Ове јесени у Русију је допутовао Мирослав Лазански да предводи дипломатску мисију Републике Србије у Москви. У ексклузивном интервјуу, који је дао главном уреднику портала „Балканист“ Олегу Бондаренку, Лазански је испричао о својој новинарској каријери, о развоју српско-руских односа, као и о протестима у Србији.

Ваша екселенцијо, захваљујем Вам се што један од Ваших првих интервјуа на новој дужности за руске медије дајете управо порталу „Балканист“. И прво питање: шта је за Вас иначе Русија?

Пре свега, једна велика сила, хајде да кажемо империја. Велики пријатељ Србије и српског народа кроз историју и сада; највећа земља на свету, и бити амбасадор у Русији је пре свега највећа част за сваког. Русија је, дакле… Русија је свет.

Колико сте пута били у Русији?

Ја сам долазио од ’81 године стално, некада и по два-три пута годишње, зависи. Док сам био новинар имао сам честе доласке, интервјуе са комплетним совјетским војним врхом, после и са руским војним врхом итд. Кадгод сам ишао у Авганистан, за време совјетске присутности у Авганистану, ја сам ишао преко Москве, а онда и увек остајао у Москви по пет-шест дана. Исто када сам ишао у Чеченију ’96 и ’99 године са руским војницима, и онда сам остајао по пет-шест дана у Москви. Доста сам често долазио.

Где сте још били у Русији?

Био сам у Калињинградској области, у команди Балтичке флоте, у Балтијску, у луци Балтијск. Био сам у Пскову, у падобранској дивизији Пскова. Био сам у Самари на пропутовању. За време Совјетског Савеза, кад сам ишао за Авганистан, увек се у Ташкенту мењао авион, из „Аерофлотовог“ цивилног улазили сте у војни авион да би ишли у Кабул. Али у другим градовима нисам био. Једном сам давно ’90 године био у Пушкину, поред Лењинграда, поред Санкт Петербурга, то је била II артиљеријска дивизија. Дакле, ја сам више ишао по војним гарнизонима а мање по градовима.

Севастопољ?

Да, био сам у Севастопољу. Био сам у Јалти, 2014. године у време референдума. 

А да ли сад можете да путујете на Крим?

Знате, када ме питате то, ја ћу вам одговорити да у овом часу за наше дипломате важи једна формула: „Ми признајемо територијални интегритет Украјине, а признајемо и територијални интегритет Русије“.

Како то?

То је дипломатија.

Онда испада да тренутно не планирате путовање у Севастопољ?

Сад не. Да сте ме питали пре пола године као новинара, врло радо бих отишао. Поготову у команду, да видим мало Црноморску флоту.

Шта Ви волите од руске културе, руске кухиње, руске свакодневице? 

Од руске кухиње волим рибу. Дакле, овде се једе риба…

Није сасвим уобичајено за Србина.

Да, ја волим рибу. Овде је заиста богат избор рибе. А од руске културе волим све, значи од писаца, песника, практично све. То је најстарија култура у Европи. Једну од основних ствари које сам научио јесте да када Рус хоће да увреди другог Руса, онда каже „ти некуљтурниј“. Ниси културан. Значи, култура је нешто што је део, хајде да кажемо имиџа, део идентитета Русије. Јако стара, можда једна од две најстарије европске културе, то је руска култура. Тога у Европи можда нису ни свесни. Али када ви видите колико је овде позоришта, колико… Довољно је кад видим колико страница дневне новине посвећују култури, уметности – тога нема нигде.

Да ли сте се изненадили кад Вам је председник Александар Вучић предложио да постанете амбасадор Србије у Русији?

Још једном понављам, то је велика част за мене, али он је мени рекао доста раније да ћу ићи у Русију као амбасадор. И мислим да је та његова одлука добра одлука, зато што сам ја годинама пре тога имао интервјуе са три маршала Совјетског Савеза, са комплетним војним врхом Совјетског Савеза, пратио сам све што се догађало у време Хладног рата, односе између Совјетског Савеза и Сједињених Америчких Држава, односе између Варшавског пакта и НАТО-а. Дакле, ви немате у свету новинара који је имао интервјуе са три маршала Совјетског Савеза: Ахромејев, Куликов и Јазов, плус шеф КГБ-а генерал армије Крјучков, па командант војно-морске флоте адмирал Черњавин, па Крјучков – КГБ, па онда Макаров – начелник Генералштаба руске армије, па Родионов, министар одбране Русије, и на крају, председник Путин. Зар није логично да онда такав човек дође за амбасадора? Јер посао војно-политичког коментатора је најсличнији дипломатији. Не можете ви поставити за амбасадора некога ко не познаје руску елиту. А односи између Србије и Русије данас су на војном плану најважнији. Значи, ја сам самим тим био квалификован за ту позицију.

