Када се туристи случајно нађу на досадном, монотоном путу између Ниша и Сокобање, разочарано питају: а шта се овде може видети сем природе?
А управо овде, на југу Србије, данас тако „досадном“ да и кукурекање доживљавају као важне вести, некада је исписивана историја, некада су се сударале империје, рађале се и умирале легенде.
И мали храм посвећен светим ахранђелима Гаврилу и Михаилу је материјални доказ тога. У народу манастир зову Јерменчић. Зашто?
Албанци сада тврде да је Косово и за њих „света земља“, јер су се и они борили у страшном и светом Косовском боју. И борили су се на српској страни. Мало је доказа за то. И о броју албанских ратника историја ништа не каже.
Зато каже да је у Муратовој војсци било око пет хиљада Јермена. Плаћеника? Вазала принуђених да ратују? Легенду не интересују такви досадни детаљи. За легенду су то ситнице…
Легенда даље каже да су пре саме битке православни Јермени, схвативши да не могу против Срба, бежали са Косова поља. Султан је желео да их ухвати и врати у строј, али није имао пуно времена за то.
А Јермени, чим су доспели до више-мање безбедног места, односно планине Озрен, почињу да се моле Богу, светим ратницима Гаврилу и Михаилу и подижу манастир, који ће сви околни становници звати манастир Јерменчић. А у суседним селима се до дана данашњег девојчицама дају имена Јерменка и Јермена.
Хајдучке дружине су почеле да се стварају управу у манастиру Јерменчић и знајте да су и битку на Чегру 31. маја 1809, највећи пораз Првог српског устанка, планирали управо у овом манастиру.
Манастир су рушили више пута, а монаси су отишли седамдесетих година прошлог века.
Историјски подаци:
Доситеј Обрадовић је 1804. године у Бечу написао „Оду српском препороду“, што је „Пјесна на инсурекцију сербијанов, Сербији и храбријеја витезовом и чадом и богопомагајему их војеводи господину Георгију Петровићу посвећена”. Под насловом „Востани Сербије” она ће постати најпознатија химна отпора. Стихови ће музичку пратњу добити тек нешто касније, почетком 20. века. Аутор музике ће постати композитор Варткес Баронијан, професор и уредник РТВ Београд. Предлагало се једном да то буде химна Републике Србије. Штета што није.
