У задње време балкански медији све чешће спомињу „трку у наоружању“ између Хрватске и Србије. Модернизација оружаних снага двеју земаља назива се и „битком за утицај“ и „пројекцијом политичког ривалства“, па и питањем престижа. Међутим, главни циљ обе државе је борбена готовост на релативно пристојном нивоу.
И Београд и Загреб су почели да модернизују своје летелице 2014. године. До овог тренутка обе војске биле су у жалосном стању, јер се од почетка 2000-их и број војника и број војне опреме непрестано смањивао.
Обе војске су почеле да излазе из стагнације готово истовремено, мада са нијансама: Србија је 2007. прогласила политику војне неутралности, а Хрватска се придружила НАТО-у 2008. године. Данас су главни стратешки партнери Србије на пољу војно-техничке сарадње Русија, Француска, Немачка и Кина, а Хрватске — Сједињене Државе, Финска, Израел и Немачка.
У рејтингу војног потенцијала земаља Global Firepower, који узима у обзир 55 различитих фактора, Србија је 2020. заузела 65. место у свету, а Хрватска — 69. место.
Грчка је на 33. месту, Румунија на 39, Бугарска на 62, Мађарска на 54.
Ако упоредимо војске Србије и Хрватске у погледу техничке опремљености, онда Срби имају више ваздухопловних јединица (106 према 79) и копнену војну технику (1071 према 669). Међутим, као што се може видети са списка наоружања објављеног на званичној веб страници Војске Србије, већина технике је из ЈНА.
Због дотрајалости таквог наслеђа Београд је 2017. године започео и развој и куповину нове опреме. Као резултат, Србија је обновила пре свега своју војну авијацију и ПВО.
У Хрватској је ситуација била слична: већина технике је из доба Југославије. Од рата за независност, тачније, од 1992. до 1997. године, Загреб је, заобилазећи ембарго и уз помоћ Сједињених Држава и Немачке, куповао оружје од Русије, Белорусије и Украјине. Набављени су и системи С-300, које је Хрватска касније предала Сједињеним Државама и Израелу, што је изазвало погоршање односа са Русијом.
Током протекле три године преко донација и модернизацијом авиона МиГ-29, куповином хеликоптера Ми-35М, Ми-17В-5, Н-145М, система ПВО Мистрал, Панцир-С1 и HQ-22, офанзивних беспилотних летелица CH-92А, српска војска је постала, наравно, јача од хрватске, која заостаје у неколико области, пре свега у погледу ваздухопловства и ПВО, по броју артиљеријског оруђа и тенкова.
Штавише, Србија, за разлику од Хрватске, развија своју војну индустрију и пројектује широк спектар система наоружања, почев од малокалибарског наоружања и завршавајући борбеним возилима пешадије, оклопним возилима, самоходним артиљеријским оруђем и беспилотним летелицама. Неки узорци су такође за извоз.
Међутим, Србија (а да не спомињемо Хрватску) данас није постала војна сила у традиционалном смислу те речи. Обе земље једноставно одржавају минимални ниво борбене готовости за своје армије најбоље што могу. Упркос томе, све државе Балкана користе војску као додатни аргумент у својој унутрашњој и регионалној политици.
Портал „Балканист“ је већ много и детаљно писао о српској војсци. Погледајмо сада каква је ситуација у Хрватској. Тако ћемо схватити зашто локални медији воле да пореде војни потенцијал две државе.
Хрватска војска: усклађивање са НАТО стандардима
Укупан број активних војника у Хрватским оружаним снагама 2018. године износио је 21 хиљаду људи, укључујући 14,5 хиљада војника и официра (6 хиљада је помоћно особље). 2007. Хрватска је укинула обавезни војни рок, а 2008. увела је професионалну војску. 2019. године на одбрану је потрошила 1,5% укупног буџета земље, што је 2% испод квоте коју САД захтевају од свих земаља НАТО-а.
Хрватска војска активно учествује у свим операцијама Северноатлантске алијансе и Сједињених Држава, почев од вежби у Литванији и Пољској и завршавајући мисијама у Авганистану, Либану, на Косову, у Индији и Пакистану, Западној Сахари, на Кипру и у Либерији. Тамо је ангажовано око 620 хрватских војника и официра.
Поводом планова за улазак у НАТО, Хрватска је била обавезна да своју војну технику усклади са западним стандардима, пре свега са америчким, као и да одустане од југословенског, совјетског и руског оружја. Због тога је годину дана пре приступања алијанси, 2007. године, почела да примењује амбициозни програм модернизације оружаних снага, али ствари су се полако кретале све до 2014. године, када је Загреб почео да добија војну помоћ од Сједињених Држава.
