Пут у Беранама, у крају патриота и потомака древних племена, води из Подгорице ка северу. Неочекивано, иза кривине, пред нама се пружа призор који зауставља дах. Преко кањона смарагдне Мораче пружа се колосални километар дуг вијадукт са огромном црногорском заставом. Ту ће проћи чувени ауто-пут који ће повезати Београд са црногорском луком Бар на обали Јадранског мора. 

Ауто-пут ће имати 16 тунела и 19 мостова. Овај мост носи име Морачица и изузетно је леп.

Свраћамо у мали пријатни градић Беране и, после сусрета са пријатељима, заједно крећемо у Шекулар, старо село у којем живе потомци храброг рода који је бранио родне крајеве од напада непријатеља. Због своје смелости Шекуларци су у своје време чак били ослобођени плаћања данка турским везирима.

У село нас води професор руског језика Благоје Шарић. Он је познат по томе што је на зиму ове године са својих 78 година током литије прешао 20 километара до манастира Ђурђеви Ступови, у жељи да заштити светиње од црногорских власти.

Након што смо прешли трошни мост код Ријеке Марсенића, изгубили смо телефонски сигнал.

— Интернета нема, сада ћемо све вести сазнавати од лисица и медведа — шали се Благоје. Полако се успињемо на падину планине, где се крије лепо уређена кућица.

— Ово је моја викендица – каже домаћин на руском. На капији уредног малог дворишта препуног цвећа вијори се српска застава.

Шекуларци, као, уосталом, и становници читавог севера земље, су Срби који не одобравају прозападну политику државе. Она је, наиме, довела до „разводаˮ између Црне Горе и Србије.

На столу се појављују флаше шекуларке (лозоваче), кисела љута паприка и домаћи козји сир.

Козе се шетају иза ограде, провирујући кроз даске. Благоје за њих каже да су „корзорантиˮ, од речи „корзо“. Око ногу нам се врзма пас Флеки, кога је због јогунастог карактера Шарићев пријатељ, професор историје Горан Киковић, прозвао Мило, по председнику Црне Горе Милу Ђукановићу. Ипак, након што га подмитимо парчетом сушеног меса Милов бес нестаје и он одлази да јури за козама.

Сви разговори за столом су искључиво о политици. Али то није ништа необично.  

Захваљујући црногорским Србима 30. августа на парламентарним и локалним изборима победила је опозиција, а сада сви покушавају да погоде шта ће бити даље, јер на челу једне од опозиционих снага, коалиције „Црно на белоˮ, налази се млади албански политичар Дритан Абазовић, кога Срби поштују због његове принципијелности. Али не искључују ни могућност обмане. Јер сувише дуго је режим Ђукановића свађао православце и муслимане, манипулишући њима у својим политичким играма.

— Албанцима не верујем као што никад нисмо веровали Турцима – категорично каже Шарић.

Планине иза његових леђа натопљене су крвљу Срба који су се вековима борили против Турака и косовских Албанаца. Први светски рат, затим Други, затим све несреће распада Југославије…

Благоју одговара његова ћерка Љиља, супруга функционера Демократске Црне Горе.  

— Ја бих Абазовића ставила за председника, толико је паметан. Допада ми се то што се залаже за мир међу нашим народима. Како смо се уморили да живимо у мржњи између православаца и муслимана! Мило нас је читавог живота раздвајао, а ми смо сви грађани исте земље! Колико се још могу Срби терорисати? Нашег директора школе су отпустили зато што је по документима Србин, а не Црногорац – ватрено каже Љиља.

Њену идеју ипак нико не подржава за овим столом. Али све се заборавља када Горан Киковић изговара здравицу „За нашу победу“!

Победа опозиције за ове људе значи пре свега укидање Закона о слободи вероисповести и то да црногорским епархијама Српске православне цркве не прети никаква опасност.

— За мене је важно само једно – да укину тај закон. Док то не учине, нећу бити мирна, — каже Љиља.

Шекуларка је баш јака. Благоје је сам пече. На овим местима природа богато награди оне који се за њу брину. Поврће на столу је из баште, а за Божић се једе печено козје месо.

—Ускоро ћемо да печемо шљивовицу, — показује он своја стабла која се сагињу под тешким шљивама.

Шарић гласно размишља колико би правилно било од стране опозиције да на челу своје коалиције постави професора Здравка Кривокапића, којег у Црној Гори поштују као мудрог човека из угледне свештеничке породице, оца петоро деце.

— Он је јунак, бранио је цркву. Само због тога што су власти претиле нашим црквама, он је почео да се бави политиком, — говори Шарић.

— Нови лидер црногорске опозиције за „Балканист“: У политику сам ушао због прогона православне цркве

Благоје се нада и побољшању односа са Русијом коју је он задњи пут видео још у време перестројке.

— Како је страшно било тада код вас, — са жаљењем говори он. – Сећам се оних празних рафова са конзервама наређаних као пирамиде… Хтео сам да купим ланене салвете за поклон, а дозволили су ми само једно паковање. За друго сам морао да тражим дозволу од директора продавнице. Он је чуо да сам из Југославије и дозволио ми је.

Благоје је љубав према Русији пренео стотинама ученика и нада се да ће руска дипломатија активније подржавати ширење руске културе у Црној Гори.

— Мени ни диплому из руске амбасаде нису дали. Штета… – говори Благоје Шарић, који је целог живота радио као учитељ руског језика.

Падине ових планина су раније биле начичкане кућицама. Било је неколико школа, остала је само једна. Становника је мање, али борбени дух су сачували. Ових су дана Шекуларци зауставили саобраћај на путу као протест против сече шуме.

— Тражимо да престану да секу шуму док се не формира нова влада која ће одлучити колико је то законито. Овде су дан и ноћ за време избора секли шуму, а затим је палили да би сакрили колико је посечено, — говоре локални становници новинарима, кривећи за то људе из партије Мила Ђукановића.

Постало је свеже. Благоје је донео и поклонио нам свој џемпер. Историчар Горан Киковић је гледао на сат, спремао се за окупљање које сваке године организују локалне патриоте.

На Чокору је 1975. убијена 19-годишња Српкиња. Напала су је два Албанца са Косова. Бранка се бранила, а Албанци су пуцали у њу. Њено је тело нашао отац. Албанцима се осветио, а Бранкина трагична смрт је сећање на то да су Срби спремни да дају живот да би одбранили част и достојанство.

На месту трагичне погибије Бранке стоји мермерни споменик.

Шекуларске планине је полако гутао мрак, а иза брда је изашао пун месец. Нови месечев циклус се симболично подударио са почетком новог живота у земљи који ће донети мир овим местима, тако бар верују Шекуларци. А ако се то не догоди, они су поново спремни да се боре. Стара гарда којој припада и професор руског језика Благоје Шарић је увек спремна.

Фото: Дмитриј Лане