„У несврстаној Југославији“: Мемоари пензионисаног генерал-потпуковника Спољне обавештајне службе Русије Леонида Решетњикова


Аутор ових мемоара, Леонид Петрович Решетњиков, човек је веома богате, занимљиве и контроверзне биографије. Он је генерал-потпуковник Спољне обавештајне службе (СВР — Служба внешней разведки), дугогодишњи директор Руског института за стратешка истраживања (РИСИ) и познати балканолог. Као дете совјетског система прошао је пут од обичног сарадника њене чувене специјалне службе до генерала, да би се на крају претворио у окорелог антикомунисту и монархисту. Управо су због тога сећања обавештајца Решетњикова на његове прве кораке на југословенском тлу, на године када се претварао да је дипломатски сарадник амбасаде СССР, на његове утиске о маршалу Титу и случајно познанство са Брежњевом још занимљивија. Редакција портала „Балканист“ не дели многе ставове Леонида Решетњикова, па смо се зато и јако зачудили када смо добили генералово писмо у којем нам је предложио да објавимо део његових мемоара. Мало смо размислили, посаветовали се и одлучили да објавимо ове странице, јер „Балканист“ је независан и непристрасан пројекат посвећен свим перипетијама балканског живота.
Олег Бондаренко, руководилац пројекта „Балканист“
Совјетске специјалне службе су доживљавале Југославију као земљу у којој је контраобавештајни рад у погледу на странце и страна представништва био на исто високом нивоу као и у државама НАТО-а. Јосип Броз Тито, који је стао на чело социјалистичке Југославије након Другог светског рата, желео је да држи равнотежу између Запада и СССР-а. Наизменично се приближавајући сад овом, сад оном блоку, Тито је стекао и политичке и економске користи. Понекад су његови поступци изгледали као чиста уцена. Совјетско руководство се плашило да ће Југославија бити увучена у западни блок, иако Тито, по свему судећи, не би добровољно одустао од несврстане политике, која је Београду била од велике користи.
Истовремено, Тито је водио рачуна да се „равнотежа“ не наруши и у југословенском друштву. Већи део српског становништва Југославије био је наклоњен Совјетском Савезу, видећи у њему Русију која ја вековима била нада и ослонац Србима у њиховој јуначкој борби за независност.
Срби су сачували симпатије према Краљевини Југославији. Током Другог светског рата комунистички партизански покрет није био много бројнији од краљевских четника генерала Драже Михајловића. Истина, они нису били тако активни у борби против окупатора као Титови партизани, али су ипак били озбиљна војна снага. Међутим, Совјетски Савез у свом раду са СФР Југославијом практично никако није користио фактор историјских и духовних веза. Фокус је био на теми заједничке борбе против фашизма и заједничких комунистичких корена – односно на совјетофилству, а не на русофилству. Док је Тито немилосрдно искорењивао совјетофилство. Титове специјалне службе су још почетком педесетих година окрутно „очистиле“ земљу од Стаљинових присталица: неке су стрељали, неке послали у логоре, укључујући и злогласни Голи оток. Протерао је из Југославије чак и оне беле емигранте који су до 1950. добили совјетско држављанство.
Уочи мог доласка у Београд тај просовјетски део становништва више није имао озбиљан утицај. Становници села и мањих градова су као и раније осећали јако проруско расположење.
С друге стране, Тито је покушавао и да ограничи ширење прозападног утицаја. Становници Хрватске, Словеније, донекле и Војводине у културном и свакидашњем плану осећали су се као део европске заједнице. Београдски интелектуалци, посебно хуманистичких дисциплина, традиционално су гледали у страну Париза и Лондона. Тито им је дозвољавао да „дишу“, али их је и строго контролисао.
У складу са таквом политиком руководства земље радила је и југословенска Удба — Управа државне безбедности. Њени главни објекти за посматрање биле су амбасаде и друга представништва САД, Велике Британије и СССР-а. Запослени у совјетској амбасади су свакодневно били под строгим надзором или у друштву „пријатеља“ којима је Удба дозволила да контактирају са нама. У време Тита је створена разграната мрежа агената. У сваком улазу стамбене зграде, у сваком селу, у сваком хотелу, ресторану, крчми, кафани седео је агент (или више њих) који је бележио појављивање странаца у зони његове одговорности.
