На Косову и Метохији постоји крај Биначка Морава. Тамо живе и љарамани. Али ко су ти људи? Има их и у пословици: Љарамани вера шарена.
Дуга је то прича… Лако се само бајке причају, а процес исламизације Балкана је крвава историја, досадна, као све крваве приче, у мутна као историјска правда.
Иза пар речи попут „ударили руком, подигле се високе планине и сви Албанци су се потурчили“ крију се скоро два века њихове упорне борбе против исламизације.
На Косову је живело албанско племе Малисори. Били су то хришћани. Католици. А било је и племе Химариота, такође хришћана. Православних.
Притисак на хришћанско становништво је довело до тога да је део Срба и Албанаца напустио Косово и Метохију. Србе и православне Албанце предводио је партијарх Арсеније Црнојевић, а Албанце католике надбискуп Михаил Сума. И Срби и Албанци су се надали аустријској помоћи, јер Турци су им се светили због помоћи коју указују аустријској војсци у борби против Османлија.
Потомци Албанаца који су тада напустили КиМ данас живе на територији Украјине у околини Одесе, на пример у селу Жовтњевоје, које је однедавно добило свој стари назив Каракут.
Срби или Албанци који су остали на Косову бежали су у планине, или мењали веру.
Део Срба је поарнаућен насилно, па се добила пословица „говори влашки, а презива се арбанашки“. Данашња терористичка Дреница била је једно од места где су Србе насилно терали да се потурче.
Исто се дешавало и са Албанцима, али не са свима. Неки су постали љарамани, илити шарени.
Љамарани су они који су у петак ишли у џамију, а у недељу у цркву. А када би их питали шта ће у цркви, одговарали су: свратили да видимо како је.
Љарамани су тајно палили свеће, у планинама крили иконе пред којима су се молили. Мешали су муслиманске, католичке и православне обреде. Зато је и данас на Космету тако пуно неисламског у исламским обредима. Толико неправилног – и жене плачу на сахранама, и и покојници гледају са споменика, и још много тога…
И љутио се на њих католички запад: папа им је бранио да се исповедају пре смрти. И љутио се на њих муслимански исток: султан је једном иселио све Албанце из Летнице, толико је био бесан на њих.
И нека су Турци дозвољавали љараманима да се понашају како желе, али нису могли да им опросте побуну.
А побуне је било. Појавио се крај Летнице млади католички свештеник Антун Маројевић (из Црне Горе) и убедио народ да не може имати две вере. Да мора бити једна. И скупио је народ у околним селима и почели су да граде Летничку цркву. На крају су све побуњенике протерали у Анадолију. Иако католичка црква у Летници и данас стоји. Али други су је изградили. Косовски Хрвати. Међутим, то је сасвим друга прича.
А љарамани су ти добри суседи Албанци из предања и легенди.
Некад су Црногорци и Срби говорили „дочекао ме као арбанас“. То је значило да је домаћин био веома гостољубив, иако празних руку. Гостољубивост је била мера части за љарамане. Највећа брука за човека је била да не може да прими госта и да га како треба угости.
Причају да је скадарски везир Бушатлија осудио на смрт једног љараманина. И кад је већ џелат подигао сабљу да сече главу, везир пита осуђеног да ли се стиди нечег што је урадио у животу. А љараманин одговара: „Да, једном су ми дошли гости, а ја нисам имао ни хлеба да им дам, и легли су гладни“.
Каква је поука ове приче о љарманима? Нема поуке.
Једноставно, Балкан је такав, шарен…
