…Историја вам је као калеидоскоп: протресеш стару играчку и на плавој позадини се нацрта петокрака. Окренеш је и нађеш се на митингу. Митингу против петокраке.

…Мало се ко сећа како се звао први митинг против режима Слободана Милошевића. Мало се ко сећа и који је био повод. За историју су то сада демонстрације 9. марта 1991. Прве демонстрације против власти.

А њихов иницијатор, лидер Српског покрета обнове (СПО) Вук Драшковић их је звао демонстрације против петокраке.
Био је то двобој.
Прави деветомартовски двобој.
А повод је била увреда (то и јесте повод сваког двобоја).
Лична увреда.

Разлога за покварене односе између владајуће странке и опозиције било је напретек: власти нису желеле да деле власт, некога су вређали у медијима. На пример, уредник „Вечерњих Новости“ Славко Будихна је, описујући активности опозиционих партија, упоредио Вука Драшковића и СПО са првим председником Хрватске Фрањом Туђманом и његовом странком ХДЗ.

Али Вук је пуштао праву четничку браду и поређење му се није допало. Он је одлучио да окупи митинг и нападне ТВ Бастиљу. Тражио је извињење.

Као одговор на то поређење са Туђманом, Вукова супруга Даница, уредница „Српске речи“, објавила је на насловној страни часописа 4. марта 1991. фотографију Мире Марковић са брковима (!), Слободанове супруге и уреднице часописа „Дуга“.

ТВ Бастиљу морамо да ослободимо… Никаква сила не сме да нас уплаши или заустави… Одважно и храбро 9. марта у подне код кнеза Михајла. 

Били су то густи брци који симболишу више ствари. С једне стране подсећали су да „ко има бркове, тај је и газда у кући“, с друге стране подсећали су на Стаљина и његов начин владања.

Тако је и Мира Висарионович одлучила да неко треба да јој се извини.
И на улице Београда су изашли тенкови.

А Вук Драшковић стоји на балкону Народног позоришта и поздравља хероје!.. „Председник републике је пред избором: с једне стране су ваши животи и животи многих припадника милиције (чуо сам да су наши одузели многе аутоматске пушке милицији) слобода и част Србије, мир. А са друге стране су оставке и јавна извињења. Нека председник одлучи шта ће изабрати, а ја сам одлучио: водим вас у напад на Телевизију и спреман сам да умрем!“

Вук није умро. Тог дана, 9. марта 1991, умро је учесник протеста Бранивој Милиновић – осамнаестогодишњи занесени ученик који је кренуо да осваја Бастиљу, као и Недељко Косовић, полицајац на дужности у 54. години живота.

Догодило се то три месеца пре рата. Али прва крв је већ пала. Српска крв на београдској калдрми.

Ево, хапсе Драшковића. Хапси га Насер Орић. Да, исти тај Насер, будући убица и ратни злочинац. Командант војне јединице Републике БиХ ће бити одговоран за смрт 2000 људи. Али 9. марта у нашем калеидоскопу он је само телохранитељ Слободана Милошевића који извршава своја задужења.

Вук Драшковић има своје телохранитеље. Први је Ђорђе Божовић, Гишка, први командант Српске гарде и криминалац. Гишка ће страдати већ у септембру у 35. години живота. Погинуће у рату, који ће почети сада, у марту.

Други телохранитељ је Александар Кнежевић, Кнеле. 19-годишњи бандит са београдског асфалта умреће у октобру 1992. у соби најлуксузнијег хотела у граду – „Хајат“. На огледалу су крвљу написали број 1.

…Ко? … Зашто? …И данас је тајна.

Али доста је шарених слика калеидоскопа! Страшно је и досадно сећати се прошлости. Страшно јер, рекло би се, све је остало иза нас, све је под земљом, а заправо све је тако живо и тражи нову крв. А досадно је зато што сва та сећања никоме не требају. Сви мисле да свет почиње сада и овде. И сви јуре у светлу будућност са својим опозиционим заставицама и другим симболима.

И све зато што се политиком – која је некад геометрија, а некад алгебра, али увек ствар која тражи ситне и прецизне резултате (да не би када притиснете на тачку А добили шут у тачку Д) – баве неки мислиоци из романа Достојевског, који могу одједном да оставе све и оду у Јерусалим да лутају и траже спас душе, а могу и рођено село да спале, а можда и једно и друго истовремено“.

И тако настају револуције, тако пада Бастиља…
Романтика.