Моја је супруга једном приликом намеравала да преда научни рад свом старијем колеги из Института за славистику, доктору историјских наука, инвалиду Другог светског рата Г. Славину, који се враћао у Москву са службеног пута у Београд. Супруга је у журби изашла без личних докумената, јер хотел у ком је Славин одсео био је на свега пет минута хода од нас. Предала је књигу, рекла колеги довиђења, а на излазу из хотела су је зауставили агенти Удбе. Држали су је скоро четири сата, не дозвољавајући јој да се јави у амбасаду или кући. Како се касније испоставило, удбаши су помислили да је моја супруга која одлично говори српски језик заправо Српкиња и да је, наводно, дошла на неки сумњиви састанак са сумњивим Русом (то што је Рус старац који иде на штакама агенте није збунило). И тек је неки виши официр Удбе дозволио Олги да се јави у амбасаду, а када је дошао наш конзул могла је и да се врати кући. Тако смо на сопственој кожи осетили како функционише контраобавештајни систем социјалистичке Југославије. Покушај упознавања са локалним становницима се завршавао на првом сусрету. Тај човек би једноставно нестао из нашег видокруга. Имао сам два позива од нових познаника из телефонских говорница. Рекли би само нешто попут „извините, ја желим да се дружим са вама, али не смем“. Затим су спуштали слушалицу.
На радном месту су ме дочекали онако како се обично дочекују аналитичари: са надом да ће се отарасити великог дела посла.
Мој претпостављени Василиј Иванович Д. био је искусан обавештајац и имао је поверење у мене. Добио сам слободу да делујем по свом нахођењу. Пар месеци касније Василиј Иванович је ушао у моју канцеларију и рекао: „Види, Леониде Петровичу, не треба се бавити само информацијама добијеним од других. Хајде на терен! Видим да можеш да комбинујеш аналитички и оперативни рад“. Тако сам се вратио у своје обично стање у ком сам од ране младости — обављања две ствари одједном. Чак три. Јер у амбасади сам био и трећи секретар за односе са јавношћу, па је и у вези с тим требало нешто радити.
Нису се све дипломате тако трудиле на послу. Почињали смо у 8:00, али око 15:00 канцеларије су већином биле празне. Најактивнији су се састајали са југословенским колегама, али већина људи је проводило време код куће. Једном сам се спустио у канцеларију групе за односе с јавношћу, где сам као и још тројица других дипламата имао свој радни сто. Канцеларија је била празна. Узео сам папире које сам тражио, и утом су се врата отворила и ушао је амбасадор Николај Николајевич Родионов, што је само по себи био нечувен догађај. Он никада раније није ишао по спратовима и обилазио канцеларије. „А где су људи?“, упитао је. „Отишли су некуд послом, Николају Николајевичу.“ „Не, друже Решетњиков, обишао сам многе канцеларије и нисам срео никога сем тебе.“ Сутрадан је окупљено целокупно дипломатско особље. „Шта се дешава у нашој амбасади? — почео је љутито Николај Николајевич. „После три сам обишао десетак канцеларија и нисам нашао никога на радном месту, осим Решетњикова“. Тридесет пари огорчених очију било је уперено у мене. Дао сам све од себе да мимиком и гестовима дам до знања да нисам штрајхбрехер и да се то десило случајно. Након састанка колеге су испричале зашто је амбасадор ишао од канцеларије до канцеларије. Један колега је одлучио да се јави секретару Николаја Николајевича и предложи му да оду на пиво, али је погрешио број и јавио се самом амбасадору те рекао: „Шта седиш, се..њо? Сви су већ одавно отишли изузев твоје старе будале!“ „Ко је то“, узвикнуо је амбасадор. Колега је у паници спустио слушалицу. Очевици су га видели како трчи великом брзином главном београдском улицом ка Калемегдану крај којег је била стамбена зграда за сараднике совјетске амбасаде. А Николај Николајевич је кренуо од канцеларије до канцеларије да провери да ли се заиста тако ради у званичном представништву Совјетског Савеза. Колегу који је погрешио телефонски број нико није цинкарио, али је и он провео неколико дана код куће опорављајући се од стреса.
