Now Reading
Ко пљује у бунар руско-српских односа?

Ко пљује у бунар руско-српских односа?

Кирил Боршчев

Када се ради о Русима у Србији, сви одмах помисле на емиграцију која је после Октобарске револуције пронашла уточиште на Балкану. Али био је то само први од неколико таласа емиграције. Они који су уследили били су значајно малобројнији, па данас у Србији по различитом основу живи негде преко 6 хиљада Руса. Ако се изузму они са привременим боравиштем и они који ту обитавају без папира, остаје око 3.500 људи.
 
Поједини представници ове групе руских досељеника видели су у пресељењу у Србију најповољнији, а што је најважније, најјефтинији начин да напусте своју омражену земљу. По правилу ти људи имају крајње антидржавне ставове, а Русија је за њих „узрочник свих светских невоља”.  Несхватљиво је само зашто су изабрали баш Србију? Ова земља се одавно у многим стварима оријентисала према Русији, а Срби и Руси практично имају исти културни код.
 
Одговор не треба дуго тражити. Пресељење у Европу је много скупље и компликованије. А у замало европској Србији све је простије. Осим тога, можете веома удобно да паразитирате на срдачном односу према Русима (у Европи тако нешто нећете наћи) и истовремено да грдите Србе на сва уста зато што западне вредности не деле у довољној мери. Они који су Русију напустили „из политичких разлога” буквално се гаде свега онога што повезује Русију и Србију. Не допада им се што Београд наставља да развија сарадњу са Москвом уместо да свим снагама хрли у Европску унију (неки су, наиме, у Србију дошли са надом да ће се докопати европског пасоша, а испоставило се да та будућност и није тако извесна). Не допада им се став Србије и Русије по питању Косова који није у складу са интересима Запада. Не свиђају им се православље ни фолклор, Дан Победе ни „Бесмртни пук”… Понекад се чини да им изазивају мучнину чак и сличност између застава двеју земаља и ћирилица.
 
Све што Србија и Русија имају заједничко изазива код споменуте групе руских досељеника спектар емоција од гађења до ужаса. Неке њихове изјаве говоре да су на граници психичког поремећаја. Нешто слично можемо видети на примеру господина Владислава Чупрова. Он је око себе окупио групу присталица коју чине руски „турбо-опозиционари” и поједини националистички расположени Украјинци који горе од мржње према Русији. Они из дана у дан преко друштвених мрежа „бомбардују” интернет постовима о „руској пропаганди, агентима Кремља и ФСБ-а, који им загорчавају живот у Србији”. Неке Русе је понекад просто срамота због тих људи који се гуше у сопственом отрову и обилато изливају своју мржњу према Русији на свест Срба неприпремљену на такво бунцање. Понашање таквих људи, који пљују на вредности које су нам заједничке, приказује нас, Русе, у лошем светлу. Осим тога, они вређају осећања Срба који уопште не очекују да човек који себе назива Рус (а за Србина је то готово као брат) може у српској кући да их учи како живети по туђим и нама страним правилима.
 
С обзиром да у редовима дијаспоре постоје такви људи чији се поглед на свет заснива на русофобији (а то је готово исто што и непријатељство према Србима који су нам толико слични), Руси у иностранству треба још сложније да раде на очувању пријатељских, братских односа са Србима, иступајући као уједињена и сложна заједница. Али управо ту се појављују проблеми…

„Руски” Срби против Руса у Србији
 
Руси у Србији су успели да региструју своју националну мањину тек пре две године. То им је коначно дало званичан статус и од 2018. године им гарантује права која имају и све друге националне мањине у овој земљи.
Пут је био дуг и тежак. Деценијама наши сународници нису успевали да сакупе потребан број потписа за регистрацију (а било је потребно само 300 потписа). И тек им је 2018. године заједничким напорима успело да сакупе потребан број и покрену процес регистрације националне мањине. Али чим је постало јасно да ће Руси довести овај посао до краја, активирали су се „професионални русофили” из руско-српских друштава и партија, као и политички шпекуланти.
 
Према законима Србије, сваки грађанин земље има право да се по националности слободно определи без подношења било каквих доказа и објашњења. Искусни русофили који су наслутили да руска национална мањина може да им донесе пристојну корист одмах су почели да окупљају свој „електорат”, претварајући своје присталице српске националности у „Русе”.

