У партизанској југословенској армији било је и на хиљаде држављана СССР, представника различитих народа у такозваним „руским“ водовима и батаљонима. Један од њих био је и Азербејџанац Мехти Хусејнов, „партизан Михајло“, страх и трепет за фашисте. Он је сам убио толико непријатеља, колико су Немци и њихови савезници изгубили војника у борбама са читавим партизанским одредима. 

Мехти Ганифа огли Хусејин-заде био је син Ганифе Хусејнова, првог начелника азербејџанске милиције при совјетској власти. Мехти је рођен 22. децембра 1918, а остао је без оца када је имао само две године. Оца су изгубили он и његове две сестре, Пикја и Хурет (син Пикје Акшин Али-заде постаће познати азербејџански композитор). Мехти је прво похађао 77. средњу школу, а затим Уметничку школу у Бакуу и знао је многе људе који су касније постали значајни културни прегаоци совјетског Азербејџана. Директор 77. школе био је писац Сулејман Ахундов. Први предавач будућег ратног хероја био је композитор Саид Рустамов, а у истом разреду музичке школе са Мехтијем били су будући признати уметници Кјазим Кјазим-заде, Аск Абасов, Али Зејналов. 

Сам Мехти је желео да постане сликар. 1936. године са одличним успехом завршава Уметничку школу и исте године у Бакуу из штампе излази књига „На ратним путевима“. На корицама те књиге је Мехтијева илустрација. 

Али два покушаја нису довољна да упише Лењинградску академију ликовних уметности и тада постаје студент факултета француског језика Лењинградског института страних језика. 

1940-те године се пребацио на Азербејџански педагошки институт, на факултет језика и књижевности. И даље је гајио наде да ће постати сликар али и покушавао да пише поезију. 

Речју, био је разнострана уметничка личност, али историја ће га памтити као маестралног диверзанта.  

Када је избио Велики отаџбински рат Хусејин-заде је завршио Пешадијску школу у Тбилисију и као командир минобацачког вода учествовао је у бици за Стаљинград. У августу 1942. је тешко рањен и заробљен. Учинио је онда нешто што се у та времена тумачило само као издаја – постао је војник Азербејџанске легије која се борила на страни Немаца. Мехтијев план је био једноставан: чим се укаже прилика прећи на страну својих и доказати у борбама да никада није био издајник. Тако су поступали многи сународници Хусејин-задеа, па и старији поручник Џавад Хакимли, четири године старији од Мехтија пуковски писар Туркистанске дивизије. 

Дивизија је била дислоцирана на северу Италије, али у октобру 1943. пребачена је у Хрватску. Туркистанске јединице у којима је постојала и антифашистичка група Хакимлија и Хусејин-задеа претежно су се бориле против 3. и 18. словеначке ударне бригаде. И бориле су се „како треба“. Борци су све чешће прелазили на страну партизана, одводећи са собом и заробљене немачке официре и важна документа. Ти преласци на страну партизана су извођени на такав начин да Немци нису били у стану да нађу саучеснике и казне их.  

Али срећа није могла да траје вечито. 7. фебруара 1944. главни организатори тих прелазака Хакимли, Хусејин-заде и Асад Курбанов су такође побегли у шуму. Хакимли је одмах постао командант „руског вода“ 3. словеначке партизанске бригаде „Иван Градник“. Руски вод је на почетку бројао 32 борца међу којима није било ни једног Руса. Били су то углавном Азербејџанци. Мехти је у прво време био Хакимлијев заменик и комесар. Али ускоро су се сви убедили да он поседује веома изражен таленат извиђача-диверзанта. 

1944.

Запањујуће је то како је Мехти или партизан Михајло са својим источњачким изгледом лако облачио немачку униформу, али не треба ни заборавити да су се дешавања одвијала 1944. на Балкану, где су биле дислоциране најразличитије јединице немачких савезника. У Азербејџанској легији Мехти је одлично изучио противника, знао је у детаљима војничку свакодневицу, нијансе у односима између војника различитих јединица, правила којих се придржавала стража и, навајжније од свега, тактику коју је непријатељ примењивао против партизана. Тешко је рећи колико је партизан Михајло знао језика, али очигледно је да је сем руског, азербејџанског и француског слободно говорио на немачком, словеначком, српскохрватском и италијанском. 

Своју прву диверзантску акцију извео је убрзо пошто је прешао на страну партизана. У униформи немачког официра упао је у касарну и разнео командни пункт. 

Две наредне диверзије изведене заједно са Мирдаматом Сеидовим 2. и 22. априла прочуле су се по читавом Словеначком приморју. У првом случају диверзанти су у униформама непријатеља ушли у биоскоп у насељу Опчине (Вила Опичина у округу Трст), поставили темпирану бомбу испод седишта те напустили здање. У тој акцији убијено је и умрло од рана око 120 немачких војника. 

У другом случају Хусејин-заде и Сеидов поново у немачким униформама улазе у војнички клуб (Soldatenheim) у Трсту, активирају детонаторе и остављају испод стола торбе пуне експлозива, а сами излазе на улицу пар минута пре експлозије. Окупатори нису говорили о губицима, али мртва тела су неколико дана извлачили из рушевина. 

Хусејин-заде је даље већ самостално у Трсту дигао у ваздух редакцију и штампарију листа „Ил Пиколо“. Затим је заједно са Алијем Тагијевим и Немцем антифашистом Хансом Фришем минирао железнички мост заједно са возом који је пролазио у том тренутку. 