Иначе, Родионов се према мени понашао наглашено позитивно, што није тако чест случај код амбасадора у односу на запослене у другим ресорима. Више пута ме је слао на службена путовања по земљи заједно са другим дипломатама, знајући да ћу прикупити неке информације и за амбасаду. Једно од првих путовања било је у Загреб. У хотелу сам слушао загребачки радио. У Југославији се практиковао разговор уживо са слушаоцима, што је у СССР-у било немогуће. Слушам питање једног слушаоца и не могу да верујем својим ушима: „Зашто се на гробљима у Загребу не могу сахрањивати пси, а Срби могу?“
Или у Скопљу на састанку у редакцији листа „Нова Македонија“ (орган ЦК СКЈ) питам главног уредника зашто новине имају тако мали тираж. А он, нимало постиђено, изјављује: „Наш народ још не зна добро македонски језик“. И заиста, имао сам утисак да на улицама Скопља сви говоре бугарски.
Слали су ме и на Косово, у Словенију, Босну и Херцеговину. Као резултат ових путовања у пролеће 1980. предао сам Н.Н. Родионову извештај са главним закључком: „Југославија је мртвац: распашће се кроз 5-7 година“. Амбасадор је у разговору са мојим претпостављеним у обавештајном ресору рекао: „Ваш сарадник Решетњиков је способан, али још млад и доноси исхитрене закључке“.
Слажем се, промашио сам на неколико година, али анализа и схватање процеса ме нису преварили: Федерација Југославије је доживљавала своје последње дане. Уједно, све се могло упоредити са Совјетским Савезом, било је превише сличности.
Месец дана након доласка у Београд, Василиј Иванович Д. је поклонио мени и Ољи карте за прославу Дана младости — државног празника поводом Титовог рођендана, који се прослављао од 1945. године. Главни догађај је био финиш штафете која се трчала по целој земљи на београдском стадиону, у Титовом присуству. Памтим овај догађај као веома карактеристичан за Титову Југославију. Штафету су носиле групе младих које су са одушевљењем дочекивали организовани становници градова кроз које је штафета пролазила. Штафета је била од дрвета, метала, пластике и порцелана. У њу се стављала порука Титу. Дизајнери су сваке године радили на новој штафети. Сва ова ремек-дела се могу видети у музеју Титових поклона.
Наша места су била поред владине ложе. Тито се појављује у блиставо белој маршалској униформи, на прсту му сија прстен. Из далека — пљунути Геринг. Отвара се капија између трибина, колона спортиста у белом носи огромну белу Титову статуу. Цео стадион је испуњен дечацима и девојчицама у белим тренеркама. Стазом трче носиоци штафете обучени у белом, један с жезлом који подсећа на фалус. Подиже се степеницама и предаје Титу ту ствар. Млади су на коленима и из свих звучника се ори: „Друже Тито, љубичице бела…“ Певају и многи гледаоци, али не сви.
Ја и моја жена смо остали без речи. Била је то 1979. година! Нешто слично сам видео само у документарцу о прослави рођендана Ким Ил Сунга у Северној Кореји. Како се испоставило, ова штафета је била последња за Тита, а 1989. је укинут и сам празник.
Титов систем је био парадоксалан. Оштра критика Стаљина била је најважнија компонента унутрашње политике југословенског лидера. Истовремено, он је много преузео од стаљинизма – чак и само понашање и навике „оца народа“. Тито је у ствари био локални Стаљин, али у европско-балканском издању. Мислим на спољашни изглед: скупа одела, аутомобили, томпус. Ниједан комунистички режим није прошао без већег или мањег култа или пародије на култ. Међутим, у овом случају је коегзистирала немилосрдна критика стаљинистичког култа и пресликавање његове суштине! Заиста ђавоља работа!
