У трећем делу интервјуа за портал „Балканист” амбасадор Србије у Москви Мирослав Лазански говори каква је стратегија Београда према Русији, који руски град би волео да посети и због чега Руси мора разменити одмор у Црној Гори за одмор у Србији.

Господине Лазански, какав је пут од новинара до дипломате? Да ли су то сличне професије?

Овај тип мог новинарства је најближи дипломатији. У време Титове Југославије ја сам као војно-политички коментатор имао увек један интервју са совјетским маршалом или генералом па интервју са америчким командантом НАТО-а. Ми смо водили рачуна о једној неутралној војној позицији. Југославија је била несврстана и војно неутрална. Србија је сад на путу ка Европској унији али је војно неутрална и чува своју неутралност. Моје искуство као човека који се бавио војно-политичким новинарством је најсличније дипломатији. Ја сам се сретао са војним врхом и совјетске државе и америчке. Имао сам, на пример, интервју са саветником америчког председника за безбедност Едвардом Рунијем. Имао сам разговоре и у Вашингтону, у Бону, Риму, Паризу и у Москви. И ако то није дипломатија, ја не знам шта је. 

Питам због тога што Русија и Србија имају одличне бизнис односе, пуно руских фирми ради у Србији: Гаспром, Лукоил, Сбербанка. Али ми, нажалост, немамо грађанску дипломатију, као што имају наши западни партнери. Шта треба учинити да би наша медијска дипломатија, народна дипломатија, мека моћ постала јача? Руска у Србији и српска у Русији?

Пре свега, ви сте доста дефанзивни по питању меке моћи. Зато што ви сматрате да су Срби као православан народ по прећутној сагласности у једној врсти пријатељства и љубави према Русији. То је тачно. Али љубав, опет кажем, мора да се залива. Знате ли колико инвестирају америчке невладине и владине организације у медије у Србији? И не само америчке, него и немачке? Велике су то инвестиције! Имате много људи који у Србији живе од тога што им дају невладине организације евроатлантског типа. Ви у Србији осим Спутњика немате ниједан медиј. Имате симпатије у одређеним текстовима, као, рецимо, у листу Печат. Али то зависи од власника и главног уредника. Али немате систематски наступ меке моћи. То што дођу ваши хорови, музички састави, позоришне представе, то није довољно. Данас се све ради кроз медије. Ко има медијску власт, медијску супериорност, он добија сукобе. Он је победник. Ви сте то касно схватили. 

Све оно кроз шта ви сад  пролазите, санкције, покушаје медијске изолације од стране Запада, кроз све то смо ми прошли. Ви бисте требали да учите на нашем примеру. Све смо ми то доживели на властитој кожи и дебело смо платили. 

Што се тиче медијског наступа Србије у Русији, питање је колико се може. И ви имате приватне листове. Колико су ти приватни листови расположени да нешто пишу о Србији? Не можемо имати једнаке по бројности наступе у вашим медијима као што ви имате. Ми смо мала земља у односу на вас. Ви сте светска суперсила. Наравно да су ваши приоритети односи са другим светским силама, Кином, Америком. Ми имамо једну другу позицију. Али, понављам, доста дефанзивно наступате кад је у питању мека моћ. Ја схватам да су вама приоритети Америка, Кина и Европска унија. Можда ми нисмо. Али немојте изгубити из вида да љубав мора да се залива са обе стране. Ако желите да српски народ и даље сматра Русију великим историјским пријатељем и заштитником, морате да се ангажујете. Јер ангажују се Американци, ангажује се Запад да српски народ одвоји од добрих односа и пријатељства са Русијом. Они то званично неће да кажу, али незванично раде све на том плану. 

На различним конференцијама у Москви посвећеним Србији главно питање гласи где је руска стратегија. И то је питање за све, за Министарство спољних послова, за председника Путина, за Државну думу. А каква је стратегија Србије према Русији? 