Војно-техничка сарадња две државе остварује се кроз 11 програма, иницијатива и фондова. Од 2000. године Хрватска је добила приступ основном програму Вашингтона за страна војна финансирања — Foreign Military Financing.
Остали програми за сарадњу између Загреба и Вашингтона су следећи: Foreign Military Sales (FMS), Global Peacekeeping Operation Initiative (GPOI), Program 1206 – Train and Equip, Program 1202 – Enhanced ACSA (Acquisition and Cross Servicing Agreements), Excess Defence Articles (EDA), Coalition Support Funds (CSF), International Military Education and Training – IMET, Cooperative Logistic Supply Support Arrangement (CLSSA).
Укупно је преко разних војних програма од 1995. године Хрватска примила од Сједињених Држава око 600 милиона долара.
Загреб је 1999. године од Американаца купио радаре за надгледање ваздушног и морског простора. Хрвати су од САД добили 16 лаких вишенаменских хеликоптера Bell OH-58D Kiowa (које је Америка претходно повукла из употребе) и 214 оклопних возила на точковима са појачаном заштитом од мина (међу њима 4 Cougar HE, 147 M-ATV, 37 International MaxxPro, 20 BAE Systems RG-33 HAGA). Иначе, Американци су такође повукли ова оклопна возила из своје армије на крају операције у Ираку и Авганистану. Остали поклони укључују 20 теренских возила војске Humvee, два подводна апарата REMUS и виртуелни полигон за обуку пешадије SAAT. Више од хиљаду хрватских војника и официра стекло је војно образовање у Сједињеним Државама.
У новембру 2019. Агенција Министарства одбране САД за војну сарадњу (DSCA) послала је Конгресу обавештење о планираној продаји Хрватској два нова вишенаменска хеликоптера Sikorsky UH-60M Black Hawk. Испорука ће бити у оквиру програма FMS, а укупни трошкови износиће 115 милиона долара. Истовремено, 2020- 2021. године Хрватска ће од Сједињених Држава добити два нова хеликоптера UH-60M као војну помоћ, а до краја 2020. године на поклон ће примити 84 борбена возила пешадије M2А2 Bradley.
Поред тога, вреди напоменути да је Вашингтон ставио вето на закључење споразума између Хрватске и Израела. Отказани уговор би могао бити највећи у бившој Југославији: Загреб је био спреман да плати 500 милиона долара за 12 коришћених ловаца F-16 Barak. Као резултат тога, Загреб је био присиљен да распише нови тендер за куповину вишенаменских борбених авиона. Међутим, време је изгубљено и земља још четири године неће имати ловце, а животни век 12 хрватских МиГ-а 21 истиче 2023. године. То значи да ће у одређеном периоду Хрватска уопште остати без ваздухопловства.
Али ни ситуација са ПВО у Хрватској није баш добра. Министарство одбране земље већ је најавило да хитно треба да набави системе ПВО средње и мале даљине. У будућности се планира набавка система великог домета — америчког система ПВО Патриот. А Хрватска се нада да ће питање појачања артиљерије решити донацијом америчких универзалних лансера M270 MLRS, који се користе као вишеструки ракетни систем и лансирају тактичке ракете домета до 150 км.
Међутим, хрватску војску не допуњавају само амерички производи. Загреб је 2014. наручио 16 самоходних артиљеријских оруђа Panzerhaubitze (PzH) 2000 из Немачке за 55 милиона евра са могућношћу куповине још шест.
У јулу 2007. године, након дугих тендера и тестирања, хрватско Министарство обране изабрало је за своју војску финско борбено оклопно возило Patria AMV. Тренутно користи 126 таквих возила (84 су наручена 2007, још 42 — у децембру 2008). Разматра се и набавка још 20 таквих возила. Вреди напоменути да је првих 6 произведено у Финској, а остатак у Хрватској.
Иако данас хрватска војска показује минималну борбену готовост, процес њене модернизације и преоружавања „на НАТО начин“ не може се назвати довршеним. Далеко је од нивоа војски Србије и Словеније. Међутим, Сједињене Државе су изузетно заинтересоване за повећање борбене способности хрватске војске, па је могуће да ће Хрватска у наредних 10 година своје оружане снаге ускладити са НАТО стандардима.