1945-1946. Тито је, уз подршку Стаљина, изградио Социјалистичку Федеративну Југославију. Краљевина је уништена, монархија је ликвидирана, земља је подељена на шест република и две аутономне области. Нека врста Совјетског Савеза у малом. Штавише, Тито је у потпуности усвојио политику Лењина-Стаљина у односу на државотворни народ. Као што су Уљанов и Џугашвили разбацали руски народ по Украјини, Белорусији, Казахстану, тако је и Хрват Тито предао велике делове српске територије Хрватској, Босни и Херцеговини, и прогласио аутономијама историјски српске земље — Космет и Војводину. Како би се изразио Владимир Путин, темпирана бомба је постављена не само под СССР, већ и под СФРЈ. Као што је код нас створена антинационална заједница – совјетски народ, тако је Тито стварао химеру југословенски народ. Наравно, он је био далеко од „пристојних“ резултата политике денационализације Руса, на крају крајева, она се у СССР и Русији спроводила од 1917. до 2000. године, а и касније нису од ње одустали, само што је мало смањена активност. Док је десрбизација трајала само 45 година. Претежни део српског народа је уз велике губитке сачувао свој национални дух и способност за отпор. Зато је деведесетих година била потребна директна западна интервенција у југословенска питања, било је потребно бомбардовање да би се сломили непокорни Срби.
Тито је у појединим областима намерно дозволио одступање од принципа марксизма-лењинизма стаљинистичке верзије. На пример, омогућио је развој мале приватне иницијативе, дозволио рад у иностранству, поставио је широке границе моралног карактера југословенског комунисте, у земљи је отворено вођена сексуална пропаганда. Све то је учињено да би се смањило незадовољство народа према владајућем систему.
Почетком 1980-их година Југославија је, у поређењу са СССР-ом, изгледала као просперитетна земља. Обиље намирница, одеће и обуће у продавницама изазивало је дивљење код совјетских људи, које је удвостручено традиционално љубазним односом Срба према Русима. Многи нису приметили или нису били у стању да примете проблеме који су нагризли темеље СФРЈ и претили распаду земљи после смрти старог лидера. Совјетски Савез је после кратког периода (крај 60-их, почетак 70-их година) мање-више подношљивог живота, бар у Москви и другим већим градовима, поново ушао у период турбуленције. Поново су се стварали редови у продавницама, поново ништа квалитено није могло једноставно да се купи, већ сте то добијали путем веза или размене добара, поново је новца било али не и робе, а још чешће — није било ни новца. Критички однос према совјетским вођама је достигао врхунац. Причао се мали милион вицева о Брежњеву, совјетској пропаганди и симболима, о херојима Грађанског рата. Године 1969. или 1970. мој брат и његова супруга су купили туристичко путовање у Чехословачку, али нису могли да отпутују. Алик није прошао контролу КГБ-а. Отац је тражио објашњење и добио одговор да „треба смањити причање вицева“. Осамдесетих година такве методе заштите режима већ нису доносиле никакав резултат.
Совјетски грађани које су слали у Југославију на вишегодишњи рад у ову земљу изобиља доносили су десетине месних конзерви, килограме житарица, неквалитетних тестенина, само да би уштедели на храни у Београду.
Услови становања многих дипломата и техничког особља совјетске амбасаде у Београду били су веома скромни. Министарство спољних послова и обавештајна служба практично нису издвајали средства за изнајмљивање приватних станова. Дуго се чекало на почетак експлоатације четрдесет станова у Дому совјетске науке и културе. У суштини, то је била зграда Руског дома названог у част цара Николаја Другог, подигнута средствима беле емиграције и југословенског краља Александра Првог у центру Београда 1933. године. Архитекта је био војни инжењер Василиј Баумгартен, генерал-мајор Деникинове добровољачке, а затим Југословенске краљевске армије. Одлучено је да се део зграде преуреди у станове за сараднике амбасаде. Совјетском амбасадору у то време Пузанову представљен је пројекат за 25 станова, али је због акутне стамбене кризе он захтевао да се број станова повећа на 40. Тако се наша трочлана породица уселила у двособан стан укупне површине 23 квадратна метра. Моја жена је у „кухињи“ могла да рашири руке и дотакне два супротна зида, „собе“ су имале завесе уместо врата.