Овај статус конкретном народу пружа низ привилегија: финансијску помоћ из републичког буџета, могуће квоте приликом уписа на факултете или приликом запошљавања, могућност уласка у парламент у својству посланика који заступа интересе националне мањине (шанса је мала, али постоји!) И, што је најважније: ту је новац који можете добити преко пројеката.
Срби који су решили да се домогну кормила руске дијаспоре најпре су себе прогласили за „Русе” и пожурили да добију статус електора (чланови Електорске скупштине, руководећег органа Националног савета руске мањине). 

Како би постали Руси, довољно је било да се изјасне као Руси и да се у локалној управи пријаве у посебан бирачки списак. А како би постали кандидати за члана савета националне мањине морали су да сакупе по 20 потписа истих таквих „Руса” који их делегирају за електора.
 
Са сваким новопеченим „Русом” вешто се увукло и на стотине „потписника”, који такође немају никакве везе ни са једним народом Русије. Међу њима су се нашли чланови удружења руско-српског пријатељства, партијске колеге, рођаци, пријатељи, познаници и бизнис-партнери. Срби су брзо сакупили довољан број електора и запретили да преузму читав национални савет једноставно тиме што су скупили већи број кандидата.

Треба истаћи да је међу Русима посао прикупљања електора и потписа ишао тешко. Као прво, мало ко је веровао у успех овог подухвата, тврдећи да је све то „још једна афера и гњаважа” у којој ће се Руси међусобно поклати. Као друго, све их је просто мрзело да одлазе код нотара да овере потпис, а затим још и у управу да се упишу у посебан бирачки списак. Многи су у личним разговорима причали да им све то није потребно. Јер кад су стекли држављанство Србије, стекли су и сва права. И, према признању већине, помоћ им је више била потребна када још нису били српски држављани.
На срећу, руско крило је на време схватило да би могло да изгуби битку без борбе, просто не сакупивши довољно електора. Знам да су активисти морали практично да плаћају такси сународницима и да их воде код нотара да добију потпис. На крају су електоре некако накупили. Мало и тешко, али било их је довољно за изборну трку са Србима којима од почетка електори нису недостајали.

Стиснувши зубе и привремено заборавивши међусобну нетрпељивост, Руси су успели да се уједине пред „битку” за национални савет. Она је одржана на Дан народног јединства 4. новембра. Нашим невероватним напорима успели смо да победимо. У нациналном савету нашло се 9 Руса (који се сматрају „чистим Русима” или њиховим директним потомцима) и 6 Срба (оним који сматрају да имају право да представљају Русе на политичкој сцени Србије).
 
Треба ли уопште рећи да већина Срба који данас чине Национални савет руске мањине чак и не говори руски? А они треба да се баве питањима очувања језика, културе и идентитета! Да, било је међу њима и активиста са руским коренима. Али то су људи који су се асимиловали у Србији, који мисле и говоре на српском. А било је и много оригиналнијих ликова. Неки су пре него што су постали „Руси” били „Роми” и покушавали да пронађу срећу у Ромској националној мањини. А било је и оних који су себе прогласили за Русе на основу тога што им је бивша жена Рускиња.

Како било да било, Руси су победили. Победили и опустили се. Прошло је скоро годину дана без икаквог озбиљног рада. Док су се Срби припремали и на лето 2019. године кренули у напад. Окупивши се на редовном заседању, где није било дела руских чланова, Срби су извршили преврат тако што су део представника руског блока привукли на своју страну. Председнику су изгласали неповерење, изабрали новог, готово свим Русима одузели руководећа места у одборима (за културу, информисање, образовање и руски језик). Сменили су чак и секретара. На првим позицијама појавила су се српска имена и презимена, која су за већину Руса била потпуно непозната.

Преузимање на препад
 
Дошло је време да се Срби радују. Они су неким Русима предложили да остану на челу одбора. Морали су ипак неке праве Русе да задрже у руском националном савету! Логика је једноставна: „седите мирно, ми ћемо управљати уместо вас. Ако се будете лепо понашали, нешто ћете можда добити и ви, ако ми тако будемо хтели”. На крају је од руских чланова савета остао само један представник одбора за информисање. Тај одбор, а тачније, одбијање његовог шефа да се прикључи  општем бојкоту, на крају је послужио као катализатор за унутрашње свађе и неслагања у руској заједници. Координациони савет је тако фактички престао да функционише.
Сви покушаји да се протестује против незаконитог преузимања власти у савету руске дијаспоре били су неуспешни. Министарство за државну и локалну самоуправу, такозвани заштитник грађана, па чак и ОЕБС су дигли руке. Срби су отворено ликовали. Преко интерног „радија Милева” слали су Русима поздраве: „Жалите се коме хоћете. Све је покривено. Осим тога, унапред знамо сваки ваш корак захваљујући вашим цинкарошима. Поред тога, не заборавите да је ово Србија…”

