На српски празник Видовдан редовно се дешавају разни догађаји који се често одражавају на историју читаве Европе. Дакле, 28. јуна у Сарајеву, босански студент радикал Гаврило Принцип 1914. године убио је аустријског престолонаследника принца Франца Фердинанда, након чега је започео Први светски рат због ког су престала да постоје најмање три царства – Руско, Немачко и Аустроугарско.

Студент Принцип је притом поступао по наређењу шефа војне контраобавештајне службе Србије пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, који је на овај начин одлучио да „уплаши“ краља Петра Карађорђевића. Искусни обавештајац који је десет година раније организовао пуч био је сигуран да ће студент који није знао шта је војска, кога су пијани официри у шали учили да пуца, сигурно промашити. Или ће успут изгубити оружје, или неће бити у стању да илегално пређе границу. Али фатална случајност је хтела да оружје које је сто година висило на сцени опали… и погоди циљ. Штавише, два пута – друга жртва „игре“ српског контраобавештајца уместо аустријског генерала гувернера Босне Оскара Потиорека била је супруга Франца Фердинанда, чешка грофица Хотек, због које је престолонаследник аустроугарске монархије намеравао да направи од Словена трећу државотворну нацију. Али није било суђено, није било суђено…

Гаврило Принцип и обавештајац Апис су завршили животе на готово исти начин — студент је преминуо у аустријском затвору од туберкулозе, буквално неколико месеци пре краја рата који је због њега започео. А оснивач полумасонске војне организације „Црна рука“ пуковник Димитријевић стрељан је у Солуну одлуком војног суда за покушај још једног пуча против краљевске династије Карађорђевића. На крају сваког циклуса историја покушава да га заврши на други начин.

Следећи пут, 28. јуна (случајност?) 1948. године, Коминформбиро објављује о раскиду веза Совјетског Савеза са Југославијом. Развод у суровој форми покренуо је Јосиф Стаљин: наводно био је јако љут на свог имењака Броза Тита због чињенице да је и сам одлучио да постане Стаљин за своју земљу, па још планирао је створи и предводи Балканску конфедерацију, ујединивши Југославију, Бугарску и Албанију. Пошто се Москва окренула „против клике Тито-Ранковић“, Совјетски Савез је прекинуо односе са социјалистичком Југославијом, а Тито је у освети срушио зграду бивше руско-совјетске амбасаде испред председничке палате у Београду, а затим је починио репресије над домаћим стаљинистима, које су процентуално погодиле већи део становништва од озлоглашених репресија самог Стаљина 1937.
Да наставим?

27. и 28. јуна 1991. године, повлачењем Словеније из СФРЈ, започео је распад Југославије. Постоји верзија да је Запад, пре распада Совјетског Савеза, желео да види шта ће од тога испасти на примеру Југославије. Али то је било немогуће – прво, процеси у СССР-у и у СФРЈ одвијали су се приближно истовремено, и друго, били су првенствено унутрашње природе, мада у неким случајевима подржани споља. Ове године се обележава тачно 30 година од тих догађаја – право време да се схвати њихово порекло и спречи понављање. Иако се несретној Србији још шта може одузети, то је чак и тешко замислити. Срби у нападима мазохизма нису дошли до тога да први прогласе „државни суверенитет“ од осталих република јединствене државе и да прогласе тај дан „Даном Србије“. Код њих је све почело од Словеније пре тачно три деценије. Код нас – од проглашења државног суверенитета РСФСР 12. јуна 1990…

Југославија је донекле била огледало Совјетског Савеза које даје до знања да другачији може бити и социјализам, и животни стандард, али и распад – не миран, већ са пушкама. Због огромних простора снага инерције је у нашој отаџбини велика, и оно што се брзо дешава у малим земљама код нас се развлачи на четврт века. Јер поновно уједињење са Кримом и сукоб у Донбасу директна су последица распада СССР.

Али вратимо се мистериозном датуму 28. јун. Пре тачно 20 година, 2001. године, шест месеци након прве „обојене револуције“ на свету која је свргла председника Југославије, Слободан Милошевић се са лисицама на рукама укрцао у НАТО авион и полетео у Хаг. Нова „демократска“ влада на најподлији начин изручила је Западу свог бившег противника и изабрала за то историјски важан дан. Ушавши у авион, Милошевић је готово први пут назвао своје сународнике „Србима“, претходно одбијајући да говори о већинском народу. Али било је прекасно.