Један амерички дипломата са којим сам се упознао је јако желео да дође са супругом код нас у госте, јер чуо је колико су Руси гостољубиви. Након обавезног саветовања са мојим претпостављеним, позвао сам га да дође. Американци су ушли у стан и остали запањени. „Леониде, зар ви овако живите?!“ (у то време сам био други секретар амбасаде). Американац је био искрено зачуђен. „Драги Ш., докле год САД експлоатишу раднике у Латинској Америци, подржавају апартхејд у Јужној Африци, прогоне борце за слободу широм света, ја и не могу другачије живети.“ Американац је, наравно, заржао као коњ (они се обично тако смеју), али је до краја вечере, не померајући се са једног квадрата, покушавао да схвати да ли је то била шала или је код нас заиста такав ред. А било је и једно и друго. Јер Совјетски Савез је толико средстава трошио на ширење социјализма по свету да код куће није имао довољно ни за најнеопходније ствари. Свеједно, Американцима се допала наша храна. А нама њихова није. Пире од карфиола са батацима подсетили су нас на мензу у Харкову (истина, на једну од бољих), али кренули смо кући гладни. Ипак, велика кућа у којој су Ш. и његова супруга живели сами оставила је на нас јак утисак.
О понашању једног броја совјетских људи у иностранству пишем без икакве осуде. Без обзира на њихов званични статус, они су били обични људи који су одрасли у Совјетском Савезу. Пожељкивали су нормалан живот, обичне људске радости, али из године у годину, из деценије у деценију слушали су једну исту причу: „Ускоро ћемо изградити, ускоро ћемо почети да живимо“. Већина је радила напорно, покушавајући да се домогне прихватљивог животног стандарда, а резултати, ако их је уопште било, били су минимални. Духовна празнина, одсуство вере појачавали су негативно расположење нашег народа. Тако се рађала слабост пред искушењем, патолошко сакупљање безначајних ствари, морални умор, равнодушност и обожавање западњачког начина живота.
У Југославији сам почео да стичем утисак да је крај совјетског система неизбежан. Примећивао сам да су фанатичне присталице тог система скоро нестале – они комунисти бољшевичког начина мишљења, спремни да ризикују своје животе у борби за светлију будућност. Већи део чланова КПСС је доживљавао себе као део важног државног механизма управљања, и ништа више од тога.
У Београду сам имао два контакта на пријатељској основи: познатог политиколога, совјетолога, професора Саву Живанова, бившег помоћника идеолога југословенског самоуправног социјализма Едварда Кардеља, и главног секретара новинске агеције ТАНЈУГ Бранка Стошића. С обзиром да смо се сретали доста често и разговарали отворено, брзо ми је постало јасно да су они за то имали дозволу Удбе и да су јој о томе подносили извештаје. Током готово петогодишњег трајања наших односа сваки од њих је нашао начин да ми саопшти да ствари стоје управо тако. Обојица су генерално имала позитиван однос према Совјетском Савезу, посебно професор. Контакти са њим су ми пружили много у погледу разумевања суштине Титове политике и југословенског социјализма са „људским лицем“. Живанов је сматрао да сам идејно једнострано образован и упорно ми је потурао радове Троцког, Бухарина и других припадника различитих опозиционих група у бољшевистичком покрету. Пет или шест томова Стаљинових дела имали смо код куће у Харкову, али професор ми је, показујући објективност, поклонио оне који су недостајали. У југословенским медијима објављиван је велики број текстова антисовјетског садржаја. Низ аутора из локалне елите, као што је Владимир Дедијер, издавали су огромне књиге великог формата у којима се иза раскринкавања стаљинизма често скривала само злобна русофобија. Искрено говорећи, те књиге ме нису занимале. За мене су оне биле већ нешто превазиђено. Било како било, много тога ми је већ постало јасно. У мени се учврстило мишљење да се не ради о модификацијама комунистичког режима, који није ни способан за промену. Као нужност се постављало питање одустајања од њега због неефикасности и погубног утицаја на државу и народ. Уједно ми је живот у Југославији указивао на то да би на место „развијеног социјализма“ могао да дође ништа мање опасан и штетан западни систем вредности. Посебно ме је тиштило то што је приличан број мојих сународника излаз из кризе видео у једноставном копирању Запада.
