Милорад Додик: „Русија је за мене свих ових година била једна оаза, где сам могао да дођем и да равноправно разговарам на највишем нивоу”
Крајем новембра српски члан Председништва БиХ Милорад Додик посетио је Санкт Петербург. Објављујемо први део ексклузивног интервјуа Милорада Додика за портал „Балканист“ у којем он говори о сарадњи између Републике Српске и северне престонице Русиje, o свом ставу према стварању „Малог Шенгена“ на Балкану и о регионалним последицама мигрантске кризе.
Господине Додик, хвала вам што сте нашли време за наш разговор! Добро знам да ви врло често путујете у наш град, у Санкт Петербург. Који је разлог за вашу данашњу посету?
Овде се при крају сваке године, у организацији уваженог губернатора, одржава форум православних земаља и градова где се разговарана различите теме: туризам, образовање, савремене технологије, економија, екологија и све остало. Ту сам већ неколико година у континуитету, и увек се радујем да дођем у овај прелепи град, један од најлепших у којима сам икада био. Увјек се радујем сусрету са добрим људима из Санкт Петербурга, губернатором и његовим сарадницима, са којима имамо велику и успешну сарадњу. И то није само прича. Многи, рецимо, у последње време, многи људи из здравствене струке, важни специјалисти из Републике Српске, из Санкт Петербурга долазе на обе стране и заједнички врше разне операције. Што говори о томе да овде постоји једна жеља да се та сарадња побољша, ојача и да буде још већа.
Колико сте већ пута долазили у Санкт Петербург?
Сигурно сам био двадесетак пута. Ове године два пута, на Економском форуму и овом сад.Интензивна је била сарадња и са претходним губернатором, господином Полтавченком. Он је велики пријатељ Срба и Републике Српске. Ту су започети темељи све наше сарадње, и драго ми је што смо наставили сарадњу и са новом структуром управе у Санкт Петербургу.
Када сте први пут видели Санкт Петербург? Или је то био Лењинград?
Први пут сам био као студент, дакле, ‘81 године.Нажалост, ту сам био само једну ноћ, односно, преноћио и вратио се у Москву. Наравно да ме јеи тада Лењинград импресионирао својом лепотом и својом чистоћом. И за мене је било веома импозантно вратити се 2006. године и видети ту озбиљну разлику. Разлика између те 2006. и данас је немерљива – у погледу напретка града и Русије у целини.
Ми смо преживели један тешки период распада Југославије. Тада ни у Русији, у Совјетском Савезу нису цветале руже. Ми то са жалом данас говоримо, јер знамо: да је Русија имала ову снагу и позицију — економску, војну, геостратешку – ми сигурно не бисмо тако тешко прошли. НАТО нас је бомбардовао у два наврата. Србе у Републици Српској и Србе у Србији. Они су нас убијали и тада, убијају нас и данас – зато што су бацали осиромашени уранијум, који сада убија и новорођену децу.
Ми смо у Републици Српској рекли да нећемо уводити санкције Русији. Тако да ни БиХ није могла да уведе те санкције. И драго ми је што смо у низу наврата остали чврсти, увјерени да то не треба да чинимо, и данас смо у таквом статусу.
Ја наравно волим свој народ, а волим и Русију и руски народ. Не мрзим ни један други народ на свјету. Али Руси су се показали да су веома коректни, и руска држава и председник Путин. То су људи који покушавају да развију своју земљу,да је ојачају. Који траже да буду уважени на својој земљи. Немају претензије да некима држе лекције шта треба да чине, као што то ради Запад. Тако да је Русија свих ових година за мене била једна оаза, где сам могао да дођем и равноправно разговарам на највишем нивоу, па и са председником Путином.
Какве су перспективе регионалне сарадње између Републике Српске и Петербурга? Са којим сте другим руским регионима сарађивали и у којим правцима?
