Одговорност за погоршање односа између Подгорице и Москве сноси искључиво црногорска страна. То је у интервјуу за портал „Балканист“ изјавио Милан Кнежевић, један од лидера блока Демократског фронта (језгра коалиције За будућност Црне Горе). Истовремено, политичар изјављује да је спреман да лично допринесе побољшању односа између Црне Горе и Русије.

Током своје политичке каријере Кнежевић заузима доследну и искрену проруску позицију. 2018. године говорио је у ПССЕ-у на руском језику и заложио се за повратак руске делегације у ову организацију. А 2016. године, он и његов колега из Демократског фронта Андрија Мандић – обојица оштри противници уласка Црне Горе у НАТО — оптужени су за покушај „државног удара“ који су наводно припремили „агенти ГРУ“ (почетком фебруара 2021. због недостатка доказа Апелациони суд ослободио је све оптужене). Данас Кнежевић предводи Одбор за безбедност и одбрану и наставља да тражи укидање санкција Русији.

У разговору са дописником портала „Балканист“ Кнежевић је говорио о перспективама црногорско-руских односа, новој „експертској“ влади која је разочарала гласаче, недоследности премијера, који је током предизборне кампање давао проруске изјаве, да би се затим изјаснио за прозападни курс, и о озбиљној политичкој кризи која може да доведе до реконструкције владе или превремених избора.

– Како након шест месеци оцењујете рад нове владе? Да ли је „експертска влада“ оправдала очекивања?

Кабинет министара Црне Горе, изузев неких појединаца, нису формирали професионални политичари, већ стручњаци из различитих области, на позив премијера Здравка Кривокапића, лидера коалиције „За будућност Црне Горе“, која је на парламентарним изборима 30. августа 2020, заједно са још два опозициона блока, први пут победила Демократску партију социјалиста (ДПС) председника Мила Ђукановића, која је државом владала 30 година.

– Утисак је да је Влада Здравка Кривокапића могла много боље, садржајније, много конструктивније приступити спољно-политичким и унутрашњим изазовима са којима се суочава црногорско друштво. Требало је у ових шест мјесеци појачати и стабилизовати односе унутар саме Владе, притом мислим на однос премијера Кривокапића и министра правде Лепосавића, али и однос са лидерима парламентарне већине.

Премијер Здравко Кривокапић је сменио министра правде Владимира Лепосавића након што је овај одбио да догађаје у Сребреници током грађанског рата у Босни и Херцеговини призна као „геноцид“.

Ипак најважније је свакако оно што очекују грађани, а мислим да они нису баш одушевљени досадашњим радом и резултатима Владе Здравка Кривокапића и ја очекујем да ће премијер Кривокапић уколико жели да се стабилизује рад његове Владе, а и да има стабилну парламентарну већину у наредном периоду водити озбиљне разговоре са онима који га подржавају.

–Раније сте изјавили да ће, ако Кривокапић смени министра Лепосавића помоћу гласова сада опозиционе Демократске партије социјалиста председника Црне Горе Мила Ђукановића, он изгубити легитимитет. Зашто?

– Не могу постојати двије парламентарне већине, а једна Влада. Или постоји једна парламентарна већина и једна Влада, или се налазимо у озбиљној политичкој кризи која се може завршити или реконструкцијом Владе, избором нове Владе или пријевременим парламентарним изборима.

Све остало не познаје ни политичка теорија ни пракса, нити се на било који начин то може квалификовати као изоловани и релативизовани инцидент који ће се превазићи тако што ће премијер Кривокапић смијенити министра гласовима ДПС-а, а потом новог министра поново изгласати Демократски Фронт и остатак парламентарне већина.

– Кад већ говоримо о разлозима оставке министра правде, у чему је по вашем мишљењу прави циљ западних земаља које приморавају владу Црне Горе да догађаје у Сребреници називају „геноцидом“?

– Очигледно је циљ да се српски народ на простору бивше СФРЈ представи као геноцидан и означи као главни кривац за распад СФРЈ, а оно што ја имам као информацију јесте да је министар Лепосавић након његовог става у Скуштини Црне Горе добијао огроман број порука подршке од преставника Владе Здравка Кривокапића, па чак и од премијера Кривокапића који је тад дијелио његове вредносне ставове о том злочину који се догодио 1995. године и који нико не негира, али очито да је премијер након притиска појединих НАТО амбасада одлучио да ипак крене у процес његове смјене и то је један од најбољих показатеља да је Црна Гора дубоко заробљена држава, да не кажем колонизована, али држава која није спремна да повуче било какав потез а да прије тога не направи одређене консултације са појединим амбасадама.

