Једна од главних политичких тема последњих година у готово свим државама Западног Балкана јесте пројекат тзв. Велике Албаније. Чињеница је да је стварање „чисте“ албанске државе сан бројних националиста око којег се они окупљају већ стотинак година, али поставља се питање, да ли су Албанци заиста јединствени око остварења овог пројекта или је то само наша погрешна перцепција?
Током ослободилачких ратова, које су хришћани водили против Османског царства, Албанци муслимани су били на страни султана. Пројекат Призренске лиге који многи представљају као стуб албанског национализма био је изразито антиалбански и заснивао се на аутономији у оквиру Османског царства и никако ван њега. Године 1912. дошло је до стварања албанске државе, коју муслимани Албанци нису желели да прихвате. Врло брзо, већ 1915. године, муслимани из централне Албаније подигли су устанак, с циљем да се одрекну албанске нације и врате под управу свог верског лидера — халифа. Тај устанак повео је вођа дервишког реда меламија Хаџи Ћамил.
С друге стране, ни хришћани, заговорници албанског национализма, своје муслиманске сународнике нису сматрали достојним албанске нације. Албанци католици су муслимане гледали као хорду примитивних Азијата који не заслужују да буду део албанске нације. Њихов циљ је био да створе државу Република Мирдита, у којој не би било места за Албанце муслимане. Међутим, с обзиром да су били мањина, католици нису били у стању да то остваре.
Вођа католичког племена мирдити Ђон Марку је покушао да реализује национални идеал римокатоличких Албанаца 1921. године, али је албанска влада тај покушај спречила. Постојао је и предлог католичког теолога Ђерђа Фиште да се Албанија подели на Северну (католичку), Јужну (православну) и Централну (муслиманску), са доминацијом католика. Ни православни Албанци нису желели државу са муслиманима, већ су тежили уједињењу са Грчком, чак је била формирана и влада под називом Северни Епир. Према томе, из наведеног се јасно види да Албанци никада нису успоставили национално јединство, што је основ за стварање нације.
На основу наведеног јасно је да тзв. Велика Албанија никада није ни била албански пројекат. Прво, за стварање овакве државе залагала се Аустроугарска како би спречила ширење утицаја Србије, па на тај начин индиректно и Русије према Медитерану. То је најбоље доказала бугарска историчарка Теодора Толева (1968-2011) у својој књизи „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896-1908)“. У овом капиталном делу које је преведено на бројне језике, Толева наводи да је Беч преузео конкретне кораке у креирању албанске националне свести, јер је маса завађених албанских племена била неуједињена како језички тако и религијски. Дакле, Албанци нису имали никакав лични идентитет, нити су тежили да га створе.
Касније, између 1941. и 1944. године за стварање тзв. Велике Албаније борила се фашистичка Италија, која је највећи део Косова и Метохије, западни део Македоније и источни део Црне Горе сврстала под управу квинслишке владе Краљевине Албаније, која је била италијански пројекторат. Данас, концепт великоалбанске државе подржавају САД како би пронашли „модус вивенди“ са исламским светом и послали поруку да је могуће да муслимани живе у једној секуларној европској држави, како они виде тзв. Велику Албанију.
Ни данас албанске политичке елите, колико год говориле о националном јединству оличеном у идеји тзв. Велике Албаније, нису уједињени око остварења овог пројекта. Први којем стварање овакве државе не иде у корист јесте премијер Албаније Еди Рама, који са својом Социјалистичком партијом чини најјачу политичку снагу у овој земљи. Он је то у својим изјавама више пута и рекао. На пример, 2018. године Рама је изјавио: „Не знам ни међу највећим националистима да је неко заговарао Велику Албанију. То је коришћено као оправдање за етничко чишћење.“ Такође, јасно је да је циљ Албаније улазак у ЕУ, а као део тзв. Велике Албаније они то никако неће остварити. По том питању, Рама је једном приликом рекао да „нико у Албанији не сања Велику Албанију, већ велику Европу која ће обухватати све Албанце и албанске територије“. Врло је битно поменути и религијски фактор, који игра кључну улогу у разумевању целокупног проблема. Упркос чињеници да је тзв. Велика Албанија секуларан пројекат, по којем ће Албанци свих вероисповести живети као браћа, у пракси, великоалбанска држава била би највећа муслиманска држава у Европи, с тога би имала подршку богатих исламских центара. Политички утицај Раме, који је католик, у једном таквом уређењу био би мизеран.
Такође, битно је нагласити да су идеолошке разлике између албанских политичких партија такође велики проблем за остварење великоалбанског пројекта. Еди Рама, чија је партија типичан пример левог центра, политички није блиска са косовским партијама од којих се очекује да формирају Владу и које се реторички залажу за стварање тзв. Велике Албаније. Иако се Самоопредељење Аљбина Куртија, потенцијалног мандатара косовске Владе, декларише као социјалдемократска партија, њене активости показују да она, не само да није блиска овој политичкој идеологији, већ и подржава идеје исламског фундаментализма.
Најбољи пример је изјава Висара Коренице, члана Самоопредељења који је био кандидат за градоначелника Ораховца. Поводом недавног сукоба у Јерусалиму, који је настао због одлуке израелских власти да поставе детекторе за метал на улаз у џамију Ал Акса како би спречили потенцијалне терористичке нападе, што је изазвало гнев Палестинаца и целог исламског света, Кореница је на свом Фејсбук профилу, обраћајући се јеврејском народу објавио следеће: „Кукавице, ваш народ ће пре или касније нестати са лица земље, као што се то догодило са многим другим сличним вама.“ На оваквој изјави, припаднику Самоопредељења позавидели би и припадници Ал Каиде и Исламске државе (забрањене у Русији терористичке организације). Своје симпатије према радикалним исламским струјама Курти и Самоопредељење потврдили су и пре неколико година, када нису подржали своју тадашњу посланицу Алму Ламу, која се успротивила исламистима и њиховим захтевима да се женама ношење марама уведе као обавеза, као и да се у државне школе на Косову и Метохији уведе веронаука. Посланица Лама, била је изложена жестоким увредама и претњама од стране исламских екстремиста, а њена партија на челу са Куртијем није учинила ништа како би је заштитила. Врло брзо она је иступила из Самоопредељења. У истом периоду, Аљбин Курти, који се одувек представљао као атеиста, предложио је сарадњу Партији правде, политичком ентитету наглашеног исламистичког карактера, који на Косову и Метохији представља продужену руку Партије правде и развоја, чији је лидер турски председник Реџеп Тајип Ердоган.
Милан Вукелић,
докторанд Факултета политичких наука у Београду, специјализован за питања исламског фундаментализма и екстремизма
Фото: novosti.rs
