ЧЛАНЦИ

Црква брвнара у Миличиници – симбол вере која је пребродила вековна искушења

Катарина Лане

20.11.2020

— Данас су задушнице. Хајдемо у цркву да запалимо свећу за наше. У Миличиницу, — изабрала сам ја посебну цркву за молитву тог дана.

У центру села је стара школа, крај ње камена црква Светог Ђорђа, а иза школе још једна црква – дрвена. Такву у Србији још нисам видела.

Више ми личи на Нојеву барку него на цркву. И у њој су верници заиста тражили спасење, душа и живота, бежећи од Турака. Тамни овални зидови су од огромних храстових греда које ја сада додирујем. Како је могуће да су тако нешто изградили у 18. веку?

— Помаже Бог! – из суседне куће излази млади свештеник, отац Милан. Код њега у гостима професор историје Велибор Видић. На столу су мале чашице јесење ракије.

— Немачки научници су утврдили да аспирин помаже у борби против вируса корона, јер разређује крв. Али исто ради и ракија, — каже професор, а поп нам сипа по чашицу за добродошлицу.

— Ракија још изнуди осмех, а аспирин не.

— Да попијемо за дезинфекцију, — шалимо се ми.

— На овом је месту некада стајала црква Петра и Павла, такође брвнара. Запалили су је Турци. Али народ је пару по пару скупио довољно за нову цркву. Изграђена је из последњих снага, у тешким, страшним временима. Подигли су је да би ојачала дух, да би се преживело. Цркве брвнаре су се у Србији појављивале у 18. веку јер су Турци забранили да се граде камене цркве. Било им је лакше да пале дрво. У суседној Бранковини, у завичају српских кнежева који су подигли устанак против Турака, овакву су цркву подизали седам пута. И то у густој шуми, даље од свих путева, да их Турци не би лако видели. А када се Србија ослободила Турака почели су да граде камене цркве, — објашњава историчар, који је у овој брвнари и венчан.

На јужним вратима је исписано име неимара: „1791, 23. августа, неимар Игнат Петровић“.

На гредама у цркви су сачувана и имена других градитеља и свештеника.

Гурамо тешка изрезбарена врата и улазимо у цркву. Зрак сунца пресеца густи хладни мрак. Електрични каблови су стари и светло се ретко пали да не би изазвало пожар.

Поп Милан говори да се у брвнари служба врши само преко лета, кад има довољно светлости. Најважнија служба је на Петровски пост, у част Петра и Павла, покровитеља саме цркве. Али врата отварају и док се у каменој цркви одржавају литургије.

— Маштам да поставим изрезбарени иконостас и изрезбарене иконе, — говори свештеник.

Икона је у цркви пуно, али када прилазим ближе видим да су то репродукције које су мештани донели из својих домова.

Изнад олтара су иконе сачуване из 18. века. На њима је тешко препознати ликове појединих светаца.

Две главне велике иконе – Богородице и Исуса Христа – овде су од саме изградње храма.

— Кад улазим у ову цркву као да гледам историјски филм. Као да се сећам догађаја које нисам видео својим очима. Овде се време зауставило. Наша црква је бисер ових крајева и највећа у Србији црква брвнара, — говори отац Милан.

— А ја маштам да овде некад чујем женски хор, — уздише професор, показујући на балкон за певаче, на којем се више не може стајати јер су даске труле.

— А да ли знате да је овде служио руски свештеник? Двадесетих година са женом, сином и ћерком побегао је из Русије у Србију заједно са белим емигрантима. Отац Данило Новосељцев је прво служио у манастиру Љубостиња код Крушевца, а затим је дошао овде. Са њим је био и његов пријатељ, официр беле гарде Николај Севастјанов. У овој брвнари се молио руски баћушка… А 13. априла 1943. сви су сурово убијени, пред очима своје деце. У селу сви о томе знају, ништа се не може сакрити, али злочинци су још непознати. Ко и зашто – не зна се. Мештани су их прихватили као своје. Сами знате како ми волимо Русе. Можда су то били комунисти или неки пљачкаши? А шта ту има да се пљачка? Видите и сами да нема ничег вредног, — говори професор Видић.

О томе како се сиромашно живи у овом крају говори и отац Милан. Он је рођен у Јасеновцу. После рата 90-их, његови су се преселили у овај крај, у мајчин завичај. У цркву Светог Ђорђа свештеник је дошао 6. марта ове године.

Он каже да је Миличиница вероватно село са највећом територијом у Србији, али млади одлазе, а старијим људима је пут до цркве далек. Долазе углавном на веће празнике.

— То је велики проблем… Откад сам ја овде имао сам само једно крштење, а желео бих да их је више, — каже поп Милан.

У брвнари нема звона, а у каменој цркви звоно је толико старо, да је почело да пуца.

— Звоно је изливено 1924. Ударамо у звоно само кад је топло време, а кад је мраз може и да пукне. И Божић дочекујемо без звоњаве. Сада са мештанима скупљамо новац за ново звоно. Истина, не знам кад бисмо могли да га скупимо, — каже отац Милан.

Стојимо у дворишту цркве крај гроба руског свештеника и чланова његове породице. Сунце се полако сакрива иза брда. Постаје хладније.