Имали сте, дакле, сусрет са председником Русије као новинар, а сада ће то бити сусрет у вашем новом својству…

Када будем предавао акредитиве.

А када ће то бити?

Ја мислим да ће бити до краја новембра. Тако су ми рекли.

Мислите ли да је председник Путин већи србофил од других руских лидера?

Путин је обновио моћ Русије, Путин је дигао Русију са колена, и Путин ужива јако велику популарност у Србији. И он је заиста један светски лидер. Вероватно у овом тренутку најјачи светски лидер. Не улазим сад у то шта је било за време Јељцина, зашто однос Јељцина и његовог окружења према Србији није био онакав какав смо ми очекивали. Али ту треба бити реалан, свака земља гледа своје интересе. Русија је у том тренутку гледала своје. У тренутку када је Јељцин био на власти у Кремљу Русија није била тако моћна као што је сад моћна. И логично томе, став Русије је био према нама какав је и био. С друге стране наравно, и Јељциново окружење је било одговарајуће и тако даље. Погледајте где су неки од тих руских министара. Је л’ Козирев сада живи на Западу?

У Америци.

У Америци! И? О чему да причамо? Тако да у принципу то је све врло јасно. Свака држава има искључиво своје државне националне интересе и свако се понаша сходно томе.

Да ли мислите да је председник Вучић русофил?

Он је србофил. Он гледа пре свега интересе државе Србије и националне интересе Србије. Он није увео санкције Руској Федерацији. Имамо јако добру војну сарадњу. Имамо јако добре политичке односе. Председник Вучић се са председником Путином срео већ седамнаест пута. Сада ће се срести у Сочију. Свега тога до 2012. године није било. Није постојало. До 2012. године Србија је базирала спољну политику само на основу односа Београда са Бриселом и са Вашингтоном. Ми сад имамо уравнотежене односе. Имамо такву сарадњу са Руском Федерацијом какву нисмо имали пре 2012. године. А то је заслуга председника Вучића.

Откуд сви ови протести у Србији? Истраживања јавног мњења говоре да Вучић и владајућа странка имају подршку од преко 50%, али сваке суботе видимо нове протесте. Зашто?

Па имате протесте и у Русији. Имате протесте и у Паризу. Јесте ли видели какви су протести у Паризу? Сруше пола града. Имате протесте у Америци. Је л’ био протест на Волстриту? Свуда имате протесте. Тако да то није никаква ненормална појава. А друго, знате, у Србији никада нико није задовољан са влашћу. Српска јавност вам је таква, увек су против нечега. Кад са краљем Александром нису били задовољни, са Титом нису били задовољни, са Милошевићем нису били задовољни… На протесте излази део јавности, а не већинска Србија. Расположење већинске Србије се тестира на изборима. Све остало је светски тренд. Погледајте где су све протести. Наведите ми једну земљу где их нема.

Да ли су то прозападни протести?

Делимичнио има и тога. Код нас су невладине организације врло снажне, имамо велики број невладиних организација. Ми нисмо невладине организације прогласили за стране агенте као што сте ви. Ви сте то учинили и преписали амерички закон. То је сасвим океј. Ми нисмо.

А можда би требало?

Мислим да би можда требало.

Да ли ће тога бити?

Не знам. Ја не одлучујем о томе. Али ви сте добро урадили. Копирали сте амерички закон од пре Другог светског рата према којем су невладине организације које добијају паре из иностранства страни агенти. Ми то нисмо. Мислим да је само Црна Гора код нас јача по броју невладиних организација у односу на број становника. Мислим да је по броју тих организација Конго на првом месту, Црна Гора на другом, а Србија на трећем. И сад ви имате, наравно, опозицију која протестује у Србији, и нико јој не брани да протестује. Потпуно легитимно, само без насиља. Значи протестујте, шетајте, али без насиља. Насиље се неће дозволити. Знате, имате и велики број њих који протестују због социјалних разлога, неки из неких других разлога, и тако даље. Мотиви су различити.

Мирослав Лазански је рођен у Карловцу, гимназију „Јован Дучић“ завршио је у Требињу, а Правни факултет у Загребу. Војни рок је служио 1977. године у Битољу, у саставу 41. пешадијске дивизије ЈНА, где је и одликован Медаљом за војничке врлине. Носилац је и Ордена части Републике Српске.

