Списатељица Јелена Зелинска наставља да упознаје читаоце портала „Балканист“ са туристичким потенцијалом Србије. Ево каква необична места могу да се посете у околини Пролом Бање. 

Град жутог ђавола

Током читаве недеље време је било кишовито. Како то обично бива, груне пролећна олуја, у којој муња небо пара на комаде, а гром удара тако близу да ти се чини да мало фали па да се све то — пљусак, жута ватра са неба и пуцање грома — обруши право на кров твоје куће. А онда наједном исто тако брзо, као да их је неко одувао, црни облаци се повуку  и опет заблиста јасно балканско сунце.  Не можеш добро ни да покиснеш. Зато нисмо отказале путовање. Набавиле смо кабанице, понеле дуге кишобране из хотела, а Тања Рибакова је чак узела своје шведске штапове.  Већ недељу дана учи да хода с њима, наговарајући ме да следим њен пример и објашњавајући ми какву корист имамо од тога да у ходање укључимо не само ноге, него практично читаво тело… али засад одолевам. Више волим да ходам празних руку: таква сам.    

Овога пута штапови су заиста били од користи.  Кише су расквасиле шумске путеве и Тања се на њих ослањала да се не оклизне. Глинено тло није се претворило у блато, али је бара успут било све више, па су чак сумњиво мењале боју: од обичне глине до светлосмеђе, па чак и жуте. Пут између жутих бара водио нас је до једног од најтајанственијих места у Србији, Ђавоље вароши. 

У место с таквим називом неће се свако радо одлучити да пође, али Татјана и ја имамо обавезу: треба читаоцима да представимо које јединствене знаменитости их очекују у околини Пролом Бање. 

Наравно, нисмо кренуле саме. Са нама је био водич Бранко у хаки панталонама и прслуку. Он помало разуме руски, али се прави да не чује када ја и Татјана говоримо о утисцима. 

— Да, — кажем ја Бранку, — име овог објекта је, што кажемо на руском, „немој помињати ноћу“. Имате ли у српском неки сличан израз? 

— Имамо нешто као „не тражи ђавола, доћи ће“, — одговара он. 

Шума око нас је постајала тамнија. Високе гране су се преплитале, а ниске се спуштале ниже према речи чија је мутна жута вода брзо протицала. Стрми брег је постајао све виши и опаснији.

Бранко се изненада зауставио. С његове десне стране је зијала велика рупа, таман за осредњег медведа. Али у њој је била вода, зачудо провидна, и сливала се у реку. 

— То је стари рудник, — објаснио је Бранко. — Има их три на територији вароши. Ту су раније копали гвоздену руду, бакар, олово, сребро па чак и злато. Рудари су пузећи улазили у овај тунел и одатле износили вредну руду. 

— Није могуће, — шапнем ја Рибаковој, — човек не може проћи кроз ову рупу.  

— Може, отвор се мало сузио после толико година, — претпоставила је Татјана. 

— Не, не, — кажем ја узбуђено, — погледај пажљивије, зар не видиш где смо доспеле? Па то је Морија. Ено иза шуме су Маглене планине, а овде поред града патуљака Казад-дума су њихови рудници. Одавде су кренули да помогну Торину Храстоштиту у бици пет армија. 

— Каква фантазија, — осмехнула се Рибакова. — А још и памтиш све називе из „Господара прстенова“…

— Шта има ту да се памти, — настављам ја, — погледај, па овакво је немогуће! 

Танка струја воде из рупе поприма боју крви. 

Поново смо се зауставили и Бранко нам поносно, како само водич може, показује малу бару боје рђи.   

— Овако нешто нема нигде у свету, — каже. А затим додаје: Има још на пар места, али и то је у Србији. 

На дну баре је дебели слој лишћа. Чинило ми се да ако гурнем руку дубље могу да извучем ратну секиру патуљака. 

— Погледајте, — Бранко показује руком. 

Високо над нама је неравни строј кула које као да су покривене огромним зеленкастим каменом. 

— То је Ђавоља јаруга. 

Пред нама је стајала прекрасна зелена планина Радан. Око ње брда, котлине, падине и река која тече узбрдо. Да, управо тако: од подножја ка врху иде поток исте жуте воде обојене гвозденом рудом. 

Ја не измишљам: река тече узбрдо! Проверите у Википедији. Или питајте Рибакову, она увек говори истину. 

На висини од око 600 метара стоје огромни земљани стубови. 