Неке од Срба који су се нашли за кормилом националне руске мањине познајем одавно. Хтео сам да схватим како се догодило да су дојучерашњи русофили и „браћа до гроба” сложно и смишљено уклонили Русе с пута, а притом паразитирају на њима. Осим тога, хтео сам да сазнам ко су сви ти непознати „Руси” који су данас наши лидери. Успео сам да поразговарам само са новопеченим председником. То је млад човек са руским именом Игор Петров. Из неког разлога са мном је разговарао искључиво на српском. Хтео сам да присуствујем заседању обновљеног Националног савета: она су по закону отворена за јавност. Али рекли су ми да је требало „три дана унапред да саопштим своју жељу”. И пожалили су се да нису сигурни „да могу да ми обезбеде место на заседању у својим просторијама”. Наравно, као што претпостављате, места је било довољно. Ствар је у томе да је савет делио новац добијен из буџета.

Треба ли уопште спомињати да српска већина националног савета одобрава само поделу средстава која њима одговора? Српска управа се већ договорила о томе да издвоји средства за развој сајта (резултат можете видети на линку) и за запошљавање преводиоца за руски језик (како то звучи? Руси ангажују Руса за превод радне документације на руски. Још једном подсећам да је многим члановима савета преводилац са српског на руски суштински неопходан!

Занимљиво је да је национални савет одобрио издвајање средстава и за организацију филијале Руске националне мањине у Шапцу. Ту живи и ради Слободан Николић, чистокрвни Србин на челу Одбора за културу. Господин Николић је одавно у „руској тематици”. Он је председник опозиционе Руске партије и један од идејних иницијатора преузимања Националног савета „на препад.
 
Узгред, чим се у Националном савету променила власт, одмах је у низу руско-српских медија осванула информација о томе да је „Руска партија Слободана Николића једина која заступа интересе Руса у Србији и која их обједињује на изборима”. Из неког несхватљивог разлога Национални савет је одобрио издвајање средстава и за оснивање удружења руско-српског пријатељства у Суботици. Испоставило се да одатле долази Игор Петров, који је „случајно” на челу суботичке филијале Руске партије господина Николића.
Оваква удружења почела су да ничу као печурке после кише. Треба ли рећи да су њихови оснивачи често пријатељи и малтене рођаци српских чланова руског Националног савета?

Ако смо и браћа, кесе нам нису сестре

Тако су Срби почели са руским пројектима. 2019. године средства су издвојена, судећи по документацији, само Друштву руско-српског пријатељства из Крушевца. А 2020. године за Дане руске културе новац су дали удружењу из Новог Сада. Ради се управо о представнику руског крила који је пристао да сарађује са Србима и тако задржао место руководиоца одбора за информисање.

Руси су се жалили на неправедну и сумњиву поделу средстава. Надлежни српски органи су пожурили да их се отресу: „То није наш проблем. Ваше руководство је донело одуку, одобрило, сами решите то питање.”
 
Ситуација са Националним саветом руске дијаспоре је, због свог конфликтног потенцијала и борбе која се наставља, у великој мери затворена за јавност. Детаљни извештаји са тачним бројкама не могу се добити, разумна објашњења не могу се дочекати. Али борба против оних који паразитирају на руском народу и на идеји руско-српског братства се наставља. Потези српских политиканата и „професионалних русофила” нанели су озбиљан ударац руско-српским односима на нивоу дијаспоре. Озбиљно је пољуљано поверење према организацијама и људима који се позиционирају као „пријатељи Русије”. У извесном моменту је поколебана и вера у истинитост руско-српског пријатељства. Међутим, познато је да у сваком народу има кукоља. То није питање крви, него савести.

Према најновијим информацијама, руски чланови савета руске националне мањине поднели су тужбу против новог руководства. Сукоб ће се наставити пред судом. А „обични Руси” треба да нађу у себи снаге да отворено изнесу свој став преко медија и на отвореним дискусионим платформама, укључујући организацију протеста и митинга.

Фото: Евгениj Голомолзин / foto-travel.net

Scroll To Top