Мехти, познат међу партизанима као Михајло, постао је фактички командант одреда за специјалне операције у оквиру извиђачко-диверзантског одељења 9. корпуса којим је командовао Иван Сулич звани Цар. 

Од априла 1944. при штабу корпуса деловала је група пуковника ГРУ (Главне обавештајне управе Црвене армије) Николаја Патрахаљцева. У јуну се прикључио и потпуковник Иван Рибаченков са којим је Хусејин-заде често био у контакту. Основни задатак Рибаченкова био је прикупљање информација о кретању противника поводом планираног повлачења војске са Балканског полуострва и о дислокацији војске из Италије у Мађарску. 

Главни циљ Мехтијевих акција у овом периоду је крађа штапске документације. Али није одустајао ни од диверзија. 

Заједно са Сеидовим пресудио је мајору гестапа Кертнеру због ког су страдали многи илегалци.  

Једна од последњих и најпознатијих његових операција је напад на затвор. Михајло је са још двојицом другова у немачким униформама довео до капије колону „заробљеника“, а када су већ ушли на територију затвора, разоружали су стражаре и ослободили око 700 затвореника, а међу њима и 147 совјетских заробљеника. Фашистичка команда је саопштила да је затвор напала читава партизанска дивизија. 

И друге Михајлове акције су биле тако упечатљиве: 

— Упао је на аеродром и минирао 2 авиона и 25 возила. 

— Прошао је мотоциклом поред непријатељског вода без оружја и убио око 20 фашиста. 

— Опљачкао је италијанску банку, поневши са собом 1 милион лира за потребе партизана. Било је то два и по пута више од награде коју су окупатори обећали за његову главу. 

Сва отета војна возила и миниране трафостанице се не могу пребројати. 

Историчари су израчунали да је Михајло самостално одузео око хиљаду живота непријатељских војника.

Када читамо ове описе његових подвига стиче се утисак да је био човек који није могао да живи без ризика. Али када читамо стихове које је писао у партизанском одреду, лик хладнокрвног борца авантуристе као да некуд нестаје:

Желео сам да постанем крваво црвени јесењи лист,

да ме понесе ветар и пренесе ме

преко шума, преко снежних врхова

и спусти ме у родне крајеве…

Али своје песничке и уметничке таленте Михајло је такође могао да искористи у акцијама…

Ухватила га је једном команда мајора гестапа Шулца. Директних доказа да је Мехти партизан, срећом, није било и он се представио као путујући сликар те је урадио портрете својих стражара и самог Шулца. Истина, Немци га нису пустили, али нису га ни стрељали, а кроз пар недеља је успео да ножем убије стражара и побегне у шуму…

У партизанском одреду је имао и вољену по имену Анжелика. После једне операције доспела је у руке гестапоа, али доживела је до слободе и преминула у дубокој старости. 

Хусејин-заде је погинуо пред сам крај рата. Београд је већ био ослобођен, али Немци и њихови савезници су се још држали у Хрватској и Словенији, још увек водили активну борбу са партизанима. Крајем октобра кренули су у последњу офанзиву и, случајно или уз помоћ издајника, опколили су у селу Витовље осмочлану групу партизана која је покушавала да се пробије до штаба 9. корпуса.

Немци нису ни стигли да утврде колико је у селу партизана када су Михајло и Словенац Дрејчек у жељи да привуку пажњу на себе покушали да пробију опсаду. Обојица су погинули. Немци су нашли још двојицу партизана, али не и преостале укључујући Цара.   

Хакимли је касније говорио да је лично опрао тело свог друга и земљака и сахранио га. На Михајловом гробу је подигнут споменик. Али отаџбина тада није сазнала о његовим ратним подвизима. За то постоје два разлога. Први је свађа Јосифа и Јосипа, а други чињеница да је Хусејин-заде неко време био припадник Азербејџанске легије. 

Споменик у Словенији

Тек у мају 1956. године када су совјетско-југословенски односи почели да се нормализују у главном армијском листу „Краснаја звезда“ објављен је чланак о Хусејин-задеу под насловом „Храброст партизана“. 

По налогу Централног комитета Азербејџанске комунистичке партије, КГБ је уз помоћ југословенских специјалних служби почео да прикупља материјале о Михајлу. Указом Врховног Савета СССР од 11. априла 1957. Мехтију Хусејин-задеу је посмртно додељено звање Хероја Совјетског Савеза.  

Годину дана касније у студију „Азербејџанфиљм“ редитељ Тофик Таги-заде снимио је херојски филм „На далеким обалама“. Уметничка слобода је у том филму измислила само сцену о непријатељском агенту у партизанским редовима, о Анжеликиној погибији у гестапоу и о томе да је Михајло разнео бомбом и себе и фашисте. 

У Азербејџану и данас чувају сећање на хероја Хусејин-задеа. 

Али у Русији и државама бивше Југославије он није један од познатијих хероја Другог светског рата. Иако се у својим стиховима није обраћао само Азербејџану…

Надојила си ме и одрасла у своме загрљају. 

Жртвовао бих се за тебе, Отаџбино!

Нећу дозволити да те оскрнаве туђе руке,

знај да твој сам верни син. Отаџбино!

Дмитриј Митјурин