Косово, од којег је све почело у овом мистериозном редоследу догађаја, већ је било изгубљено, а патриоте су биле разочаране низом пораза.
Уочи боја на Косову кнезу Лазару се јавио анђео Господњи и питао га: „Којем ћеш се приволети црству, дал’ земаљском или небескоме?“ А кнез Лазар је одговором оставио поруку за потомство: „Земаљско је за малена царство, а небеско увек и довека!“ Кнез Лазар је изабрао Небеску Србију…

Косовски завет је основа српског националног идентитета, што за савремене Србе значи много више него за Немце „Песма о Нибелунзима“ или за Финце „Калевала“. Јер како можете назвати савремене Ханса и Гретхен нибелунзима? А догађаји од пре 630 година Срби доживљавају као да су били јуче.

Дакле, 28. јуна 1389. године догодила се њихова Куликовска битка на Косовом пољу у којој су, за разлику од нас, изгубили (сетимо се огледала!). Њихов Дмитриј Донски (кнез Лазар) је погинуо, а турски султан Мурат је убијен. Истурио му је црева млади херој Милош Обилић, који је одлучио да на овај начин оде у сигурну смрт. И Срби су провели под османском влашћу 500 година.

Сада се возите кроз Београд и одједном видите плакат „140 година успостављања дипломатских односа између Турске и Србије“, који су, наравно, платили Турци. Како вам то звучи? Колонија у трајању од пола миленијума, а затим одједном – „успостављање дипломатских односа“. Политика је курва која је у стању да вас избаци из јавне куће због раскалашног понашања.

Али Косово и даље боли. Срби га се неће одрећи, а Албанци не желе ни да размишљају о компромисима. Чак и ако тамо живи само мање од 100 хиљада Срба – око 5 процената званичне популације, српски дух потиче одатле. Наравно, председник Србије Александар Вучић је у праву када на примеру последњег рата у Нагорно-Карабаху каже да се замрзнути сукоб не може решити на војни начин. А био је спреман и да пристане на размену територија како би барем север Косова вратио под контролу Београда. Дакле, власти Приштине то не желе – називајући све територије својом земљом, чак и унутар садашњих административних граница Србије, односно не желе да дају Србима своје садашње територије. И шта да се ради?

Како је рекао Черчил, Балкан је постао „буре барута Европе“ у тренутку када је кренуо талас изградње националних држава након Берлинског конгреса 1878. године. И даље је Балкан буре барута из потпуно истог разлога – у националним државама границе се одређују на основи тога где народи живе. А кад се народ множи и множи треба му више простора, а када народ стари и изумире, на његово место долазе други народи. Тако је и овде. У ранија времена је и Срба било много, а онда је почео демографски процват међу муслиманима у Босни и Албанцима на Космету – и сада нове газде долазе у изворне српске земље, а са њима и исламски свет од Катара до Анкаре. У Босни и Херцеговини, где су Срби чинили половину становништва, сада је више од половине муслимана – а богати Саудијци купују затворена викенд насеља и проводе тамо са својим харемима пријатна лета. Али проблем је у томе што на било ком попису становништва, на Косову или у Босни, суграђане који су масовно отишли да раде у Европу записују њихове комшије или локална управа. Стога данас на Балкану не постоје тачне националне статистике. А на истом том Косову може да живи и два милиона (званично), и милион и по, и чак мање од милион становника. Ко то може да провери?

Стога је једини пут ка миру у овом веома замршеном, али тако важном центру географске Европе изградња грађанских држава уместо националних. У којима би се сви становници Србије сматрали Србима, без обзира на њихову националност или верску припадност. Тада ће бити могуће вратити Косово, и не изгубити друге територије. Тражи се нова мирна „Југославија“. Југоносталгија је у различитом степену присутна код различитих народа, али то је можда једини пут ка стабилности и хармонији.

Александру Вучићу није лако да постане други Тито, али ако узмемо у обзир да је Србија мања од Југославије, он то покушава и већ је постао. Анкете говоре да је популарнији од свог великог претходника. Наравно, ако је веровати анкетама…

Оригинал чланка је објављен у једном од највећих руских дневних издања МК