Српски истраживачи историје Другог светског рата објавили су на руском језику књигу „Битка за Панчево. Октобар 1944.“ посвећену једној епизоди ослободилачке мисије Црвене армије у Југославији. Град је ослободила 49. гардијска стрељачка дивизија којом је командовао Василиј Филипович Маргелов, будући оснивач Ваздушно-десантних снага СССР-а. У његову част, руски ВДВ још носи шаљиви назив „војска чика Васје“.
Аутори књиге, виши кустос панчевачког Народног музеја Срђан Божовић и председник Друштва српско-руског пријатељства „Словенски савез” Роберт Ресановић, користили су материјале музеја као и документа Централног архива г. Министарство одбране Руске Федерације, чије су копије достављене војном ресору Србије.
Панчево данас има 76 хиљада становника и он је центар округа Јужни Банат, удаљен само 14 км од Београда. Немачке трупе су га окупирале 12. априла 1941. године и организовале систем управе ослањајући се на локалне Немце.
Један од тих Немаца, Криштоф Холд, постао је градоначелник. Да би се зауставили протести становништва против окупатора, овде су створени немачки одреди и полиција.
У циљу застрашивања становништва већ 22. априла на православном гробљу стрељано је и обешено 36 људи, углавном Срба.
Комунисти су покушали да организују отпор, али нису имали довољно искуства за то.
Из књиге Предрага Милићевића „Моји другови“:
„Уследио је велики промашај наше организације у граду. Септембра-октобра 1941. године у Панчевачком крају Гестапо је ухапсио Драгицу (Петров) и Олгицу (Радишић), наше чувене другарице и јунакиње. Погинулог Жарка Зрењанина Учу заменио је на функцији секретара партије Јужног Баната Стевица (Јовановић), али три месеца касније и Стевица је страдао у обрачуну са Гестапоом“.
„Није ли много жртава? – пита се Милићевић. И одговара: „Београдски комсомолци нису имали искуства у супротстављању непријатељу, посебно у условима окупације. Али уосталом, то искуство нису имали ни у Русији, Белорусији, Украјини, Летонији. И њима, вероватно, не би шкодило да науче како да пуцају у живог непријатеља, да науче шта је то конспирација, истрајност. Али они о томе нису ни размишљали. И питомци Подољске војне школе и њихови вршњаци код села Крјуково борили су се до смрти, бранећи своју престоницу. Тако су се и београдски комсомолци борили за свој град.“
За једног убијеног и једног рањеног агента Гестапоа на путу Панчево — Београд 10. марта 1942. године стрељано је 75 људи. 21. јуна исте године 25 људи је обешено за једног рањеног немачког агента.
Немци не само да су располагали великим снагама у Београду, већ су активно користили и колаборационисте из одреда Милана Недића и Димитрија Љотића.
Локални партизански и илегални покрет је ојачао у мају 1944. године. Залагањем овлашћеног обласног комитета Комунистичке партије Југославије Душана Богданова Сенка, поред постојећег Јужнобанатског одреда, формирана су још три – Панчевачки, Вршачки и Белоцрквански. Они су до септембра извели више од 40 акција, напали 14 полицијских станица и ослободили више од 140 заробљеника.
Међутим, није се могло рачунати на самостално ослобођење. У Београд су доспеле окупаторске јединице које су требале да обезбеде повлачење немачких трупа у Мађарску и Аустрију. Команда Црвене армије и Титови партизани ускладили су акције које су требале да доведу до ослобођења главног града Југославије и да уједно непријатељу отежају повлачење. Међутим, ситуација се мењала пребрзо, и планови су стално морали да буду кориговани.
С обзиром на све већи притисак Црвене армије Немци су појачали панчевачки гарнизон под командом пуковника Хилдебранда, пребацивши из Београда један батаљон, артиљеријско оруђе, минобацаче и самоходна топовска оруђа Фердинанд. У граду, углавном око железничке станице постављена су упоришта, а локалним Немцима је забрањено да напуштају град наводећи да „сваки Немац мушкарац између 17 и 50 година мора да се бори за свој дом“. И није било важно што се радило о српским кућама и српском граду, у коме су сами Срби класификовани како „нељуди“.
Наређење за почетак евакуације немачког становништва дато је тек у 18 часова 1. октобра, када се на територији Баната појавио 10. гардијски стрељачки корпус генерала-потпуковника Ивана Андрејевича Рубањука, у чијем саставу су биле 86, 109. и Маргеловљева 49. гардијска стрељачка дивизија.
Истог дана Маргеловљеве јединице ослободиле су први велики град — Белу Цркву. У близини села Крушчица, непријатељ је пружио отпор, али је отеран с положаја топовима калибра 76 мм.
Следеће је било село Врачев Гај, где су, поводом доласка ослободилаца, цео дан звонила црквена звона, а становници су изашли на улице и ликовали узвикујући „Стаљин! Тито!“
2. октобра ослобођено је село Јасеново. Иако су Немци дигли у ваздух мост на Карашу, нису могли да зауставе совјетско напредовање.
Владимировац је ослобођен 3. октобра, а 4. код Банатског Новог Села дошло је до сусрета совјетске гарде и бораца Панчевачког одреда.
