У уторак почиње прва после дужег времена балканска турнеја руског министра спољних послова. Сергеј Лавров ће  посетити Србију и Босну и Херцеговину, иако се у почетку планирала свеобухватнија посета Балкана. 

Од почетка ове године, након неочекиваног доласка новог председника у Хрватској, Лавров је планирао посету Загребу како би се састао са социјалдемократом Зораном Милановићем. Али мало пре посете, новоименовани руски амбасадор у Хрватској, Андреј Нестеренко, из неког је разлога одлучио да положи цвеће у име амбасаде на гробу оснивача модерне хрватске државе Фрање Туђмана, који је деведесетих водио политику геноцида и присилног исељавања Срба. Наравно, Београд је затим питао Москву да ли то значи да Русија подржава Туђманове методе према Србима. 

С обзиром на то, руско министарство спољних послова је очигледно одлучило да је важније развијати добре односе са Србијом — једином земљом у Европи, поред Босне и Херцеговине, која није увела санкције против Руске Федерације и активно се залаже за одржавање војне неутралности. А посета Хрватској је отказана.

Ово није први пут да Русија предузима погрешне дипломатске кораке у балканском правцу. Можемо да се сетимо недавних савета Вучићу званичне представнице Министарства спољних послова Марије Захарове о томе како треба да се седи у Белој кући. Тада су Вучићу морали да се извињавају и Лавров и Путин (што се врло ретко дешава). 

Овакве турнеје се обично организују у жели да се сазна мишљење по неким питањима или да се понуди нешто занимљиво. Али, чини се да је недостатак иницијативе у руској спољној политици на Балкану постао практично канонски, па ће посета бити посвећена прецизирању ставова. И има нешто да се прецизира.

Последња посета Лаврова Београду догодила се недавно — 18. јуна, али на Балкану ништа није статично. Вашингтон је 4. септембра био домаћин састанка председника Сједињених Држава и председника Србије, на којем је потписан споразум о економској нормализацији односа Београда и Приштине. Сличан споразум Трамп је потписао са „косовским премијером“ Авдулахом Хотијем.

Упркос добро познатој симболици и пажњи медија према потписивању два споразума, они не садрже ништа суштински ново за однос Београда и Приштине. Документи су се више тицали могућности признавања Јерусалима као нове престонице Израела, супротно ставу међународне заједнице, што је несумњиво много већи проблем за муслиманско самопроглашено Косово, него за православну Србију. Како је упозорио представник Лиге арапских држава, ако Косово призна Јерусалим као главни град Израела, 57 земаља чланица Лиге може повући своје признање Косова.

Званични став Москве о Косову заснован је на Резолуцији 1244 Савета безбедности УН, која потврђује да је Косово саставни део Србије у оквиру Савезне Републике Југославије. Али у суштини то одавно није тако, још од 17. фебруара 2008. када је Косово једнострано прогласило независност, коју данас признаје нешто мање од половине свих држава чланица УН-а. А Савезна Република Југославија не постоји од 2006. године.

Међутим, ово не уклања са дневног реда потребу да се у догледно време среде односи између Београда и његове бивше јужне аутономије ради просперитета и развоја. У 2018-2019. години активно се разговарало о сценарију разграничења Косова, према којем би се три региона северног дела Косова (Лепосавић, Звечан и Зубин Поток) насељена Србима вратила под контролу Београда. Заузврат, Приштини је понуђено да преузме контролу над два региона на југу Србије која су насељена Албанцима (Прешево и Бујановац). Али Немачка, због своје неспремности да „промени административне границе у Европи“, била је категорички против. И та идеја није добила политичку замену.

С тим у вези, план регулисања путем побољшања економских односа који су предложили Американци могао би бити користан за регион коме су неопходне велике инвестиције. Инвестиција од 13 милијарди долара коју је најавио специјални представник САД Ричард Гренел током наредних неколико година могла би значајно да подржи српску економију.

А шта предлаже Русија? Поред текућих инвестиционих пројеката у железничком и енергетском сектору Србије, Москва Београду не нуди ништа. Иако Србија и даље очекује максималну руску помоћ и пре свега у сфери информација. Идеја о стварању руског ТВ канала за Србе није нашла спонзора. Док су Американци за свој N1 (једини партнер CNN-а на Балкану) успели да на краће време уграбе и „прво дугме“  српске телевизије, идеја о отварању „руског канала“ за Србију се не помера с места. А перцепција Руске Федерације у већини српских медија који су под контролом немачких и британских медијских корпорација, могла би бити још гора да није било Вучићевог чврстог става по овом питању. 

После парламентарних избора 21. јуна, на којима су владајућа Српска напредна странка и партнери извојевали убедљиву победу (први пут у новијој историји Србије ниједна опозициона странка није ушла у парламент због бојкота избора), Вучић је прогласио парламентарну коалиција са Социјалистичком партијом и укљученом у њу странком СПАС. Што се тиче броја мандата, напредњаци су могли сами да формирају владу, али су одлучили да одговорност поделе са другим странкама. Као резултат тога најављено је да ће Ана Брнабић задржати место премијера, а шеф социјалиста и бивши министар спољних послова Ивица Дачић постати председник парламента, што се може сматрати унапређењем.

Лавров ће се у Сарајеву састати са српским чланом Президијума БиХ Милорадом Додиком, који је рекао да ће руски министар посетити формални главни град Републике Српске — Источно Сарајево, што је, према Додиковим речима, „важније од доласка Лаврова у Сарајево“.

Балкан вам неће дозволити да се опустите ни на тренутак, и да би неко био ефикасан у региону, мора да покаже иницијативу, одлучност и спремност на промене.

Извор: Независимая газета