Наша стратегија је врло јасна самим тим што вам нисмо увели санкције, што држимо војну неутралност. То треба да цените. Ми смо једина земља на овом подручју осим БиХ, где Република Српска заправо држи војну неутралност. Иначе, да није Републике Српске БиХ би већ одавно постала члан НАТО. Ту војну неутралност морате високо да цените у Москви. Без обзира што ми имамо исто добре односе са НАТО-ом. Морамо да их имамо зато што је НАТО присутан на Косову и он је главни заштитник српског народа доле, главни гарант да не дође до неког погрома. Стратегија Србије је врло јасна. Она се исказује поступцима који су и јавни и транспарентни: нема санкција, примамо све руске политичаре који желе да дођу, сарађујемо економски, политички, Русија штити наше интересе у Савету безбедности УН, настојимо да подигнемо економску размену што више можемо, руски капитал је добродошао у Србију. То је стратегија. 

Шта је у овој стратегији на првом месту, политика или економија? 

И једно и друго. Нама је врло важан руски глас у Савету безбедности, руски глас приликом покушаја такозване државе Косово да уђе у различите међународне организације попут Унеска или Интерпола. То је тај политички моменат. А економски — колико можемо. Ми бисмо јако волели да смо још више присутни на руском тржишту са нашом робом, али руско тржиште (и то ја свима понављам у Србији) није више тржиште некадашњег Совјетског Савеза. Данас је руско тржиште врло избирљиво и тражи високи квалитет робе. Ви увозите робу из Јужне Кореје, из Индије, Кине, целе Јужне Америке, Израела, Турске. Српске фирме морају да издрже ту конкуренцију. Друго питање је квалитета и количине робе. Ако неко склапа уговор са неком пољопривредном фирмом у Србији, он тражи одређену количину.  Да ли српске фирме могу да постигну то? Ту морамо да  појачамо економску размену, јер она је сад на нивоу 3 милијарде и 200-300 милиона долара годишње, што је мало. Мислим да је наша амбиција да она буде најмање 4 милијарде. Треће, оно што је врло важно, ми зависимо од руског гаса. Без руског гаса српска привреда би тешко опстала. Руски гас је за нас најповољнија опција. Он је јефтинији и најбрже долази до нас. Ми нисмо подлегли притисцима Америке да узимамо њен течни гас, као што су Хрвати, Пољаци итд. 

Али да кажемо отворено и то да Србија има корист од ситуације са санкцијама, јер различите немачке, италијанске и друге фирме због контрасанкција Русије долазе у Србију, отварају своја представништва.

Али то су стране фирме и питање је колико од тих пара остане у Србији, а колико оне извуку у своје земље. 

Кад ће почети са радом Турски, односно Балкански ток?

Од бугарске до мађарске границе кроз Србију цевовод је завршен. Све је спремно. Сад зависи само од Бугара. Бугари су нас већ једном зезнули на притисак Американаца. Сад су рекли да им је то била велика грешка. Платили су од 200 до 250 милиона долара које им нико није надокнадио. Ни Европска унија ни Американци. Па да видимо шта ће бити сад. 

И шта ће бити са Северним током. Видели сте, и ту је мали застој. Ово гласање у немачком парламенту које је одложено због Трећег енергетског пакета. Али видео сам да Гаспром има резервну варијанту како да се то премости. То је врло озбиљан испит за Европску унију а пре свега за Немачку. Ако се ту одупру америчком притиску, онда је то велика ствар за Европу и њену будућност. 

И још пар личних питања. Да ли постоји град у Русији који још нисте видели и желите обавезно да га посетите? 

Да, то је Стаљинграда. Зато што је то била битка која је преломила ток Другог светског рата. Црвена армија је тада сломила кичму Вермахту и то је најважнија битка Другог светског рата. Мој покојни отац је имао животну жељу да оде у Стаљинград да на Мамајевом кургану положи венац. Пошто је он умро 2005. године, ја ћу да испуним ту његову жељу, да однесем венац у име породе Лазански.

Да ли ће ово бити ваша прва Нова година у Русији? 

Да. 

Како планирате да дочекате 2020. годину?

