Русија се посетом министра спољних послова Сергеја Лаврова Београду 18. јуна враћа међународним контактима у спољној политици. Ова посета, одложена од марта због пандемије корона вируса, може се сматрати припремном уочи заказаног састанка председника Русије и Србије 23. јуна у Москви. Али министарска посета је важна и због нечег другог — она је предизборног карактера, јер парламентарни избори у Србији одложени 26. априла одржаће се 21. јуна.
Односи Москве и Београда се последњих година успешно развијају. Није им наштетио ни прошлогодишњи „шпијунски скандал“, очито припремљен уз учешће западних специјалних служби, када се појавио снимак стар годину дана на којем видимо сусрет бившег саветника руске амбасаде у Београду са српским војним лицем коме је предат пакет неодређеног садржаја. Односима нису наштетиле ни активне борбе српске опозиције против свог председника у руском медијском простору које трају више од годину дана, па ни покушај да се забије клин између Москве и Београда по питању решавања косовског проблема. Посветимо се томе детаљније.
Недавно се сазнало да ће 27. јуна, уочи Видовдана, важног и трагичног дана за историју Срба, у Вашингтону бити одржане консултације председника Србије Александра Вучића са лидером самопроглашеног Косова Хашимом Тачијем. Биће то још један покушај да се две стране договоре — јер без мира између Срба и Албанаца Балкан ће још дуго бити најопаснији део централне Европе, а председник САД Доналд Трамп не може да се похвали посебним успесима у спољној политици. Ради се о окончању међусобне конфронтације Београда и Приштине и покушају да се договоре о размени територија и могућности цртања нових административних граница. Размена подразумева предају Београду севера Косова са делом Косовске Митровице у којој живе претежно Срби у замену за Прешево и Бујановац где је већина становништва албанско. Односно, ради се о повлачењу постојеће српско-албанске етничке границе.
Упркос чињеници да је Вучић јасно рекао да у Вашингтону неће бити речи о признавању независности Косова, његови супарници, обраћајући се Москви, већ су стигли да га оптуже за обратно. Истовремено, заборавило се на став Русије. У међувремену, како је саопштила прес служба Кремља, „током детаљне размене мишљења о решењу косовског проблема, Владимир Путин се заложио за постизање компромиса прихватљивог за Београд, који би одобрио Савет безбедности УН“. Другим речима, ради се ни мање ни више о новој резолуцији Савета безбедности УН о Косову која ће заменити дугогодишњу резолуцију 1244, на коју се све ове године позивају Москва, Пекинг и Београд. У том смислу, изузетно је битна позиција Русије као сталне чланице Савета безбедности УН-а и поузданог адвоката Србије. Русија не може остати по страни док се решава проблем који је послужио као преседан у светској политици (независност Абхазије и Јужне Осетије, па и повратак Крима – све се то донекле догодило захваљујући косовском преседану).
О могућности решавања косовског конфликта разговара се бар од 2008. године — одмах након једностраног проглашења независности бивше аутономије Србије 17. фебруара. 2012. године потписан је такозвани Бриселски споразум који је присилио Београд да постепено преда Приштини део државних функција на северу Косова. Приштина је заузврат требала да створи Заједницу српских општина, али то се није остварило.
2018. године је дошло до нових затезања односа. После демонстративне посете Тачија са својим полицијским снагама бране Газиводе, хапшења и протеривања са Косова Вучићевог специјалног представника Марка Ђурића, стварања упркос резолуцији 1244 сопствене армије и увођења стопостотних такси на сву робу из Србије и Републике Српске дијалог је практично обустављен. Последњи покушај помирења Београда и Приштине предузела је немачка канцеларка Ангела Меркел на самиту посвећеном Балкану у Берлину 29. априла 2019. године. Али договор није остварен пре свега због различитих ставова Берлина и Париза о промени административних граница на Балкану. И сада штафетна палица регулисања косовског проблема прелази у руке Вашингтона који активно покушава да реши питање преко Трамповог специјалног представника Ричарда Гренела.
Веома је важно, међутим, да штафетна палица не остане тамо, већ да је Москва на време преузме. Сада постоје сви предуслови за то.
Очигледно је да ће косовска тема бити једна од главних у оквиру посете Сергеја Лаврова Београду па и на састанку Владимира Путина са Александром Вучићем у Москви пет дана касније.
Што се тиче изборне кампање и резултата избора, нема сумње да ће већина Срба гласати за актуелног председника. Рејтинг његове Српске напредне странке износи око 58%, док је на другом месту Социјалистичка партија Србије коју предводи министар спољних послова Ивица Дачић са 12,5% и која је у коалицији са владајућом СНС. Најјача опозициона политичка снага једва добија 5%, док део Вучићевих противника из редова бивших државника који су се прославили уличним протестима у последњих годину и по дана одлучио је да бојкотује изборе. То је изазвало и унутрашњи раскол у табору опозиције. Ово донекле подсећа на ситуацију у табору противника уставних промена које је предложио Путин.
На тај начин у нову Скупштину Србије поред СНС-а и социјалиста ући ће Српска радикална странка идеолога савременог српског национализма Војислава Шешеља, Српски патриотски савез, Покрет слободних грађана глумца Сергеја Трифуновића и, могуће, бивша Демократска странка Србије бившег премијера Војислава Коштунице, сада покрет са симболичним називом „Метла 2020“. Истина, „Метла“ може и да остане ван Скупштине.
Код Срба је све симболично.
Олег Бондаренко,
шеф проjекта „Балканист“,
специјално за руски лист „Независимаја газета“