Ох, како је само топло! И то у децембру!
Идем у кафану на високим штиклама! Приликом првог доласка у Београд понела сам ципеле на високим потпетицама за све прилике. У Скадарлији, где смо прво отишли на вечеру, трештала је музика. Тада сам схватила шта је калдрма на овој у свету чувеној улици. Реч калдрма долази од турске kaldırım, а Турци су позајмили грчке речи ϰαλός (добар) и δρόμος (пут). Добар пут?! Баш смешно!
До кафане је требало прећи свега двадесетак метара, током којих су ми се ноге разилазиле на све стране, шкргутала сам зубима сваки пут кад би ми штикла упала у пукотину међу камењем, или када бих се оклизнула на неком округлом камену. Муж ме је држао за руку као слепог богаља. После неколико чашица ракије, у повратку, било ми је свеједно да ли ће моје елегантне ципеле преживети калдрму, да ли ћу успут сломити ногу или наочаре. Држали смо се за стомак од смеха и једва, ногу пред ногу, доспели до неке асфалтиране површине.
Позната је песма Томе Здравковића о Скадарлији и њеном подмуклом камењу:
Ноћу, кад је ситни сат, идеш Скадарлијом да поломиш врат!
А за београдску калдрму још кажу да тражи „добре ципеле и јак карактер“. То је тачно. Пре пар година Скадарлија је реновирана, калдрма је заливена бетоном. Ходање на високим штиклама је вероватно постало лакше, али нећу да проверавам.
Београдске улице су почели да поплочавају Турци, набијајући камен у песак. А песак друге врсте се вероватно осипао са оних који су се кретали овим путевима у запрежним колима.
Калдрмисање путева је познато још од античких времена, али стари Грци и Римљани су поплочавали улице равним каменим плочама, док су Турци користили крупни округли камен.
У 19. веку у Београду је поплочано свега пар улица, док су становници све веће периферије газили блатњавим улицама. Али средином осамдесетих година 19. века на чело београдске општине долази велики интелектуалац свог времена — Владан Ђорђевић. Комисија од три члана у којој је био и он обишла је веће европске престонице и направила план о калдрмисању улица Београда.
Али тек 1911. године одлучено је да се калдрмишу улице Кнеза Михаила, Узун Миркова, Васина и Краља Милана. До тада је османску технологију потиснула аустроугарска. Европљани су уместо калдрме на путеве стављали гранитне коцке. То можемо и данас видети. Централна београдска шеталишта поплочана су модерном дрвеном коцком потопљеном у катран, а тротоари су асфалтирани.
Калдрмисање се одвијало прилично неплански и дешавало се да се већ постављена коцка премешта из једне у другу улицу. Становнике Пожаревачке улице су једном оставили без камења и умирили их речима: У Немањиној је нестало камена, па је наређено да се донесе из неке друге улице. Ако буде потребно камен ћемо поново однети у Пожаревачку.
Глобалне планове за улепшавање српске престонице нарушили су најпре Балкански ратови, затим Први светски рат, а већ постављену калдрму уништила је војна техника.
Држава је тек 1927. године пронашла средства за поправку путева, а до 1930. године било је већ неколико стотина поплочаних улица.
Београдска калдрма је преживела Други светски рат. Улица генерала Павла Јуришића Штурма на Дедињу и данас чува трагове тог времена. Многи возачи вероватно мисле да уска трака плочника остављена на средини коловоза служи као нека врста сепаратора или је ту да успори. Али у ствари, управо су по том камењу Срби, Јевреји и Роми осуђени на смрт у редовима од по осам људи ишли из логора на Бањици до камиона који су их одвозили на стрељање. Кроз овај сабирни центар на Бањици прошло је око 30 хиљада затвореника (тачан број није и никада неће бити утврђен). У знак сећања на жртве нациста остављен је овај плочник. Ако се возите улицом генерала Павла Јуришића Штурма, сетите се њихових невиних душа.
Балканска улица, која води од железничке станице до хотела Москва, некада је била пуна радњи занатлија. Она није променила име од 1872. године. На њен некадашњи изглед подсећа нас само преостала радња где се и данас шешири праве ручно и, наравно, калдрма.
Они који су у Београд стигли аутобусом до Зеленог венца су дошли другом улицом — Каменичком. Она је још стрмија од Балканске и покривена каменом коцком. Име ипак није добила због калдрме, већ у част села Каменица код Ниша, познатом по бици из Првог српског устанка.
Кад смо већ код устанака, великих и малих. Седамдесетих година прошлог века турска калдрма у Београду готово свуда је замењена гранитним плочама. Грађани су током сукоба са милицијом лако извлачили камење и гађали чуваре реда. Градске власти су, схвативши да је „калдрма оружје пролетаријата“, почеле да асфалтирају улице.
Косанчићев венац, којим су се шетали стари Римљани и Келти, познат је по калдрми из времена Османског царства. У то је тешко поверовати, али калдрма је уклоњена тек 2017. године због замене подземних инсталација, а затим је старо камење враћено на место.
Титула најстарије поплочане београдске улице припада градској општини Гроцка. Приликом обнављања центра насеља око чаршије средином осамдесетих година прошлог века скинуте су некадашње коцке из тридесетих година да би испод коловоза пронашли још старији слој кадрме.
Испоставило се да је траса Грочанске чаршије била део Цариградског друма, једне од најважнијих средњовековних саобраћајница на Балкану. Тај друм је прављен од речног камена извађеног из оближњег Дунава.
Немогуће је не поменути и Земун. Град је настао у античко доба, преживео освајања и остао вечити симбол Аустроугарске. Земунско камење добро памти како су градом, после нацистичке окупације, командовале хрватске усташе. Главна улица у Земуну носила је име усташког злочинца Анте Павелића, а Господска лица се звала улица Адолфа Хитлера. Овим улицама можете лутати сатима, а калдрма је у свакој од њих различита.
Београдски гост понекад изгуби главу откривајући толика блага архитектуре на сваком кораку, примамљиве мирисе, лепа лица. И када осети да су му ноге уморне од дугих шетњи, ништа неће изгубити и ако се мало заустави. Довољно је погледати под ноге и схватити да је и само стајање на београдској калдрми додир са историјом.