Једно време Оља је радила у библиотеци Дома совјетске науке и културе у Београду. Док је зграда припадала оригиналним власницима – белим емигрантима, тамо се налазила веома богата збирка руске књижевности и емигрантских издања. Пре нашег доласка у Београд совјетски „библиофили“, које су представљали амбасадор и његови најближи сарадници, детаљно су је прочешљали и „прочистили“. Мањи део књига однет је у Москву стручњацима Руске државне библиотеке. Књиге које им нису биле занимљиве делимично су убацили у камион и однели на депонију, а делимично спалили у дворишту. Очевици кажу да су у ватру доспела предреволуционарна издања руских класика, речници, уџбеници. На пролеће 1980. године Оља је преслагала књиге на једној полици и пронашла неколико десетина књига из предреволуционарне прошлости које су запале између зида и полице. Неке смо узели да читамо. Њихово појављивање ме је навело да почнем да размишљам о судбини Русије, о животу људи „пре развијеног социјализма“, о томе зашто ми о њему практично ништа не знамо. Тих година ми је сметало то што се на сваком ћошку трубило о томе како смо ми држава пролетаријата и сељаштва и да су управо они најпоштованији људи у СССР-у, али нико, апсолутно нико од мојих познаника није желео да његова деца буду радници. Док о колхозницима није могли бити ни говора. Врхунац лицемерја и фарисејства.
У Београду су се моја размишљања некако сама по себи почела окретати према великој Руској Империји. Не знам да ли су на моје расположење и размишљање утицали зидови зграде у којој сам живео, коју су подигли људи из империје и која је носила име цара Николаја II, или гроб генерала Петра Николајевача Врангела у руској цркви, на који сам више пута одлазио, или, пак, имена људи сахрањених на огромном руском делу Централног београдског гробља, на основу којих сте могли да проучавате историју Русије у другој половини ХIХ и почетком ХХ века, али моја „црвенкаста“ свест је све више бледела, а јачали су њени блистави бели тонови, боје монархије и империје. У Београду готово да нисам имао контакта са потомцима беле емиграције, мада је Југославија краља Александра I била друга домовина за десетине хиљада наших сународника. Овде су они створили изузетан модел самоорганизације избеглица, узајамне помоћи, животне снаге и отпорности. Захваљујући краљу, Српској православној цркви и народу на југословенској територији су функционисали управа Руске православне цркве у иностранству са бројним подворјима и манастирима, кадетски корпуси, гимназије, факултети, научни центри, новине и часописи. Руски научници и стручњаци дали су значајан допринос развоју науке, културе, образовања, архитектуре, медицине, економије у Краљевини Југославији. Током Титовог комунистичког режима делатност руске емиграције се брижљиво прећуткивала, али дошло је време да се о њој говори пуним гласом, да се овековечи сећање на достојне синове наше Отаџбине на улицама и трговима српских градова.
На пролеће се разболео Тито, ампутирана му је нога. Затим су током месец и по дана југословенске власти брижљиво саопштавале народу какво је стање болесног југословенског председника. Добили смо податке да је Тито фактички умро, али да га држе на апаратима како би се организационо и политички припремили за сахрану и стигли да у општим цртама формирају „колективно руководство“ земље. Центар је, позивајући се на интересовање совјетског руководства, све време тражио информације када и где ће Тито бити сахрањен. Један од оперативаца је до те мере страсно приступио потрази за тим подацима да је улетео код мене у кабинет вичући: „Имам важне информације! Тито ће бити сахрањен на два места, у родном крају, у Кумровцу, и у Београду.“ С обзиром да није могао да одговори на даље питање о томе како он то замишља, послао сам га да лично реферише шефу обавештајног одељења у амбасади. Било је то, наравно, сурово, али није требало да понавља да је то „суперинформација“, а да ја „ништа не разумем“. Реферат је био врло кратак и завршио се позивом шефа мени преко специјалне везе са пријатељским захтевом: да му се више не шаљу људи који нису присебни.
