Посету специјалног представника председника Сједињених Држава Ричарда Гренела заједно са групом америчких инвеститора Београду 22. септембра требало би посматрати као део предизборне кампање Доналда Трампа, пише руски политиколог и директор Фонда за прогресивну политику Олег Бондаренко у чланку објављеном у руском листу „Аргументи и факти“. 

Вашингтонски споразум

4. септембра у Вашингтону потписана су два споразума Сједињених Држава — са Србијом и са Косовом, у којима је главна порука економска интеграција на Балкану. Упркос колосалном притиску, председник Србије Александар Вучић успео је да се избори поводом две важен ствари — непризнавања Косова и наставка изградње балканског крака руског гасовода „Турски ток“ којим ће Гаспром снабдевати плавим горивом целу централну и југоисточну Европу. Треба истаћи да после распада Југославије нико од српских политичара није успео да се ефикасно одупре политичком притиску Запада. Наравно, своју улогу је одиграла и одређена разлика у виђењу будућности Балкана у ЕУ и САД. И показало се да је амерички приступ у Трамповој предизборној ситуацији ближи Београду од непопустљивог става Ангеле Меркел, која захтева признавање независности Косова.

„Вашингтонски споразум“, осим декларација и обећања да ће се српска амбасада у Израелу преселити из Тел Авива у Јерусалим, не садржи практично ништа конкретно. Али милион и по Срба у Сједињеним Државама сада могу гласати за Трампа. Успут, за Косово, које арапски свет подржава, питање отварања представништва у Јерусалиму могло би бити много болније него за Србе. Представник Лиге арапских држава већ је изјавио да 57 чланица Арапске лиге могу повући признање Косова, уколико Приштина призна да је главни град Израела Јерусалим. Права дилема за косовске Албанце. 

А где је у свему томе Москва?

Логично питање где је у овој причи Москва поставља се захваљујући безиницијативној руској дипломатији протеклих пет година, када, са моје тачке гледишта, није било ничега осим слабих изговора попут „то није наша кривица“ и изражавања „забринутости“ која је понекад прелазила у отворену грубост према страним лидерима (сетите се случаја злогласног поста Марије Захарове након састанка Вучића и Трампа).

Американци су најавили и спремност да уложе 4 милијарде долара у развој српске инфраструктуре, посебно у изградњу новог аутопута који ће повезати Београд и Драч, кроз јужну престоницу Србије — индустријски центар Ниш — и административни центар Косова, Приштину. Деоница Приштина — Драч је практично завршена. Важно је да, према плановима, Србија контролише важну хидроцентралу Газиводе на северу Косова. 

Економска сарадња Београда и Приштине и укључивање Косова у балкански „мини шенген“ биће безусловни плус за читав регион. Заиста, без постизања дугорочних компромиса између Срба и Албанаца нема ни говора о миру у региону. Сходно томе, може се заборавити и на економски развој док Београд и Приштина не нађу заједничке додирне тачке. Истовремено, сви схватају да се не може очекивати брзи споразум о Косову; политичка одлука је одложена за најмање годину дана.

Типичан пример је то што Српски универзитет у Косовској Митровици у блиској будућности може постати део албанског образовног система. То би могло значити да ће га српски професори и студенти напустити. Мало је вероватно да ће ова и сличне одлуке помоћи Србима да сачувају своју свету косовску земљу. Било би боље радити на идеји српског председника о разграничењу територија, чиме би територије северног Косова насељене Србима биле под контролом Београда, док би две општине са већинским албанским становништвом на југу Србије добила Приштина. Међутим, тврдоглави став Берлина не дозвољава да се административне границе у Европи мењају, чиме је Немачка одузела наду Срба у Босни да се уједине са матичном државом. Република Српска, која чини половину Босне и Херцеговине, под вођством Милорада Додика, дуго је сањала о поновном уједињењу са Србијом, што би постало могуће у случају разграничења Косова. Али тренутно ни Брисел ни Москва — свако из својих разлога — нису спремни да подрже концепт националног разграничења на Балкану.

Ако се у случају Европске уније то може објаснити отвореним страхом од јачања српске државе, у случају руског Министарства спољних послова ради се вероватно о елементарној неспремности да било шта мењају и придруже се новим геополитичким иницијативама. Што изазива жаљење. 

Историја зна да победа припада онима који су смели и иницијативни, док они који желе статус кво обично пре или касније губе. Јер без експанзије нема развоја. 

То још једном доказују Американци који су цинично понудили да о свом трошку сруше зграде Генералштаба и Министарства одбране Југославије у центру Београда и на њиховом месту изграде нови пословни комплекс. Ова идеја је наишла на разумевање у Београду. И то се такође може разумети – време је да 20 година након НАТО бомбардовања почнемо да гледамо на свет другим очима.