Партизани су носили плаве униформе узете из немачких магацина и црвеноармејци 147. пука су прво помислили да су то Немци и отворили ватру. Срећом, није било жртава. Капетан Владимир Афиногенов, видевши да „непријатељ“ очигледно не жели да се бори, кренуо је напред на коњу и срео се за пријатељима и савезницима.
Права и озбиљна битка избила је код села Јабука, где је, према борбеном извештају, „4. октобра у 13.10 часова непријатељ, два пешадијска батаљона уз подршку артиљерије и минобацача, кренуо у контранапад. Контранапад је одбијен, а 147. гардијски стрељачки пук је стигао до северне периферије Панчева. Али дошавши до пруге, заустављен је снажном митраљеском, артиљеријском и минобацачком ватром“.
Тако је почела битка за Панчево, која је трајала скоро два дана.
149. пук је направио заобилазни маневар и изашао на јужну периферију. Али чак и овде је непријатељ држао чврсту одбрану. Са супротне обале Дунава пуцао је непријатељски оклопни воз. Укључена је и немачка авијација. Непријатељ је неколико пута кренуо у контранапад са снагама једног или два батаљона, уз подршку самоходних топова.
То више није био класичан напад. Непријатељ је покушавао да импровизује, градио је одбрану на оним линијама где су доспевали гардисти и користио и најмању прилику да крене у контранапад. Црвена армија је нападала на различитим местима, и чим би остварила успех појачавала је притисак.
У ствари, борба за град је представљала пуно малих окршаја. Највеће борбе вођене су на железничкој станици и дуж пруге.
Маргелов је у свом извештају писао:
„У уличним борбама стрељачке јединице су показале велику вештину. Дејства мањих група у уличним борбама као и употреба противтенковских оруђа и топова 45 мм, показала су велику ефикасност. У борбама за железничку станицу Панчева, већина непријатељских митраљеских бункера која су ометала напредовање наше пешадије уништена је противоклопним оруђима и топовима калибра 45 милиметара“.
Овај извештај показује тактику коју ће Маргелов користити у припреми ваздушно-десантних јединица већ у послератном периоду: ослањање на мале групе бораца и коришћење артиљерије малог калибра.
Ујутру 6. октобра Немци су се повукли из Панчева ка Београду.
Из мемоара становника Панчева Витомира Сударског:
„Мајка сликара Јоце Витомирова покуцала је на наш прозор прекривен папиром и рекла: „Устајте, устајте! Иду Руси!“ Пролазили су нашом Синђелићевом улицом у малим групама и вукли митраљез (Максим) на точковима. Ми смо их заустављали, грлили, љубили. А они — мокри, необријани, прљави, говорили су: На Берлин, на Берлин!“
Можда је главна предност књиге Божовића и Ресановића „Битка за Панчево. Октобар 1944.“ то да је намењена широкој публици. Читалац кога занима историја Другог светског рата наћи ће овде опширну, тачну и прилично емотивну причу о борби у илегали, о зверствима окупатора и о цени слободе. Експерти имају прилику да се упознају са архивским документима, укључујући дневнике, карте борбених дејстава, рапорте и извештаје јединица. Коначно, посебна група извора су спискови мртвих и одликованих совјетских војника, наградни документи. И то је заиста непроцењиво за децу, унуке и праунуке хероја Другог светског рата.
Комплетан списак погинулих и умрлих од рана у борбама 4-6. октобра 1944. године укључује имена девет војника и официра 144. гардијског стрељачког пука, 62 војника и официра 147. пука, 48 војника и официра 149. пука и још пет црвеноармејаца и млађих команданата појединих јединица Маргеловљеве дивизије.
Орденом Црвене звезде одликована су 63 борца, орденом Славе 3. степена 22 борца, медаљом „За храброст“ 68 бораца, њих 19 медаљом „За војне заслуге“, 8 орденом Отаџбинског рата 1. степена, 14 — орденом Отаџбинског рата 2. степена, 5 – орденом Црвене заставе и 3 — орденом Александра Невског.
Под којим околностима и за шта су додељене ове награде, можете сазнати из копија наградних докумената објављених у књизи. И сва ова грађа сада може да попуни породичне архиве потомака војника који су дошли да ослободе српску земљу. А многи од њих су тамо и сахрањени.
И на крају о две фотографије на насловној страни. На једној је генерал-мајор Василиј Маргелов већ Херој Совјетског Савеза, али још не и „главни падобранац“. Другу фотографију видимо готово у свим публикацијама посвећеним учешћу Црвене армије у ослобођењу Југославије.
На њој је командант Василиј Ромањенко који прича Србима о подвизима свог потчињеног и „сина пука“, који се бори већ две године и заслужио је чин каплара. Дечакове груди краси потпуно нови орден Црвене звезде.
На наградном документу Жаворонкова Валентина Алексејевича стоји:
„2. октобра 1944. године, када је батаљон напредовао ка Банату (Југославија), под јаком митраљеском и минобацачком ватром непријатеља, презирући смрт, на време је пренео 11 борбених наређења команданта батаљона командирима чета, обезбеђујући несметано контролу над битком и заузимање добро утврђеног упоришта”. Млади херој је ову награду добио управо за Панчево.
Илустрације су преузете из књиге „Битка за Панчево. Октобар 1944.“ С. Божовића и Р. Ресановића.