– У писменом обраћању народу премијер Кривокапић је објаснио да је Лепосавићева оставка неопходна због положаја у којем се налази Црна Гора у овом историјском тренутку. „А тај положај је такав да поништава битност сваког појединца пред стратешким циљем развлашћивања ДПС-а, што неминовно подразумева ако не сагласност, онда бар разумевања једног дела међународне заједнице“.

– Да је премијеру Кривокапићу стало до развлашћивања ДПС-а не би данас имао у Влади три министра који су гласали за ДПС 30. августа, не би имао у Влади главног преговарача са ЕУ, особу која је некада била савјетник бившег премијера Марковића, не би за директора Управе за кадрове имао човека који је такође кадар ДПС-а.

Тако да та фразеологија о неопходности развлашћивања ДПС-а кад год се доносе потези који заправо иду у правцу учвршићања ДПС-а је постала превише провидна у случају премијера Кривокапића и ја му препоручујем или да тражи нови наратив, или, што је много важније, почне да се понаша у складу са интересима оних грађана који су га гласали.

– Зашто мислите да премијер непрекидно наглашава значај става међународне заједнице у практично свакој политичкој одлуци?

– Очито због тога што није спреман да преузме одговорност за потезе које повлачи, те му је потребан алиби позивања на међународну заједницу као некакав печат погрешних одлука које је доносио у протеклом периоду. Премијера није бирала међународна заједница, већ грађани Црне Горе, и то на јасним идеолошким принципима којих се он сада одриче. Премијер Кривокапић више не може да говори да он није политичар, и да посједује неискуство у обављану премијерске функције. Он је већ шест мјесеци на тој позицији и свакако да мора почети да се понаша као премијер Владе, а не као особа која за сваку грешку коју направи тражи алиби у другима.

– Премијер је раније изјављивао да би влада уз учешће Демократског фронта „у самом старту имала нижи рејтинг“, а „релевантне међународне институције јој не би дале свеобухватну подршку“. А недавно је изјавио да Демократским фронтом наводно управљају са стране, алудирајући на Београд. Шта мислите о томе?

– Да није тужно било би смијешно. То управо саопштава човјек који не излази из НАТО амбасада и човјек који за сваку кадровску дилему или спољнополитички потез иде на консултације и тражи мишљење које касније представља као званичан став Владе коју он предводи.

Такође премијер Кривокапић је био на нашој листи, листи Демократског Фронта, и тада му репутација Демократског Фронта није представљала проблем, баш као ни када је између осталог нашим гласовима подршке постао премијер. Тако да се он мора одлучити када му одговара наша репутација, да ли када га доводимо на чело наше листе, финансирамо му кампању и позиционирамо га на мјесто премијера, или му не одговара онда када га критикујемо јер је изневјерио изборну вољу грађана.

– Зашто је управо Кривокапић био на челу листе коалиције „За будућност Црне Горе“?

– Није никаква тајна, Здравко Кривокапић је на чело листе дошао на предлог Српске православне цркве, односно Митрополије црногорско-приморске и на предлог конкретно Владике Јоаникија и ректор Богословије Гојка Перовића који су нам гарантовали да ће Кривокапић у потпуности спроводити идеолошку, програмску и изборну платформу наше коалиције. Нажалост, Здравко Кривокапић се већ првог дана свог премијерског ангажмана удаљио од те платформе и тако преварио оне који су га предложили и подржали.

Зато користим ову прилику преко вашег медија да га још једном позовем да се врати Демократском Фронту, да се врати својим идеолошким извориштима, јер је ова позиција коју у овом тренутку обнаша веома комплексна за њега и чини ми се готово неодржива.

– Споменули сте могућност реконструкције владе. Да ли је такав развој догађаја могућ? Да ли је тачно да је Демократском фронту понуђено место у влади? Да ли је ова понуда и даље актуелна?

– То је прије свега питање за премијера. Ми смо спремни на сваку врсту разговора и дијалога који би ишао у правцу стабилизовања Владе и парламентарне већине, али на јасним основама које нико не може довести у питање, а тиче се изборне воље грађана и реализовања онога за шта су нам грађани дали повјерење. Могућа је реконструкција Владе, могућ је избор нове Владе, могући су и нови избори. Ја никада нисам био за пријевремене изборе, али уколико уђемо у једну озбиљну политичку кризу која не може резултирати дијалогом, не преостаје много опција, или ће Здравко Кривокапић правити коалицију са ДПС-ом и неку нову већину, а ми бити опозиција, или ћемо ићи на изборе.