Када се „колективно руководство“ договорило о свему, апарати су, очигледно, искључени и 4. маја 1980. године саопштено је да је преминуо истакнути лидер несврстане Југославије и међународног комунистичког покрета Јосип Броз Тито.
На сахрани се окупило руководство из готово сто земаља света, укључујући Леонида Иљича Брежњева. У Београду је владала незамислива пометња, питање безбедности је било отворено, зато је за сваки случај одлучено да се наш лидер смести у ексклузиван стан у самој згради амбасаде. Ујутро око 9:00 предао сам дежурство у амбасади мом другу, дипломати Валерију Гусеву. Он ме је испратио до гараже, где смо се зауставили, разговарајући о најновијим вестима. Одједном иза угла амбасаде се појављује необична фигура: са летњим шеширом, у белој распојасаној кошуљи, али са краватом, у летњим панталонама и папучама. Фигура је, погледавши на све стране, кренула према нама. „Валера“ – рекао сам готово шапатом другу који је стајао леђима окренут амбасади – „немој се окретати, прилази нам Брежњев.“ „Лажеш“ – одговара Валера, али стоји не помичући се.
Леонид Иљич нам прилази и доста јасно каже:
— Добар дан, другови!
— Добар дан, Леониде Иљичу – бодро углас одговарамо.
— А колико је сати?
— Девет сати и петнаест минута – кажемо истовремено подижући руке са сатом до очију.
— Московско време?
— Локално време, Леониде Иљичу!
И тад видим како иза истог угла излазе двојица јаких момака у тамним оделима са краватама. Они узимају Брежњева под руке и одводе га, говорећи „не тамо, не тамо“.
— Шта то би? – упита ме Валера Гусев који се није ни окренуо.
— Генерални секретар ЦК КПСС, председник президијума Врховног Совјета СССР-а Леонид Иљич Брежњев.
У мени се појавило осећање сажаљења и горчине. Било ми је жао јер је Брежњев, према мојој процени, био благ, добродушан човек, који је схватао да је време да се престане са празним обећањима народу и са позивањем на нове радне победе. Тешко да је веровао у реалну могућност да „развијени социјализам“ земљу извуче из стагнације. У сваком случају, у поређењу са својим претходником Никитом Сергејевичем, Леонид Иљич је дуго био „светлост на видику“. Међутим, болест и пре свега неспособност режима, чији неодвојив део је био култ вође, да реши проблем смене руководства, вукли су земљу у пропаст.
После неког времена Брежњев је преминуо. Сећам се како је амбасадор окупио све сараднике амбасаде и са великим емотивним набојем нам прочитао вест о смрти совјетског вође. У саопштењу се наводило да је ова информација тајна до 10 ујутро наредног дана. Шеф обавештајног одељења у амбасади дао нам је задатак да телефонирамо свим нашим запосленима који из различитих разлога нису били присутни на састанку и да их „езоповским језиком“ позовемо да у 9:00 ујутро неизоставно буду у амбасади. Овај језик шеф је препоручио са циљем да се тајна информација сачува од удбаша који су нас прислушкивали. Мени је запало да телефонирам свом другу још из школовања у Бугарској Леониду Х. По својој природи он је био неповерљив и инертан човек. Дуго сам премишљао о „езоповском језику“ како југословенски контраобаваштајци не би ништа разумели. Зато ме већ од почетка разговора Леонид није схватио. Најпре сам направио алузију на „најглавнијег шефа“, али мој друг је то тумачио само као „шеф обавештајног одељења“ и искрено жалио због смрти тако доброг и још младог човека. Тада сам покушао да искористим име Леонид, које је носио и Брежњев и нас обојица. Мој саговорник је одмах почео да негира моје наводе да се „главни шеф“ звао Леонид, а затим се, потпуно збуњен, продрао у слушалицу: „Па ко је конкретно умро?“ Његова вика ме је избацила из такта и заурлао сам: „Брежњев, Љоња, Брежњев“ и додао неколико сочних псовки на рачун његовог непознавања „езоповског језика“. Могу да замислим како су се смејали југословенски контраобавештајци када су слушали снимак овог разговора. Ујутро сам дошао у амбасаду пре свих, али шеф ме је већ чекао:
— Јесте ли јавили Леониду Х.?
