До вечери 17. марта 2020. Едуард Лимонов је био највећи руски писац међу живима. Већ 18. марта придружио се пантеону мртвих класика. Како је он сам говорио, легији светих монструма. Или још старомодније: титана. Лимонов је то заслужио.
Лав Толстој је говорио да се сви писци деле на две категорије: једни као личности више вреде од онога што су написали, а други мање. У коју групу спада Лимонов? Он је писао онако како је живео и живео како је писао. Банална мисао али тачна. Лимонов је стварао не само одличне књиге већ и изванредну аутобиографију.
Најважнија епизода његовог живота се одиграла на Балкану. Писац је тамо отишао у првој половини 90-их, када се Југославија крварећи распадала на делове. Лимонов се управо тада нашао у гротлу вулкана. Стао је на страну православних Срба који се боре против хрватских католика. И не спомињем случајно вероисповест. Сам Лимонов је више пута понављао да Србин без правослаља престаје да буде Србин. Религија је камен темељац.
И све је то забележено у збирци приповедака под насловом „СМРТ“ (и у оригиналу на српском „смрт“). Али сећања на оно што је доживео на Балкану се могу наћи у различитим његовим књигама, чланцима, говорима. Ово искуство је било невероватно важно за писца. Књига „СМРТ“ је сведочанство онога што зовемо преломни период. И сведочанство не само распадања, пуцања по шавовима, већ и развоја ситуације. Лимонов као неки древни жрец слуша гласове и звуке из шкољке те говори: ево, како је све било.
„СМРТ“ је врло енергична и истинита књига. Ипак више уметничка него публицистичка. Иако је у случају Лимонова, то увек прича у стилу Хемингвеја: када измишљено на основу искуства даје истинитију слику од било ког описа чињеница. Овде је све убиствено тачно, ниско и узвишено истовремено: било да се ради о сцени дељења плена током сахране или путовања са Србима на католички Божић.
Код Лимонова читамо оно што је важно знати. Тачније: оно што је животно важно. Иако Лимонов није планирао да игра улогу адвоката који ће бранити Србе, судбина га је довела код њих и кад се већ једном тамо нашао, остао је са њима.
Тог балканског искуства се често присећао и у разговорима. Али није се никада представљао као јунак са фронта. То су већ учинили за њега други аутори. Сећам се како сам једном питао Лимонова да ми исприча о свом искуству у рату. Погледао ме је помало подругљиво и рекао: „Лав Толстој је то боље причао“. Иронија и чињеница.
Али Балкан је био важан и за Лимонова у својству политичара. Он је сам говорио да је то био његов Кавказ. Као за Љермонтова. Или као Севастопољ за Толстоја. Лимонов се интуитивно налазио тамо где се подизала лава историје, изливала и мењала свет.
Лимонов је историчар рата на Балкану али уједно и свој међу својима. И то се осећа у сваком његовом написаном ретку. Балкан није био само материјал за писца, већ и магнет, место где је црпео снагу из самог срца Земље, из енергетског центра какав Балкан и јесте. Лимонов је то знао и зато је био тамо.
А нама остаје само да пажљиво проучимо његово наслеђе. Лимонов о Балкану и на Балкану није само књижевност пуна страсти, већ важан историјски документ. Штавише – приручник како опстати у енергетском центру, место сукоба светских сила. Тим пре што Лимонов на крају није изабрао смерть, него СМРТ.