Сарађујемо са Нижњим Новгородом, са Москвом, и још неким другим градовима. Из Казања су били људи са којима покушавамо да развијемо неку сарадњу. Али, највише сарађујемо са Санкт Петербургом. Ми имамо са Санкт Петербургом низ потписаних меморандума о сарадњи. Овај споразум, Меморандум о сарадњи здравствених услуга, ових дана треба да резултира тиме што ће ваше компаније које се баве производњом лекова добити сертификат за извоз својих производа у Босну и Херцеговину, а тиме и у Републику Српску. То данас представља једну важну ствар. Желимо да имамо квалитетне лекове, а ове компаније своје лекове дистрибуирају и на европско тржиште. Али по јефтинијим ценама, него што ми добијамо од „Новартиса“, „Бајерна“, и осталих који су држали монопол. То смо успелида неком заједничком сарадњом доведемо до краја.
Ту је и туризам. Санкт Петербург је прелепадестинација у коју сви желе да дођу. Ту је иобласт музејске уметности, Санкт Петербург је ненадмашан на глобалном нивоу у свету. И презентацијом пре једно годину-две смо показали наше капацитете, наше способности у том погледу. Тако да сваке године имамо неки нови садржај.
А када ће бити отворен директан лет између Петербурга и Бање Луке?
Ми смо као Република Српска слаби да то организујемо. Али ћемо покушати да путем неких ниско профитиних компанија, као што је „Ryanair“ дођемо до такве једне линије.
Колико ми је познато, ускоро ће се на Балкану појавити такозвани „Мали Шенген“. Шта ви мислите о овој иницијативи Србије, Македоније и Албаније? Може ли БиХ да се прикључи том пројекту?
Ми желимо да у томе буде и Република Српска такође. То је нешто што Бошњаци покушавају да зауставе, због неких својих разлога. Али, свакако, Република Српска даје подршку једној таквој иницијативи. Ми желимо да будемо део тог пројекта. То је симболички названо „Мали Шенген“. У суштини то је слободан проток људи и роба на том простору. Мислим да је то корисно за све људе, и за све привреднике и привредна предузећа која се баве трговином. Сада се губимного времена на пролазу на царинским испоставама. Овако би се све учинило лаганијим и доступнијим. Мислим да то даје једну озбиљну предност. Знате, ми смо живели у Југославији без тих граница, па су се оне поставиле. А сада је велика предност ако те границе бар омекшамо. То би био велики напредак за нас.
У Босни и Херцеговини постоји озбиљан проблем са мигрантима. Тачније, проблем постоји у Јужној Европи. Каква је ситуација сада у Републици Српској?
Република Српска је рекла да разуме хуманитарну димензију тог проблема. И не жели да на својој територији има центре за смештај миграната, имајући у виду ровитост укупне локалне ситуације, чињенице да они долазе са простора Блиског истока, из земаља претежно исламске вероисповести, и имајући у виду наше искуство из претходног рата на релацији Срби православци – Бошњаци муслимани – Хрвати католици. Очигледно је да тај проблем генерише Запад. Ми са тиме немамо ништа. Ми смо ту само колатерална штета. Јер многи наши људи сада суна удару миграната. У потрази за храном ониупадају у туђе куће, на тућа имања, пљачкају. Локално становништво има озбиљан страх. Европа се понаша неодговорно. Та велика прича о слободи кретања одједном је добила жичане границе, подигнуте су баријере. Они покушавају да сада те мигранте паркирају у Босни и Херцеговини – нудећи неки новац за почетак да би се одржали ти центри. Наравно, нама тај новац не треба. И ми сматрамо да они треба да узму те мигранте и одведу их на Запад, јер они су их охрабрили и они су хтели да их узму. Па су онда због својих унутрашњих поремећаја почели да затварају границе. Свакако да је ово један проблем, који сигурно не можемо ми сами да решимо, ни Република Српска ни Босна и Херцеговина. Али, остаје дефинитивно да ми нећемо прихватити било какву одлуку лоцирања прихватних и било каквих центара на простору Републике Српске.
Јулија Хакимова