Земљани ћуп се окретао равномерно, брзо и бескрајно. Рука грнчара га је једва додиривала. Један од најстаријих заната на земљи, из најраније младости човечанства: погледате и одмах се сетите амфора пуних маслиновог уља, коза на обронцима Олимпа, једара… Црвено-смеђи фрагменти антике су скривени по целом Средоземном мору, довољно је само пружити руку.

— Колико година има ваша радионица? – питам ја домаћина. 

— Не знам да вам кажем, — одговара Васо Шуњеварић и не одваја руке од глине, — ја сам је наследио од бабе, она од деде, а даље – нико се не сећа. 

Васо се не сећа, а археолози тврде да грнчарија на обалама Медитерана има преко две хиљаде година. А конкретно на овом месту глинене ћупове праве већ 500 година. 

Село Злакуса се налази буквално на пола сата вожње од Ужица. На јесен изгледа исто као и већина српских села. Уз пут расте дрвеће пуно шљива, грмови ружа се савијају над оградама, а травњаци поред пута су пуни мирисног биља. И, као у готово сваком селу, овде је сачуван посебан народни занат.

То да овде раде грнчари схватате чим приђете селу: поред пута, уместо уобичајених за Србију пијаца са поврћем, лубеницама, црвеним паприкама, медом и другим јесењим луксузом, наређани су ћупови са жигом села Злакуса на поклопцима. Њихове димензије су веома различите: од малих, буквално за једну порцију, до огромних, из којих можете нахранити чету војника.

У селу има 16 радионица. Свака је мало породично предузеће у којем ради двоје-троје људи. По чему су ови ћупови тако уникални? Зашто управо на овом месту? Наравно због материјала. 

Овде тајну не крију. И нема потребе: свеједно то нико и нигде неће моћи да понови. Глину која се копа на овом подручју мешају са туцаним каменом који такође овде налазе. Суштина производње је управо у овом камену: захваљујући њему посуђе је јако и можете у њему да спремате храну на ватри. Током кувања калцијум из самог камена улази у храну, а сви знају како је калцијум важан за здравље. Ко кува кашу у оваквом лонцу не треба да узима таблете. Колико пута сам и сама морала да користим калцијум у капсулама и таблетама, и све зато што нисам имала чаробни лонац. 

А сада ћу га имати! И направила сам га сама! Добро, не баш сама, али учествовала сам.

Ухватила сам се за глину како мало дете. Како нећу! Ко се у детињству није играо у песку и земљи? 

— Погледај, — каже Васо и меси прстима мали комад глине, — најчистија глина. Нема песка, нема ничега. Овакву глину више нигде нећете наћи. 

У једној посуди блиста туцани камен. 

У дворишту нам је домаћин показао како изгледај тај камен пре туцања – минерал калцит. Провидан као стакло камен се овде туца, меша са глином и више ништа. 

Апарат за мешање и аутомобил којим се преносе глина и камен, то су једина новина у радионици за све године колико раде Васо и његова жена Дана, односно за 27 година. Све остало се ради као што су радили и пре 500 година. А можда и више ко зна?

За почетак никако не могу да схватим на коју се страну окреће такозвано коло. Васо мора да ми прилази и понавља ми. Основа је спремна, можда мало крива, али ипак личи на дно лонца. Сада треба то надоградити, што ми не успева из првог покушаја, већ из петог или шестог.

Најзанимљивије у целом послу је то што не треба пуно покрета, већ прецизност, а све остало се само по себи одвија. Дају ми танак нож да бих нацртала равни круг и скинула све што је вишак. Окупила се цела радионица да то види: стоје, пију кафу и смеју се. 

— Немој ништа да радиш, само држи тај нож, он ће сам нацртати круг, — саветују ми сви, па и мој фотограф. 

— Али најтеже је не радити ништа, — одговарам ја. И ипак цртам тај круг као петогодишње дете. 

Васо то више не може да поднесе, заузима моје место и за трен ока се појављују и зидови и грлић, а ћуп се тако брзо окреће као да се у њему рађа нека тајна. 

А на крају поред жига села Васо исписује и моје име – Јелена. 

— Нека то буде твој ћуп, — каже он. – Касније ћу ти га послати, кад се осуши. Ипак си га сама направила. 

Сада ће мој ћуп на сушење заједно са њему сличнима. А затим у пећ. Раније су пекли на отвореној вати, али Васо је направио две пећи. Једна је у дворишту, крај извора, а новија у самој радионици. Да би обликовао посуду мајстору треба око пола сата. Затим се седам дана суши и на крају се пече. Посуђе из Злакуса купује цела Србија, а има и странаца међу муштеријама. Наручују и стални клијенти и преко интернета. Тражи се и посуђе и чак фонтане од глине. Продајама се бави ћерка Сања. Поштом се наравно ништа не шаље јер може да се разбије. Довози се колима. Један осредњи ћуп кошта око 20 евра. 

— Не бисмо опстали без помоћи државе, — објашњава Васо. – У Србији постоји државни програм подршке старим занатима и ми смо ослобођени пореза. 

Васо ми показује и званични сертификат који штити производе ове радионице од фалсификата.

Излазимо у двориште, према путу. Сељак се зауставио, спустио на земљу корпу пуну шљива и крушака и позива нас да пробамо. Извлачим крупну меку шљиву, слатку како да је већ била у ћупу пуном шећера. 

Време је да наставимо пут. Пружам руку Васи и Дани, неће ме спречити ниједна корона да то радим. Васо ми показује своје дланове покривене глином. Даје ми до знања да су му руке прљаве. 

А ја одговарам на српском: 

— Нема чистијих руку од оних које се баве ручним радом!