– Видимо ситуацију када одређени представници цркве — на пример, Владика Јоаникије — отворено почињу да подржавају блок „Демократа“ (Алексе Бечића) и окрећу леђа Демократском фронту. Владика је захвалио управо „демократама“ на усвајању измена скандалозног „Закона о слободи вероисповести“, иако је очигледно да је Демократски фронт пружио Цркви много већу подршку у овом питању.

– То је више питање за Владику Јоаникија. Ја се не љутим на њега. Све оно што сам ја урадио у одбрани имовине и духовног наслеђа СПЦ радио сам зато што у то вјерујем, а не због скупљања политичких поена. Био сам ухапшен и ја, и моја мајка као и чланови моје породице у тој борби и ја сам у потпуности поносан и спокојан због свега онога што је урађено у том периоду и од стране мене лично, и од стране Демократског Фронта. Владика Јоаникије има право као један од Владика СПЦ да има одређене симпатије и према другим политичким покретима, групацијама, и немам ништа против тога. И то неће ни у ком случају промијенити мој однос према потреби очувања канонског јединства СПЦ.

– Зашто је усвајање Тужилачких закона толико одлагано? Јер то би убрзало процес чишћења правосуђа од кадрова Мила Ђукановића?

– Нажалост, премијер Кривокапић је имао прилику да сам предложи овај сет тужилачких закона како би се кренуло у реформу црногорског правосуђа, али је на крају то урадила парламентарна већина, а онда су дјелови парламентарне већине под притиском специјалног државног тужилаштва и вјероватно неких доказа и компромитујућег материјала које имају против њих повукли своје потписе. Али, ево, чини ми се да смо сад успјели да нађемо оквир који би био задовољавајући, што би значило и деблокаду парламента и његово нормално функционисање. И наравно очекујемо имплементацију тих закона како би се разбила та спрега организованог криминала и врха црногорског тужилаштва.

– Да ли постоји шанса да се обнове односи између Црне Горе и Русије, на пример, уз помоћ парламентарне иницијативе за стварање тзв. „групе пријатељства“ коју је предложио ваш саборац из Демократског фронта, потпредседник Скупштине Страхиња Булајић?

– Групу пријатељства са Русијом свакако треба обновити. Ја сам у неколико наврата саопштавао, па и сада, да сам спреман лично да дам допринос на побољшању односа Црне Горе и Русије и још једном да кажем да Русија није крива за погоршање тих односа. Напротив, Русија је урадила све да дође до њиховог побољшања, али су неки спољнополитички потези као што је ново продужење санкција Русији додатно оптеретило наше односе. Ми у овом тренутку немамо директне авио летове уочи туристичке сезоне на релацији Црна Гора – Русија. Имамо забрану извоза вина и прехрамбених производа по којима смо били познати у Русији, а који су у значајној мјери утицали и доприносили пуњењу нашег буџета, тако да је све оно што је урађено 4. децембра и ишло на погоршање односа Црне Горе и Русије искључиво кривица Владе Здравка Кривокапића.

Само још један кратак осврт. У дану када је премијер Кривокапић разговарао са министром спољних послова Лавровом, Црна Гора се придружила санкцијама Русији, а прије тога је премијер Кривокапић тражио 300.000 вакцина од Русије које је Русија обећала Црној Гори.

– Кривокапић је у интервјуу за руски часопис „Експерт“ рекао да је на примедбе Лаврова о потреби „преласка са речи на дела“ одговорио да „Русији није ништа обећавао, јер је био ван политике“. Вероватно су то за њега неповезане ствари…

– То најбоље говори о озбиљности нашег премијера, јер он спроводи из политике само оно што њему одговара, а када му нешто не одговара понаша се као да је јуче дошао на позицију која је најодговорнија сходно Уставу и закону наше државе. Ја сам у потпуности разумио то што је саопштио министар спољних послова Лавров. Ако су премијерова уста пуна приче о неопходности побољшања односа између Црне Горе и Русије, да се ради о братским држава, о историјским савезницима, онда је рецимо за почетак премијер Кривокапић требао да повуче одлуку о придруживању санкцијама против Русије, или да повуче неке друге одлуке које су искључиво антируског карактера, а донесене су за вријеме његовог мандата.

