Новогодишњи празници су одлична могућност да се погледају добри филмови. На пример, „Покрет увис“ редитеља Антона Мегердичева, један од најбољих руских филмова о спорту. То је прича о легендарној победи совјетских кошаркаша у финалу Олимпијаде у Минхену 1972, када је америчка репрезентације изгубила први пут после 36 година доминације у овом спорту.

А занимљиво је да овај филм почиње од утакмице Југославија – СССР на Европском првенству у Есену 1971, када су Совјети победили са 69:64.

О тој утакмици ми је испричао светски шампион, репрезентативац Југославије Љубодраг Дуци Симоновић.

Дуци је висок мушкарац, широких рамена, са платинастом брадом и блиставим плавим очима и осмехом. Срдачно нас је дочекао на прагу стана у Београду заједно са својом омиљеном Бецом — златним ретривером. Дрвени намештај у кући је сам направио, на масивним полицама су сећања на спортску прошлост. На зиду је портрет мајке: оловком га је нацртао руски сликар, са којим је Лубодрагов отац био у концентрационом логору.

Живот спортисте је и даље тесно повезан са Русијом, јер његов брат Владимир живи у Белгороду са породицом. „Ја сам русофил до последње капи крви“, признаје Дуци. У стану се може видети портрет руског председника, лутке бабушке, књиге на руском језику, репродукције руских уметника.

„Ја сам у петнаестој години, још у јуниорима играо са Совјетским Савезом у Порту Сан Ђорђу. И стално смо у финалу били заједно са Русима! Југословенска и совјетска репрезентација су биле у ствари најбоље после америчке НБА лиге, убедљиво смо били најбољи у Европи. Све наше утакмице са Совјетским Савезом су биле јако тешке, зато што је Совјетски Савез имао јако добру екипу. Сергеј Белов је био изванредан играч, један од најбољих у Европи. Затим Алжан Жармухамедов, Александар Белов, Анатолиј Поливода… Совјетски играчи су били високи снажни момци. Тај начин игре, који је Совјетски Савез имао, нама никад није одговарао. Совјетски Савез није играо отворену кошарку, они су више играли кошарку ‘на силу’, како ми кажемо. Они су правили много фаулова, у ствари то је била ‘ратна игра’. Спорт је иначе рат телима, и ту се примењују те ратне стратегије. Руси су играли ту конзистентну одбрану. Одлична одбрана, али није отворена игра. И ми никад нисмо успевали да се разиграмо кад смо играли са Совјетским Савезом. Увек смо се борили за сваки поен! Некад победиш, некад изгубиш, али смо у финалним утакмицама редовно губили и никад није била велика разлика. Совјетски Савез је имао јачу екипу од нас. Али ван игре смо имали добре пријатељске односе. Са Сергејем Беловим били смо у репрезентацији Европе заједно једном приликом, а из Њујорк Никса и Бостон Селтикса звали су нас да играмо заједно, он и ја, зато што смо белци, а у Америци мора да се поштује расна квота“, прича Дуци.

Присећамо се утакмице у Есену, којом и почиње филм „Покрет увис“. Тамо је била мала резултатска разлика, а Дуци каже да је та утакмица постала његова ноћна мора.

„Да, у Есену је било јако лоше, зато што Немци уопште нису имали кошаркашке дворане. Најбоље кошаркашке дворане тада смо имали ми и Италијани. Тек после су почели да зидају у Русији. И ми смо играли у Есену на асфалту. А пре утакмице су закивали седишта, ексерима закуцавали даске, буквално као у неком трећеразредном циркусу! А није било ни сто људи на утакмици! Катастрофа! И табле поред коша су биле неке жуте од које се лопта уопште не одбија, неке плексиглас табле, не оне праве стаклене. И друго, у Есену је огромно загађење ваздуха! Страшно! Уопште се сунце не види и сузе иду на очи стално, Есен је индустријски град. Ја сам био запањен њиховим животним условима, тамо буквално не можеш да дишеш! То је било најгоре организовано Европско првенство у којем сам ја учествовао! У утакмици са Совјетским Савезом није било могуће постићи неки велики резултат и, ето, опет мала разлика — 69:64“, присећа се кошаркаш.

Са неким совјетским кошаркашима Дуци је био у одличним пријатељским односима.