Бранко је професионално објаснио моје чуђење:

— Стубови су настали због ерозије. Земља је богата минералима, зато и има тако чудне боје. Окер је од гвожђа, зелена од бакра, бела од олова. Збор много минерала овде слабо расту биљке. Фигуре су се тако појавиле. Киша их је опрала, а ветар проветрио. Погледајте, на врху сваког стуба је огроман камен. Као кишобран покрива фигуру да је киша не би уништила. Овде једна фигура стоји без свог крова. Она ће се ускоро смањити, али неће нестати. У средини има један камен који ће јој бити као кишобран. Укупно имамо 202 фигуре пречника до 1 метар, висине од 2 до 15 метара. А камен на врху је тежак до 100 килограма. 

Пењемо се на врх дрвеним степеницама. Треба рећи да смо се после недељу дана у Пролом Бањи ја и Тања попеле стрмим степеницама на висину од 600 метара без паузе. Чак се нисмо ни задихале. 

Пред нама су огромни стубови, који, како се приближавамо, све више личе на куле замка. Средњевековни град, готика, камени замак. 

— Па то је Језерград, — узвикујем ја, — спаљене куле, порушени камени кровови, пусте улице – град који је спалио змај!

— Кад смо већ код тога, — питам ја строго Бранка, — а где живе ваши змајеви? 

— Сачекајте мало, — каже он и тајанствено се осмехује. — Испричаћу вам кад стигнемо на врх. 

Ходам и пажљиво гледам под ноге да се не оклизнем на степеницама које су мокре после кише.  

Напокон смо дошли до самог врха одакле пуца поглед на Град. Подижем главу.

У мене пиљи својим зеленим очима огроман змај. 

Огромно камено лице се назира са оне стране мањег брда које дели људе од Града. Крај змајевог репа је једна сува крива грана на врху. 

— Тања, да ли видиш исто што и ја? — питам ја шапатом. 

— Видим, — практична Рибакова већ фотографише, она није као ја и никад не заборавља на посао. 

— А тамо, — Бранко показује руком у правцу зеленог брда, — видите ли малу кућицу? Иза ње је огромна пећина. Тамо je Змајева јазбина. 

Људска фантазија није у стању да измисли такву слику. Тако нешто може да створи само бескрајно разнолика природа. 

— Имамо и легенду о змају, — наставља Бранко, задовољан што смо под јаким утиском. Он не жели да га квари новим Унесковим бројкама и чудима света. — И наш је змај, као и сви други, отимао младе девојке из околних села, а ујутро их… да тако кажем, претварао у камене стубове. Кад су момци остали без девојака и нису имали с ким да се жене обратили су се овдашњој вили…

— Ко је вила? — тихо пита Тања. 

— Вила је оно што је на руском „феја“, — кажем ја. – Дакле, слушај: зар можеш да замислиш Маглене планине, Језерград без шумских вила? То је била Галадријела. 

— И она је, — наставља Бранко, — испричала младићима где се змај ноћу крије. Они су ушли у његову јазбину и убили га. Али нису знали како да врате девојке. Тако се нису ни оженили, девојке су стубови, а рањени змај је долетео до брда и претворио се у камен. 

Ћутали смо. Планина којом река тече узбрдо је била невероватнија од змајеве главе претворене у камен. 

— А ова јаруга, огромна као кањон, добила је име Ђавоља варош јер ветар ноћу страшно фијуче међу стубовима, па све то подсећа на људске крике. Људи мисле да ђаво мучи своје жртве. 

Затим смо само ћутали. 

— А да ли у близини постоји црква, — питам ја. Желела сам да што пре дођем до ње. 

— Наравно, ту је, близу, — утешио нас је Бранко, и брзо смо почели да се спуштамо низ степенице. Кроз крошње се већ назирала мала дрвена црква. 

— То је црква Свете Петке, — каже Бранко. — Стара је, из XIII века. Фреске су насликане на камену. 

Испред улаза расте мало дрво, а на свакој његовој грани је везана бела марамица. Храстове гране су и у цркви. 

— Такав је обичај, везујете белу марамицу и молите Свету Петку да вас исцели, — каже Бранко. 

И ја сам извадила белу марамицу и везала је на највишој грани, јер само је тамо било места. 

— Добра светице, — замолила сам је из дубине душе, — ослободи ме, молим те, од несанице. 

Док смо се спуштали с брда падала је кишица. Прескакали смо баре окер боје и дошли до аута. Отворила сам врата али стајала још мало, посматрајући жути пут према чаробном граду. Чекала сам да видим да ли ће из шуме изаћи вилењак са својим тамним балканским очима…

Али морали смо да кренемо. Тања ме је пожуривала: вечерње процедуре, базен, вечера, па побогу… а ти само причаш о вилењацима…

Те ноћи сам заспала чим са легла. Само сам успела да уперим поглед у прозор, иза кога су севале муње како пламен из змајевих уста.