Међу стереотипима о Балкану посебно место заузима мишљење да је регион буквално претрпан оружјем. Ову теорију подржавају и бројна независна истраживања која говоре да су Србија и Црна Гора постале светски лидери по броју оружја у поседу грађана.
Наравно за то нема доказа, и лично ја у то не верујем. Тренутно су десетине земаља у ратном стању, неки ратују деценијама, а неки конфликти су у замрзнутим стању. У таквим државама оружје је у промету. Зато нас неки рејтинг западних невладиних организација не може уверити да у Србији има више оружја него у Сомалији, Авганистану, Либији, Сирији, Ираку или Латинској Америци.
Међутим, још увек колају приче да сваки Србин за појасом носи тетејца, а у башти је закопао калашњиков из ратова деведесетих година.
Али те спекулације су готово оправдане, јер на Балкану воле оружје. Овде има више пиштоља, ловачких пушака и оружја из бивших ратова него у осталом делу Европе. Према неким подацима, донедавно су становници Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине имали толико легалног ватреног оружја да је до 10% становништва ових земаља било наоружано.
Балканске државе под страним притиском мењају законе о оружју, покушавајући да смање овај проценат и прилагођавајући га међународним или европским стандардима. Међутим, процес иде споро.
Количина оружја у рукама становништва заиста је разлог за забринутост, с обзиром на експлозивност Балкана, где су многи сукоби у замрзнутој фази.
Схватајући сложеност ситуације, власти бивших југословенских република предузимају додатне кораке како би контролисале промет оружја на својим територијама.
Међутим, није све тако једноставно. Док се неки грађани разоружавају, други се изгледа спремају за рат.
Нагласићу да говорим искључиво о промету оружја међу цивилним становништвом, а не о наоружавању армија држава бивше Југославије.
У средишту наше пажње је Босна и Херцеговина, коју потресају ратови од 15. века.
Ионако тешка унутрашња политичка ситуација у БиХ се само погоршала последњих неколико година. Све је очигледније да ће се ова вештачки створена држава раније или касније распасти.
Република Српска, која има широку аутономију и контролише 49% територије, је жељна одвајања. Милорад Додик више пута је изјављивао да боравак у јединственој држави са муслиманско-хрватском федерацијом само кочи развој Републике Српске. Хрвати су такође незадовољни својим положајем.
Ако се Срби чврсто изјасне о одвајању од БиХ, Хрвати ће можда пожелети да учине исто. Тада ће највећи губитници испасти босански муслимани, који су у ствари покренули грађански рат 1992-1995.
Алија Изетбеговић је некада целу територију БиХ видео као муслиманску државу. Међутим, након интервенције међународне заједнице, три народа су била присиљена да наставе да живе у оквирима једне државе.
С обзиром на тужно искуство 90-их, лидери босанских муслимана су, очигледно, одлучили да играју на сигурно и почели да легално наоружавају становништво. Томе доприноси и закон о оружју, који је на снази на територији Босне и Херцеговине.
Колико је ситуација у БиХ експлозивна и да ли су власти муслиманско-хрватске федерације заиста почеле да наоружавају становништво? На та питања за портал „Балканист“ одговара Џевад Галијашевић, политички аналитичар и стручњак за безбедност и тероризам.
За почетак треба рећи да закон о оружју у Босни и Херцеговини постоји само на папиру. У ствари, у земљи важе закони административно-територијалних јединица. Дакле, Република Српска има свој закон о оружју, док муслиманско -хрватска федерација свој, и не један већ десет.
„Закони који заправо делују на територији муслиманско-хрватске федерације су кантонални закони (Федерација БиХ се састоји од десет кантона), сви су прилично различити, па чак и имају различита имена. Негде је то закон о набавци, складиштењу и употреби оружја, негде — закон о оружју и муницији, а негде само закон о оружју“, објашњава Галијашевић.
Истовремено, нагласио је да се кантонални закони јако разликују од сличних докумената у Републици Српској. На пример, у погледу права на ношење ватреног оружја. „У РС врло ограничен број особа може добити такву дозволу. То су, по правилу, људи који због својих професионалних дужности или због доказане претње по њихову безбедност, могу стећи право на ношење ватреног оружја. У исто време, на територији федерације — наиме у муслиманским кантонима — право на ношење пиштоља имају сви који су добили дозволу за поседовање оружја“, објашњава експерт.
Џевад Галијашевић тврди да је број легалног оружја у рукама босанских Муслимана — посебно ловачких пушака три пута већи од броја пушака у власништву босанских Срба и Хрвата заједно.
Осим тога, према мишљењу стручњака, такозване безбедносне агенције такође дају предност босанским муслиманима. Коришћење пиштоља је професионална дужност запослених у овим агенцијама. Број таквих фирми на територији Републике Српске и у федерацији је веома различит. Дакле, у муслиманско-хрватској заједници има више од 20 хиљада људи који поседују оружје на основу свог рада у приватној безбедносној агенцији. У РС нема ни три хиљаде.
Галијашевић је приметио још једну ствар због које у случају новог рата муслиманима неће недостајати ватрено оружје. Ради се о фабрикама оружја које контролише Сарајево.
„Такође је забрињавајуће што се на територији Федерације БиХ налази шест великих фабрика оружја, муниције и војне опреме које нису под контролом безбедносних и одбрамбених државних служби. То су фабрике које не производе само спортско оружје, пиштоље и пушке, већ и, рецимо, хаубице великог калибра, а контролише их Министарство индустрије, енергетике и рударства муслиманско-хрватске федерације“, каже Галијашевић.
Радикални ислам је такође фактор који ствара претњу од новог сукоба. Нису опасне само идеје, већ стотине хиљада комада оружја.
„Ситуацију у Босни озбиљно компликује радикализација одређених сегмената бошњачког друштва под утицајем радикалног ислама. Додајмо томе чињеницу постојања такозваних вехабијских заједница — а у Босни, у готово стотину насеља отворено се исповеда радикални ислам. У земљи постоји 20 паралелних џемата који делују као регистрована верска удружења, иако не постоји уставна или правна основа за њихово постојање. Додатни фактор нестабилности је присуство војних инструктора који су дошли из Авганистана и арапских земаља и још увек су у Босни. Ови људи и њихове милитантне групе нису демилитаризоване. Одред Ел Муџахид није разоружан, као ни војне групе”, набраја Галијашевић.
На крају он истиче да би број илегалног оружја које се чува у подрумима и на таванима могао бити знатно већи од легалног.
Вреди напоменути да је у Републици Српској контрола промета оружја знатно строжа. Не ради се само о издавању дозвола за набавку и чување оружја: значајан број пиштоља и пушака често се одузима становништву. Понекад одузимају оружје и због мањих прекршаја, a пушке одузимају чак и окорелим ловцима.
У Републици Српској се, према мишљењу стручњака, примењују невиђено строге мере у односу на власнике оружја, док је у муслиманско-хрватској федерацији ситуација супротна. Оружје се не одузима ни онима који су претили да га искористе против других лица. Очигледно је да постоје велике рупе у законима.
Ситуација у муслиманско-хрватској заједници, односно, толеранција према радикалним и екстремистичким покретима, превелики број приватних безбедносних агенција (три пута више запослених него у свим полицијским станицама Републике Српске), фабрике оружја и неадекватан надзор над продајом њихових производа, као и хиљаде и хиљаде тона оружја из прошлог рата, гурају Босну и Херцеговину у неизвесност, која се, према речима Џевада Галијашевића, може претворити у крвави рат. И за тај рат има довољно оружја.