„Ја сам се дружио са Александром Беловим, не са Сергејем. Сергеј је био официр у ЦСКА и био је јако препотентан. У совјетском тиму га нису много готивили. Још сам био добар са Иваном Једешко и тренером Владимиром Кондрашином. Њега су у репрезентацији звали Петрович или Баћушка. Кондрашин је био много добар човек. Једном ми је рекао: ‘Дуци, технички сте много бољи. Ми не радимо на играчима, не радимо дораду, него физикалија: скок и тако даље’. У совјетској кошарци није било као, рецимо, у хокеју, који је био фантастично технички дотеран. Кошарка не! Они су имали снажну структуру игре, комбинаторику. А ми смо били индивидуалци, који смо се допуњавали. Ми смо играли, као што се свира џез, свако своју партитуру, али заједно. Ја сам то прозвао ‘џез кошарка’. Кондрашин ми је једном рекао да су Совјети снимали моју игру да би знали како да ме чувају на терену. Иван Једешко се током утакмице смејао и говорио ми да ме скенира. Са другим тренером Совјета Александром Гомељским нисам имао тако блиске односе, али као тренер он је био врло прагматичан, лукав и паметан, као лисица. Ми смо се видели у Чехословачкој на утакмици. Кад ме је видео, помислио је да покушавам да прочитам њихову стратегију и променио је начин игре“, присећа се Љубодраг Симоновић.

Он притом признаје да је обожавао Совјетски Савез.

„Мени је Совјетски Савез био све. Имао сам 15 година, био је неки турнир и дошла је совјетска репрезентација. Срео сам их поред хотела ‘Праг’. Они су куповали неку вуницу за шверц. Били су високи момци и ја сам им пришао и кажем ‘Совјетски Савез!’ и тако даље, а они су ме погледали овако и кажу: ‘Ти си неки идеалиста’. Нисам упознао у животу ни једног совјетског играча који би био левичар. То ме је толико разочарало. Никада ни један њихов играч није говорио добро о социјализму. Сви су били за капитализам. Рецимо Белов, он је куповао само злато. Злато, ланце, наруквице, сатове, све златно. Модестас Паулаускас ме је много разочарао. Он је био одличан играч, из Летоније, али непријатан човек. И тада се осећала тензија у тиму. Ја сам му једном рекао да је Рус. За нас су сви били Руси из Совјетског Савеза. Како је тада он скочио на мене!

А био је и један овакав догађај: играмо ми финалну утакмицу у Вигоу, у Шпанији. Излазимо из хотела, улазимо у аутобус, био је то један аутобус за две репрезентације. А у хотелу је био телевизор, приказивали су неки каубојски филм. И совјетски играчи седе испоред телевизора и неће да иду на утакмицу! И аутобус чека и ми чекамо. И ми стојимо, гледамо и не можемо да верујемо да они гледају тај каубојски филм, неку глупост! А њима је то било као да су марсовци дошли! Тренер Владимир Кондрашин је морао једног по једног да води до аутобуса. И то ме је некако разочарало, јер мислио сам да у Совјетском Савезу живе најпаметнији људи, најобразованији, да тамо постоји култ књиге! Док у ствари они не могу да се одлепе од каубојског филма“, уздише Дуци.

Како је он могао да зна да се у Совјетском Савезу каубојски филм није могао видети на телевизији? Али све то није утицало на Дуцијев однос према игри совјетске репрезентације.

„Увек сам навијао за совјетску репрезентацију. Сада навијам за руску. Али већ скоро четрдесет година не гледам кошарку“, признаје Симоновић.

Он не прихвата данашњу кошарку и читав олимпијски покрет и чак је написао више књига о томе.

Дуци је човек принципа – једном је чак играо са цуцлом у устима, протестујући против неправедног суђења.

Љубодраг Симоновић Дуци је на Олимпијским играма 1972. избачен из репрезентације. После утакмице против Порторика на допинг контроли је утврђено да су два супарничка играча користила недозвољене супстанце. Након што су сазнали за то, југословенски играчи су одлучили да бојкотују даље такмичење уколико се утакмица не поништи. Утакмица је ипак регистрована постигнутим резултатом, а из југословенског државног врха је стигло наређење да се такмичење настави. Симоновић је остао доследан договору са играчима и због тога је искључен из репрезентације. Легендарни Дуци, светски шампион, кошаркаш који је одиграо 107 утакмица за државну репрезентацију играо је још неколико година у Црвеној Звезди, затим у Немачкој и пред крај каријере за клуб Старе Пазове. Повукао се из спорта због тешког здравственог стања.

Данас пише књиге, научне радове, објављују га и руска издања, изучава филозофију, активно се бори против фашизма. Током пандемије Дуци је нашао љубав свог живота и оженио се са младом и лепом женом. А још машта да путује Транссибирском магистралом и да види језеро Бајкал. Мази Бецу и каже јој у шали: Ићи ћемо заједно да лизнеш тај бајкалски лед. Али мораш лепо да се понашаш!

1. јануара 2022. Љубодраг Симоновић је прославио 73. рођендан. Желимо му добро здравље и остварење свих снова!