Пандемија вируса корона зауставила је бурни ток политичког живота широм света. Различите врсте изборних процедура и гласања одложене су на неодређено време у 18 држава. У самопроглашеној републици Косово све је обрнуто: вирус је проузроковао нове изборе.
26. марта косовски „парламент“ изгласао је неповерење влади актуелног „премијера“ и председника радикалне странке „Самоопредељење“ Аљбина Куртија. Повод је била нежеља да се уведе ванредно стање на територији републике.
Међутим, разлози оставке Куртија су далеко једноставнији. Током својих 50 дана на функцији премијера он је попут правог радикала успео да се посвађа са целокупном локалном елитом, а посебно иде на живце косовском „председнику“ Хашиму Тачију. Па ипак, све њихове „вирусне“ свађе последњих месец дана су само резултат озбиљнијих неслагања.
Чирлидерсице у трикоу са пругам и звездама
Курти је највише наљутио свог председника ставом „мени нико не може да наређује“, занемарујући на тај начин поруке из Вашингтона који инсистира на томе да Приштина и Београд коначно наставе преговоре.
Сада имамо пат позицију. У новембру 2018. претходник Куртија Рамуш Харадинај увео је стопостотне таксе на робу из централне Србије и БиХ и запретио да ће тако бити све док Београд не призна суверенитет Косова.
Српске власти су заузврат покренуле кампању за опозив признавања независности Косова, те је српски министар спољних послова Ивица Дачић преговарао са различитим државама Африке и Океаније, убеђујући их да треба да промене своје мишљење. Као резултат тога Косово сада признаје мање од половине чланица УН-а. Јасно је да то јако нервира Американце који су на страни косовских Албанаца од 1999, али Београду се не може замерити, све што он ради је у правном пољу.
Дакле, једини начин да се заустави Београд јесу преговори са Приштином. Србија се слаже на то само под условом укидања такси. Али томе се противио прво Харадинај, а затим и Курти. Курти је изјавио да је спреман да укине таксе уколико Београд пристане да у документацији фигурише „Република Косово“, што јесте индиректно признање те квазидржаве. Београд очекивано није био одушевљен том идејом. Зато су Сједињене Државе одлучиле да од 10. марта одложе финансирање косовског енергетског сектора (ради се о 200 милиона долара).
Поред тога, амерички сенатор Дејвид Пердју је изјавио да Сједињене Државе морају да повуку своју војску са Косова (очигледно ону у бази Бондстил). У томе га је подржао Трампов тим – специјални изасланик на Западном Балкану Ричард Гренел и Доналд Трамп млађи.
Јасно је да је та претња уплашила пре свега Хашима Тачија, кога Американци подржавају још од рата на Косову 1998-1999. Тачи нимало не жели да нервира Американце. Пројекат „Република Косово“ ће без америчке подршке поново постати само покрајина Србије и Tачи то одлично зна. Зато се сада бави политичком неутрализацијом Куртија.
Куртијево ново самоопредељење. Сада европско.
Међутим, Курти је већ изјавио да намерава да врши дужности „шефа владе“ Косова до краја епидемије. А нови избори су по његовом мишљењу могући тек кад се буде нормализовала епидемиолошка ситуација.
И чим је добио неповерење схватио је да му треба подршка друге силе те се окренуо према Европи.
Почетком априла послао је писмо новом изасланику ЕУ за дијалог Косова и Србије Мирославу Лајчаку у коме је изјавио спремност да настави дијалог, али напоменуо да током преговора „ни под којим условима не сме да се покреће питање узајамног суверенитета, територијалног интегритета и унутрашњих послова“, као и то да коначни споразум морају гарантовати ЕУ и САД.
Такође у петак, 10. априла, Аљбин Курти је разговарао са француским председником Емануелом Макроном и захвалио му се што су Француска и Немачка осудили вотум неповерења његовој влади.
Европско право против америчког долара
Ту се поставља питање: зашто су Макрон и Меркел стали на страну Куртија? Јер на тај начин они се сукобљавају са Вашингтоном који би се радо отарасио овог косовског политичара.
Можда је управо у томе ствар.
Прво, Америка је озбиљно „прешишала“ Европску унију „на Косову пољу“. Вашингтон се активно укључио у процес још у октобру када је Трамп за специјалног изасланика именовао Ричарда Гренела, америчког амбасадора у Берлину. Уз његово посредовање Министарство економије Србије је у јануару ове године склопило уговор са Луфтханзом о обнављању летова између Београда и Приштине. А у фебруару су, уз учешће Гренела, представници Србије и Косова потписали споразум о намерама да се поново успостави железнички саобраћај. Очигледно је да се Американац буквално бави изградњом мостова. И редовно је подсећао власти у Приштини да треба укинути таксе.
У Европи је рад на косовском правцу почео тек почетком априла именовањем Мирослава Лајчака за преговарача. Брисел је изгубио пуно времена и почео да размишља како да држи корак са Вашингтоном. Зато су и одлучили да засад подрже Аљбина Куртија.
Овде се треба поново сетити Рамуша Харадинаја. У европско-америчком ривалству он је заузео страну Вашингтона и отворено игнорисао Брисел. Прво, он се залагао за уједињење „албанских земаља“, што у Европи не цене високо. Канцеларка Меркел се противи новом прекрајању граница на Балкану. Друго, он је прекинуо дијалог са Београдом, пустио низ воду вишегодишњи рад ЕУ и све бриселске споразуме. Стрпљењу Европљана је дошао крај и позван је да сведочи у Хагу за ратне злочине почињене на Косову 1998-1999.
Тада се на политичкој сцени појавио Аљбин Курти, који није осуђиван за ратне злочине и није био у редовима ОВК. Иако се залаже за Велику Албанију и сам није склон дијалогу са Београдом, након оставке спреман је за компромисе. Штавише, нема разлога да га зову у Хаг, што је још један аргумент за Европљане.
Кулминације неће бити
За пар недеља рада Мирослав Лајчак је већ успео да нас увери да позиција Словачке у вези са Косовом „неће утицати на његов нови посао“, а такође је рекао да успостављање дијалога између Приштине и Београда није нешто што се може брзо постићи, не треба говорити о роковима, важан је крајњи циљ – евроинтеграција ове територије.
Ако узмемо у обзир то да је Европска унија тренутно затворена за нове чланице, речи Лајчака можемо тумачити као „кад на врби роди грожђе“. Ствара се утисак да нови дипломатски тандем ЕУ (и Борел и Лајчак долазе из држава које нису признале „Републику Косово“) има задатак да банално развлачи време и парира Вашингтону. И, макар и чудно звучало, тврдоглавост косовских Албанаца само иде у прилог овом европском ставу.
