Руси и Украјинци у оружаним снагама Независне државе Хрватске“.
У формирању и припреми Украјинске легије имао је удела и Александар Бандера, рођени брат агента Вермахта Степана Бандере. Бивши члан 2. пешадијске козачке јединице „Црвена худика“ послат је у Италију 1933. године по одлуци ОУН и тамо је представљао украјинске националисте. После немачке окупације совјетске Украјине он се вратио у родни Лавов, али су нацисти сматрали да није поуздан. Гестапо је ухапсио Александра Бандеру и он је 22. јула 1942. доспео у Аушвиц где су га тукли до смрти.
Украјинска легија је била размештена у Вараждину и ту је обука трајала око пола године, после чега је добила назив 1. чета украјинских легионара (1ša satnija Ukrajinska Legionara). У пролеће 1942. године јединица је пребачена на подручје Прњавор – Дервента – Козара и предата Усташкој војници (паравојна формација у НДХ). У време напада на Козару која је била под контролом четника „легионари“ су узели активног учешћа у геноциду цивилног становништва у коме је погинуло преко 30.000 (према другим изворима 70.000) цивила. Десетине хиљада Срба, Рома и Јевреја су отеране у Јасеновац.
Међутим, услед жестоког притиска четника и општег пада борбеног морала изазваног неуспесима Вермахта на Источном фронту припадници Украјинске легије су масовно дезертирали. На пример, 16. јануара 1943. године, када су Срби напали Прњавор, Украјинци су побегли са положаја већ после првих пуцњева. Тако су четници продрли у усташку позадину и од 350 војника гарнизона преживело је само 69. Поједини истраживачи тврде да су 1943. године из Украјинског батаљона дезертирале стотине „легионара“.
Украјински националисти нису били вешти у ратовању и због тога су трпели тешке губитке. Услед дезертерства и великих губитака већ крајем 1943. године од укупног људства у строју је остало свега педесетак људи. И та неколицина је 1945. године побегла са усташама у Аустрију да се преда Енглезима, али су их заробили одреди Јосипа Броза Тита, после чега су највероватније сви стрељани заједно са усташама.
Занимљив је детаљ да је Украјинском легијом од 1943. године па све до њеног слома командовао бивши инжењер из Коломије Владимир Пањкив, за кога се касније у круговима украјинских националиста често говорило да је „издајник“ и „агент НКВД-а“ који је учинио све што је могао ради уништења јединице. И заиста, у прилог томе говоре многа сведочанства. На пример, усташка команда је оптуживала Пањкива да је преговарао са четницима, а истраживач Андреј Самцевич тврди да је Пањкив, када га је ухапсила совјетска обавештајна служба, држан у луксузној хотелској соби и да је добијао храну из ресторана, а затим је послат у други део земље. Сматра се да је командант Украјинске легије, који се отровао у Загребу у октобру 1947. године, одао многе познате нацистичке и усташке илегалце.