– Здравко Кривокапић је објаснио да од Русије очекује исти однос према Црној Гори као према Бугарској и према Хрватској: они су такође увели санкције, али је њихова сарадња са Москвом на добром нивоу. Рецимо, зашто Русија није исто тако коректна према Црној Гори?

– Мислим да Црна Гора није у позицији да опредељује спољну политику Руске Федерације и управо из разлога што су односи између Црне Горе и Русије много специфичнији и много озбиљнији и дубљи него што су били са Хрватском је требало да изазове одређену врсту сензибилитета у повлачењу спољнополитичких потеза.

Значи, придруживање санкцијама Русији не представља било какву обавезу Црне Горе, нити је то било какав предуслов за улазак у ЕУ. Ето, Србија и БиХ нису увели те санкције и управо на тај начин премијер Кривокапић шаље поруку да му није стало до отопљавања односа између Црне Горе и Русије, чак напротив, он на сваки начин додатно провоцира руски државни врх тумачењима која довољно говоре о томе да је ова моја теза у потпуности одржива и исправна, а то је да је Црна Гора крива за погоршање тих међудржавних односа.

– Руски медији су се активно бавили скандалом око наводног цурења информација Агенције за националну безбедност током седнице Одбора за безбедност. Као председник Одбора, реците нам шта се заправо догодило?

– У марту је нови директор Агенције за националну безбедност Црне Горе Дејан Вукшић говорио у Скупштини о завери двојице сарадника АНБ-а у сарадњи са НАТО-ом против руских обавештајних служби. Опозиција је затим тражила да се шеф АНБ-а уклони с те дужности због одавања државне тајне.

По мени се није десило ништа спектакуларно и скандалозно а што би пореметило глобалну равнотежу у свијету, посебно у односима између Русије и НАТО држава. Ради се о једном пропусту АНБ-а којим се у овом тренутку бави тужилаштво, а ја имајући у виду да је поступак у току а и да ме Закон о тајности података и парламентарном надзору обавезује на чување државне тајне, не могу говорити дубље о томе. Али свакако могу рећи да се са мог аспекта није десило ништа рушилачко нити завјереничко како су то одређене колеге покушале да представе.

– Односно, није било озбиљних критика и претњи западних земаља да ће смањити сарадњу у овој области?

– Ја као предсједник Одбора за безбједност и одбрану нисам добио никакве критике, нити захтјеве за разговор на ту тему од наших партнера из НАТО алијансе и мислим да и то довољно говори о томе на који су се начин и они однијели. Да ли је било разговора на ту тему са неким другим не знам, али сам у сваком случају отворен за сваку врсту разговора јер сам у старту саопштио да сам и ја био један од тих који су се залагали за одржавање референдума о уласку Црне Горе у НАТО, али да поштујем чињенично стање да је Црна Гора чланица НАТО-а и да ћу са позиције предсједника Одбора за безбједност и одбрану јасно поштовати оно што је моја Уставна и законска обавеза. Али у сваком моменту напомињати да уопште нисам промијенио моје идеолошке ставове.

– Зашто председник Црне Горе Мило Ђукановић у последњих десет година све више користи србофобију и русофобију као политички инструмент?

– Ради се о једном наративу који је Ђукановић почео да спроводи након референдума и стварања приватне државе 2006. године да Црна Гора припада неком западном цивилизацијском кругу. То подразумијева раскидање са нашом националном прошлошћу, духовношћу, традицијом, са свим оним што је уткано у темеље црногорске државности која сеже у доба Немањића, дакле у 10-11. вијек, и која најбоље осликава припадност Црне Горе управо неким другим цивилизацијским круговима.

Наравно, Русија као наш историјски савезник и заштитник, држава гарант на Берлинском конгресу стицања наше независности, која је годинама касније финансирала ту државу и њену независност, сада је означена као наш непријатељ и сада се води једна идеолошка борба у Црној Гори око тога да ли смо ми дио некаквих цивилизацијских кругова којима никада нисмо припадали, или се налазимо у једном амбијенту сукоба између истока и запада, гдје би требало да одржавамо најбоље односе и са Русијом, и са Западом, а никако да бирамо стране и окренемо леђа онима који су наши савезници кроз све претходне вјекове, оних који су наша браћа.

Фотографија: Сергеј Белоус.