Каријеру новинара почео је као студент у загребачком „Полету“, да би наставио пишући за „Вјесник“, „Данас“ и „Старт“. Још тада је био војно-политички коментатор целе куће „Вјесник“. И док је био у Загребу писао је за „Политику Експрес“ и НИН. У марту 1991. Лазански долази у „Политику“, да би 1996. прешао у „Вечерње новости“, одакле се вратио у „Политику“ 2001. године.

Мирослав Лазански је имао колумну и у грчком листу „Катимерини“ и у јапанском „Дајмонд викли“. Извештавао је са ратишта у Бејруту, из рата Ирака и Ирана 1982-1988, Авганистана 1985-1989, „Пустињске олује“ 1991, из Чеченије 1996. и 1999, из Заира 1997, из Ирака 2003, Јемена 2010, Либије 2011, Сирије у три наврата, Сомалије, са Крима…

Мирослав Лазански је интервјуисао два Врховна команданта НАТО-а, генерала Бернарда Роџерса 1982. и генерала Џона Галвина 1990, три маршала Совјетског Савеза, Сергеја Ахромејева 1982, команданта Варшавског уговора Виктора Куликова 1986, и министра одбране СССР-а Дмитрија Јазова 1988, команданта Совјетске ратне морнарице адмирала Владимира Чернавина 1988, шефа КГБ-а генерала армије Владимира Крјучкова 1991, команданта Хемијских снага СССР-а генерала Петрова 1989, генерале Червова 1995. и Громова 1989, министра одбране Русије Игора Родионова 1997.

Мирослав Лазански интервјуисао је и команданта Стратешке ваздушне команде генерала Бенија Дејвиса 1983, команданта Војне академије „Вест поинт“ генерала Скота 1983, шефа поморских операција америчке Пацифичке флоте адмирала Хантингтона Хардистија 1983, његовог заменика адмирала Томаса Кинебруа 1983, шефа штаба команде НАТО-а за Атлантик адмирала Пола Спира 1983, заменика команданта Војне академије „Форт Левенворт“ генерала Крозбија Сента 1983, команданта британске флоте у рату за Фолкланде адмирала Џона Вудворда 1982, команданта „Рата звезда“, односно програма СДИ, америчког генерала Џејмса Абрахамсона 1986.

Мирослав Лазански је интервјуисао и министре одбране Норвешке Joхана Јоргена Холста 1987, Мађарске – генерала Ференца Карпатија 1988, Румуније – генерала Василе Милеу 1988, шефа политичке управе румунске војске генерала Илију Чаушескуа 1989, председника Румуније Николае Чаушескуа 1989, заменика шефа Генералштаба румунске војске генерала Штефана Гушу 1989, министра одбране Бугарске генерала Добри Џурова 1988, министра одбране Авганистана генерала Шах Наваз Танаја 1988, председника Авганистана Наџибулаха 1989, шефа Генералштаба јапанске војске генерала Нишимота 1994, команданта Еврокорпуса генерала Хелмута Вилмана 1995, шефа Генералштаба италијанске војске адмирала Гвида Вентуронија 1996, министра одбране Јужноафричке Републике Џоа Модисеа и шефа Генералштаба те земље генерала Џорџа Меринга 1997, команданта руских снага у Чеченији генерала Генадија Трошева 1999, команданта Војне академије „Вест Поинт“ Вилијама Ленокса 2002, министра одбране Словеније Антона Гризолда 2003, шефа Генералштаба Италије адмирала Ђампаола ди Паола 2004, заменика министра спољних послова Русије Владимира Чижова 2004, заменика шефа ФСБ-а Сергеја Игнатченка 2004, гувернера Токија Шинтаро Ишихару 2004, гувернера Окинаве Кеичи Инамине 2004, министра одбране Белорусије генерала Леонида Малцева 2005, начелника Генералштаба Кине генерала Чен Бингдеа 2008. Команданта Националне гарде Охаја генерала Грегори Вејта интервјуисао је 2008, министра одбране Бугарске Николаја Цонева 2009, начелника Генералштаба Бугарске генерала Златана Стојкова 2009, министра одбране Јемена генерала Мухамеда Насера Ахмеда 2010, шефа Генералштаба Украјине генерала армије Сергеја Кириченка 2009, шефа Генералштаба Русије генерала армије Николаја Макарова 2010, министра одбране Аустрије Норберта Дарабоша 2011, генерала Леонида Ивашова 2012, председника Русије Владимира Путина 2014, председника Белорусије Александра Лукашенка 2014, председника Сирије Башара ел Асада 2015.

Мирослав Лазански је аутор осам књига, два документарна филма и десет ТВ серијала. Ожењен је Тамаром, имају сина Александра.