Чекам да ми фамилија дође овде. Син Александар ради у Београду, жена Тамара исто има неке своје послове тамо, али верујем да ће доћи. Сви кажу да је Москва најбољи град на свету за дочек Нове године. Иначе, фасцинира ме како сте га изградили. Чисто је, уредно, невероватно! Ја сам задњи пут био пре четири-пет година у Москви и отад се све променило. Отишао сам пре неки дан у Москва Сити и рекао, ово је Менхетн. Ја не знам зашто Руси иду у Њујорк кад имају Менхетн овде. Ко хоће да има високе небодере, солитере, да гледа целу Москву — све имате овде. 

И Београд се сад мења. 

Јесте, али Београд има око два милиона а Москва двадесет милиона становника. Москва је свет. Москва је светска метропола. 

И задње питање, шта бисте могли да поручите читаоцима портала „Балканист“ и свим људима у Русији који имају интерес за Србију, за ситуацију на Косову? Србија нам није тако близу, али није ни тако далеко. 

Кад сам био ’99 године у Чеченији са покојним, нажалост, генералом Генадијем Трошевом, ишао сам из Махачкале хеликоптером за Гудермес. А тамо сам наишао на једну јединицу. Било је хладно, децембар месец а официр те јединице је био го до појаса у шатору и ножем је шиљио неки вршак од дрвета. Није гледао ни моју акредитацију ни ништа и само ме је питао, је л сте били на Косову за време рата? Ја кажем, јесам. Пита, где сте били. Кажем, свугде. „Је л сте били у Призрену?“ „Јесам.“ „Ко је командовао?“ Ја рекао, генерал, тад пуковник, Божидар Делић. „Ко је командовао граничним батаљоном у Ђаковици?“ Кажем, официр Ђуровски. Каже, океј, може. 

Тај официр у тој руској јединици у Чеченији био је добровољац на Косову. Било је доста руских добровољаца који су се борили на Косову за Србију и ми то јако ценимо. И мислим да треба да се подигне споменик Русима који су погинули тамо. Ми то бележимо сваке године. 

Србија је отворена за руске туристе. Београд има једну шармантну душу коју би вредело да руски туристи осете. Београд је гостољубив град који прима све нације света. Он живи нон-стоп 24 сата, слично као Москва. За разлику од неких других европских градова који у 10-11 сати увече немају никог на улицама. У Београду се излази у пола дванаест ноћу у провод. 

И Руси су тамо добродошли. Кад се чује руски језик становници Београд и Србије се одмах орасположе. Имате нелико случајева руских породица. Муж, жена и деца су дошли, купили имање у Србији и живе на планини. То би требало да обиђете, да их питате како су се снашли, како су добили српско држављанство. 

Друго, ми имамо дивне локације. Рецимо, Златибор. Ваздушна бања, клима је феноменална. Тамо можете да купите релативно пристојне куће, викендице за одмор за неке мале паре. А аеродром је одмах близу, Поникве, који ћемо ми да оспособимо да прима и велике авионе, да туристи из Русије долазе тамо. Не морате да идете увек у Црну Гору. Дођите код нас. 

И Копаоник је близу за скијање. Где ви имате да се скијате осим у Сочију? А знате какав је Копаоник ски центар? Можете да слетите и на аеродром Поникве, а можете и у Ниш. 

Тамо вам је близу и Република Српска која исто има дивну климу. Требиње, рецимо. Ја сам некад живео у Требињу. Мој отац је био официр ЈНА. Затим верски туризам. Какви су ту манастири предивни! Вински туризам! На просторима целе бивше Југославије су најчувеније Требињске винарије. Ловни туризам! А медитеранска клима? Двадесет и пет километара од Дубровника. Енглези купују куће у Требињу, јер је предивна клима. То је град са највише сунчаних дана на Балкану. А варијанта са Златибором је идеална. Сад већ могу да слећу авиони са сто путника. То је био некадашњи војни аеродром који је НАТО избомбардовао. Златибор толико опоравља крвна зрнца да је то фантастично. То су одличне могућности да што више долазите и да упознате Србију. 

Хвала вам, господине амбасадоре, и надам се да ће наш следећи разговор бити на руском језику. 

Ја се исто надам. 

А када? 

Па врло брзо. Да сте сад говорили на руском, ја бих вас све разумео.

Први и други део интервjуа