Наша поглавља ни у ком случају не треба доживљавати као каталог корисних ствари и атракција. Наш је посао да пренесемо читаоцу личне утиске, штавише, засноване само на ономе што смо сами видели, додиривали или окусили. Кад пишемо о мршављењу — ми смо на дијети, кад говоримо о лековитом блату – мажемо се од главе до пете нечим зеленим, а када пишемо о лепотама – пењемо се на планине иако се можда бојимо висине.
Једном приликом кажем свом српском пријатељу како сам усхићена погледом на планину.
— Па то није ништа посебно, — каже он, — ми у Србији имамо тога пуно.
Затим се замислио и додао:
— Стално заборављам да све ви Руси становници равнине.
А ја се сетим како су нам још у школи говорили о Средњоруској равници… Планине смо могли да видимо само током лета на Кавказу. Или су их видели они који су путовали до Урала… У Србији ми се посебно допада то што су подједнако распоређене равнице, падине и планине.
И не треба никог да чуди што сам стала као укопана кад су чланови наше експедиције изашли из аутомобила код Јелашничке клисуре. То је природни резерват који обухвата површину од око 115 хектара. Иначе, први пут сам сазнала разлику између кањона (о кањону ћемо још говорити) и клисуре. Клисура настаје када се река пробије кроз стену и направи у њој пукотину. А на дну не мора бити само река. Дно може да обрасте шумом, док ће по дну кањона сигурно тећи река.
Наша експедиција коју чине руководилац туристичке организације Нишке Бање Марија Јовић, прави ренџер Душан и ја, која се страшно боји висина, дошли смо до најниже тачке клисуре. Од града нам је требало само 15 минута колима.
Пут је водио између високих литица на једној страни и дубоких пећина на другој. Река је некако текла са стране, испод моста. Неприметно је текла, као да никако није могла својом снагом да створи тако дубоку клисуру.
У подножју литице стајао је младић и гледао негде увис. И ми смо погледали. Тамо, на пола пута до врха, по стени се пењао човек.
— Овде имамо светски центар спортског пењања, — објаснила ми је Марина. – Сматра се да је клисура једно од најбољих места на свету за ову врсту спорта.
Узгред, такође сам први пут сазнала по чему се пењање разликује од алпинизма. Алпинисти се пењу куд год пожеле, а пењачи се крећу природним рељефом претходно одређеном рутом и без посебних алата, ослањајући се само на осећај равнотеже и искуство. У клисуру постоји више од 200 места за спортско пењање. А мени је било довољно да гледам како се неко пење да бих осетила вртоглавицу.
— Овде се организују међународна такмичења, — објаснила је Марина и показала ми малу, али удобну кућу са баштом, која је стајала прилично усамљено на обали реке. — Олимпијски шампион у спортском пењању се чак настанио овде, поред ове стене да би редовно тренирао.
Замислила сам како шампион ујутро устаје, прилази отвореном прозору, пије кафу и посматра стену коју зна као своју собу, и у мислима се успиње на сам врх, где станују само орлови…
Крај нас су прошла два момка на бициклима. Затим су скренула с пута, оставила своја превозна средства крај дрвета и запалила ватру на специјалном за то месту испред пећине. Ту су постављени столови и клупе, па је место очигледно предвиђено за пикник. Сама пећина, огромна, попут чељусти морског чудовишта навела ме је на мисао о првобитним стаништима људи.
— О првобитним баш и не знам, — говори Марина, — али археолози овде налазе остатке римских насеобина.
Клисура остаје иза нас, а ми идемо тамо где није крочила нога римске легије. Постоје и таква места, како се испоставља.
Да није асфалтираног пута који нас је, круг за кругом довео до самог врха планине, помислила бих да смо доспели у неки изгубљени свет. У сваком случају, свет одвојен од остатка цивилизације, до села Сићево.
Уска сеоска уличица је вијугала између ниских кућа, иза ограда су се гурале козе, а мештани су нас гледали са таквим чуђењем као да нисмо дошли колима, него машином за путовање кроз време.
На тренутак смо се зауставили крај чесме у облику бурета постављене на ниже камено постоље да умијемо врела и прашњава лица. Затим, освежени, спустили смо се стазом и нашли се испред степеница које су водиле још ниже, у мало двориште сакривено под широким крошњама дрвећа. Сагнувши се, прошла сам испод гране на којој су, попут украса за новогодишњу јелку, висиле мале, још зелене крушке. Неке су, међутим, већ биле помало црвене. Исти тај пријатељ, који није одмах схватио зашто тако гледам у планине, приметио је да ја као градски човек сигурно никад нисам јела воћке са гране.
— Наравно, — потврдила сам ја, — задњи пут сам јела дуд у Новоросијску као студент. И ја видим воће на грани као кад би ти у другој земљи видео колаче на грани, и скидаш еклере, чоколадне корпице, ледене коцке…
Маштам и уздишем…
— Дошли смо у винарију на највећој надморској висини у нашем крају, — прекида моје мисли Марина.
А Душан додаје као човек који се разуме:
— И са најбољим вином.
На прагу нас је дочекао Слободан, власник винског подрума „Кратина“. На полицама дуж зидова биле су земљане посуде, плетене боце, дрвене бачве… Умало нисам рекла и амфоре – због већег утиска — али не, није било амфора.
Међутим, у суседној просторији у којој се, заправо, и налазило вино, посуде су биле прилично савремене. На сваком огромном резервоару залепљен је комад папира са називом вина. Одмах сам пронашла своје најдраже бело – Тамјанику. Власник је одмах скинуо чашу с полице, одврнуо славину и напунио је једним од најбољих српских вина. Одбили смо да пробамо црно – ипак сви смо били на задатку. А један од нас је чак за воланом.
Водили смо лаган разговор, вино ми је пријатно хладило руке, и напротив, загревало ми грло. Душан и Слободан су нагађали како ће ове године да роди грожђе, говорили о вожњи џипова планинским стазама, а Марина је ловила наше осмехе фотоапаратом.
Има ли потребе додати да нисам могла да одбијем Слободанов поклон – хладну, замагљену флашу Тамјанике.