10. јула 1807. године српски устаници су послали у Санкт Петербургу конвенцију о преласку земље под заштиту Русије. Једна од тачака садржала је захтев да се у Београд пошаље представник руског императора. Ова одговорна дужност припала је Константину Константиновичу Родофиникину (1760-1838). Следеће две године он је провео у епицентру највећих интрига, покушавајући да пружи отпор Турцима, Аустријанцима, Французима, и истовремено да помогне у изградњи српске државности.
Родофиникинов деда је дошао у Русију из Грчке и нашао се међу Козацима, пошто је добио земљу на југу савремене Украјине. Седамдесетих година 18. века многи досељеници су могли да стекну племићку титулу, што није значило да су постајали богати, али отварале су им се перспективе да направе каријеру.
Константин Константинович се прво уписао у Перејаслављски козачки пук, али војна служба га није посебно привукла и убро се пребацио у Трговински колегијум.
1788. године, када су главне руске војне снаге биле заузете Турцима, Шведска је Русији објавила рат. За одбрану Санкт Петербурга мобилисане су све снаге, на пример, козачке јединице формиране су од престоничких кочијаша. А један службеник Трговинског колегијума доспео је на ратни брод „Изјаслав“ и у успешној за Русе бици код острва Гогланд командовао је паљбом неколико топова.
До 1800. године Родофикин је напредовао у каријери, постао државни саветник и заслужио велико имање у Саратовској губернији. Кроз две године постао је службеник министарства спољних послова.
Даље се у његовом животу све одвијало вртоглавом брзином.
Због грчког порекла Родифиникина су послали на Балкан, код команданта Дунавске армије Ивана Михељсона који се спремао за борбу против Турака. Када су крајем 1806. две империје започеле рат, у Србији је већ букнуо устанак и то је требало искористити. Руси су у помоћ Србима послали одред од хиљаду војника под командом козачког генерала-мајора Ивана Исајева, а помагали су и новцем и оружјем. Међутим, Срби су се надали већој помоћи и усвојили декларацију о преласку под заштиту Русије.
Руска империја је водила рат са циљем да успостави контролу над дунавским кнежевинама (Молдавијом и Влашком). Није планирала да узме под свој протекторат и Србију са којом није имала заједничке границе, али и није желела да одбије браће Словене због моралних и геополитичких разлога.
Генерално, српска декларација је узета у обзир, иако није званично ратификована, а Родофиникин је послат у Београд као представник руског цара. Он је у то време био дипломата прилично високог ранга, али и не толико да његове одлуке не би могле да се пониште. Поред тога, у Санкт Петербургу су се надали да ће се представници два балканска православна народа — Срби и Грк — некако договорити. Међутим, када је Родофиникин већ кренуо за Београд, испоставило се да су Срби били спремни да прихвате било ког руског представника сем Грка, пошто су лукаве грчке трговце, чиновнике и свештенике на Балкану доживљавали као „турске слуге“.
У свом првом извештају шефу Министарства спољних послова Андреју Будбергу (24. августа 1807.) Константин Константинович је окарактерисао ситуацију у земљи као „хаотичну“:
„Команданти тврђава држе у својим рукама сву трговину и сав новац града, као и суд, и имају право да кажњавају смрћу сваког ко им се не подчини. Формално, Народну скупштину која управља земљом чине четворица неписмених трговаца који слушају наређења вођа устаника. Али као врховног вођу сви признају Карађорђа. Бије га глас да је свиреп и страшан човек. Он јури са својим дружином свуда где је потребна помоћ и остварује победе. Не верујем да ће дуго живети јер свакога дана сем вина попије и две флаше ракије“.
У следећим извештајима Родофиникин се стално враћао теми Карађорђевог пијанства, занемарујући српске нијансе културе конзумирања алкохола. Односи руског посланика и српског вожда су нагло прелазили из пријатељства у свађу и обратно.
Родофиникин је покушао да се ослони на српског патријарха, као и на Карађорђевог секретара војводу Миленка Стојковића и Петра Добрњца. А својим главним противником сматрао је Младена Миловановића који је био оријентисан на Аустрију и користио финансијску подршку трговаца из Земуна на аустријског обали Саве.
Родофиникиновим достигнућем можемо сматрати прототип првог српског устава који је бар некако поделио овлашћења између утврђених грана власти. Према том уставу државом би управљали Карађорђе и Сенат, чије је чланове делимично бирало становништво, а делимично кнез.
Родофиникин је успео да поквари преговоре између Карађорђа и аустријских представника, који су тражили да Срби пређу под протекторат Хабзбурга. А пошто је пореметио лични састанак вође српског устанка са аустријским поручником Симбшеном, Родофикин је сам отишао на тај састанак представивши се као секретар Сената и сазнао многе ствари које су му касније помогле да неутралише интриге Миловановића.