– Јавио сам.
– Езоповским језиком?
– Тотално езоповским.
У Совјетском Савезу на власт је дошао Јуриј Владимирович Андропов. Међу мојим колегама у Москви појавиле су се неке неодређене наде, а и ја сам се мало охрабрио, мада су ми сумњу уливали прилична старост новог генералног секретара, као и информација од упућених људи о његовој болести. На челу земље сам желео да видим младог, енергичног и савременог човека. У том тренутку добијам писмо од мог ментора из Службе 1 генерала Александра Николајевича Б, у којем он са пуно оптимизма описује догађања у Русији.
Тражио сам да се вратим кући. Ради се о томе да смо 3. маја 1983. године добили другу ћерку – Александру. Живот учетворо у нечему што је само личило на стан, где је било тешко и окренути се око себе, био је просто превише за нас. Била је то већ пета година напорног рада (обично су на прву службу људе упућивали на рок од две године плус једна). И поред све своје урођене енергичности, био сам врашки уморан. Ипак сам обављао и дужности аналитичара, и оперативца. Центар је био задовољан мојим резултатима и одељењем у целини. О резултатима не могу ништа да напишем, али верујте, били су значајни. Дошао сам као старији поручник, а до повратка сам већ постао мајор, док сам у амбасади имао звање другог секретара. Све у свему, пошто сам добио одобрење из Москве, после четири године и седам месеци службе у Југославији, 6. новембра 1983. године, са породицом сам се вратио кући.
Посао у Југославији био је важна прекретница у мом животу. Пре свега, нисам радио као аналитичар у удобним условима Центра, него на „првој борбеној линији“. Након што сам се опробао као оперативац, схватио сам да могу да будем користан и на „терену“. Добро сам научио шта је то дипломатска служба. Међу друговима дипломатама било је талентованих момака, патриота наше земље. Неки од њих су много постигли на дипломатском пољу. Тако је Александар Толкач служио као амбасадор у Србији, Румунији, Мађарској, покојни Владимир Ивановски био је генерални конзул у Истамбулу, затим амбасадор у Анкари, а тада још сасвим млад Иван Воликин амбасадор у Грузији и Јерменији. С њима сам често проводио слободно време, они су ми помагали добрим познавањем земље и језика. Касније смо се више пута сретали и у споменутим земљама и у Москви.
О друговима из службе не могу много тога да напишем. Не смем да споменем ни њихова имена. Наш „југословенски колектив“ је, према процени Центра, био врло ефикасан.
У Бугарској је за мене било природно што нас већина становништва види пре свега као Русе. У Југославији су се такође многи за нас интересовали управо зашто што смо Руси, што није необично. Али ту сам открио да и други људи из источне, па и западне Европе, желе контакт са нама, па и пријатељство, јер у нама виде традиционалне Русе. У њих су свакако убрајали и Украјинце, Белорусе, а понекад и све оне који су долазили из наше земље и говорили руски. Доста често странци су говорили „Русија“, а не „Совјетски Савез“. Совјетско је мало кога занимало. За разлику од значајног дела наших људи, странци су схватали да је то нешто вештачко, а не изворно. Пријатеље и непријатеље привлачили су наши обичаји, навике, понашање, узајамни односи, поглед на свет. Како ми је у Београду у налету искрености рекао један Западноевропљанин: „Код Руса се осећа симпатична архаичност, и ја сам код куће некада такође имао сличне међуљудске односе и ставове“.
Средином деведесетих питао сам једног свог колегу који је имао пуно познаника у земљи где је радио:
-Шта их привлачи теби?
– Рускост и вера – одговорио је.
– Али ти не идеш у цркву!
– Али сам верник. Они то осећају и то их привлачи.
Данас многи на свету Русију доживљавају као заштитницу традиционалних моралних вредности и идеје националног суверенитета, али и тада је доста мислећих странаца испод совјетске површине запажало живи пулс руске цивилизације.