За устанике је питање оружја било веома важно и земунски трговци су желели да им продају велику количину старог оружја. Родофикин је осујетио овај споразум и договорио се да руска команда преко својих агената купује нормалне пушке за Србе, као за потребе своје војске.
Извор напетости била је чињеница да су у јесен 1807. године Русија и Турска договориле примирје, које се није односило и на Србе. Истина, Александар I није ратификовао то примирје, али стране су га поштовале и Турци чак нису нападали ни Србе.
А Карађорђе се увек бојао да ће Русија користити Србију као монету за поткусуривање у трговини не само са Турском, већ и са Аустријом или Наполеоновом Француском.
У једном свом извјештају Родофиникин је описао како је покушао да ублажи сумње Карађорђа пијући са њим ракију:
„Зар нисте досад схватили да Русија не жели ништа за себе, и бори се једино за вашу добробит? Зар сте ви на захтев Русије започели устанак против Турака? Не. Да ли вршите неку услугу Русији? Не… Што се тиче продаје Србије, уверавам вас да нико неће дати ни динар за вас, јер без воље најјачих европских сила вас нико неће купити, а кад пожеле да вас дају овоме или ономе, неће вас питати ни за савет ни за пристанак, знајући да то не можете да спречите, јер Србија је за велике силе кап у мору“.
Порука оваквих разговора је била очигледна: држите се Русије и нећете зажалити. Карађорђе је схватао да је тако, али касније би опет почео да сумња…
Сумње су мучиле и новог команданта Дунавске армије, фелдмаршала Александра Прозоровског, који је фебруара 1808. заменио покојног Михељсона. Он је генералу Исајеву који се борио са Србима раме уз раме дао задатак да испита да ли је утицај Русије у Београду ослабио Родофиникиновом кривицом. Фелдмаршал као да се сетио молбе Срба да Руси не шаљу „Грка“ и претпоставио да разлог сукоба у Београду може бити неповерење према господину Родофиникину.
Али ситуација се драстично променила.
7. маја, користећи Карађорђево одсуство у Београду, делегација на челу са Миловановићем дошла је код Родофиникина са предлогом да се Карађорђе уклони с власти. Константин Константинович се оштро супротставио, а затим се потрудио да о томе сазна Карађорђе.
Као резултат тога у односима Карађорђа и Родофиникина је настао период меденог месеца. А затим је и Прозоровски тражио од Родофиникина да састави меморандум о томе како градити односе са Србијом у стратешком плану.
У представљеном документу Константин Константинович инсистирао је да Русија приликом потписивања мира са Турском што више узме у обзир територијалне жеље Срба, да им обезбеди аутономију под условом да исплате Порти сто хиљада пијастера. Родофиникин није сматрао да је то велика сума, а српски понос не би био повређен уколико би то схватили не као данак већ као компензацију за сународнике који су се преселили из Македоније и Босне.
По његовом мишљењу, балканска земља која формално зависи од султана и која је под контролом Русије постала би добар инструмент притиска не само на Турску, већ и на Аустрију и Француску.
Родофиникин је на крају не баш скромно приметио:
„Могу са сигурношћу да кажем да је само присуство руског посланика спасило Србију од погибије, без њега овде би одавно био братоубилачки рат. Поред тога, Аустрија не штеди снаге да вечитим интригама спречи успостављање било каквог реда у Србији.“
Родофиникинове контроверзне, али продуктивне активности у Београду завршиле су се у најдраматичнијим околностима.
У пролеће 1809. рат се наставио. Прозоровски је претрпео тежак пораз приликом покушаја заузимања тврђаве Браила, чиме је покварен читав план руске офанзиве. А онда су се Турци окомили на Србе и успели да заузму већи део земље. Претња је дошла до Београда.
Огорчен неуспехом, Карађорђе је за све кривио Русе, па и Родофиникина. Дошавши у Београд 28. августа након другог пораза Карађорђе је упао у кућу руског посланика у стању које није предвиђало ништа добро.
Срећом, Петар Добрњац је упозорио Родофиникина на опасност и организовао његов бег преко Дунава у Панчево. Константин Константинович није журио назад у Београд, већ је отишао на састанак са новим командантом Дунавске армије Петром Багратионом, који је заменио погинулог Прозоровског.
Турци су почели да губе битке и притисак на Србију је ослабио. Карађорђе је прешао у контранапад, али Родофиникин се више није вратио у Београд. Све до краја рата остао је у штабу Дунавске армије.
Касније, већ за време Николаја I, Константин Константинович је руководио Азијским одељењем Министарства спољних послова. Данас га се сећају као човека коме је Грибојевод, аутор „Невоља због памети“ и дипломата, писао чешће него било ком другом претпостављеном.
И мало се ко сећа да је Родофиникин скоро две године водио руску мисију у Србији. Можда не сјајно, али не и бескорисно.
