Рођенданом ваздухопловства сматра се 17. децембар 1903. године, када је полетео авион који су конструисали браћа Вилбур и Орвил Рајт. Али много пре овог лета Русија је већ имала своју јединицу која је постала база за формирање ваздушних снага империје. 1901-1902 године капетан Коста Милетић, отац српске војне авијације, прошао је обуку у Техничкој ваздухопловној школи крај Санкт Петербурга. Њему је пилот у пензији Златомир Грујић посветио књигу „Српски аеронаут, пуковник Коста Милетић“, а поглавље о боравку првог српског пилота у руској престоници својеврсна је прекретница у овој књизи.

Коста Милетић је рођен 21. септембра 1874. године у Аранђеловцу. Отац му је био телеграфиста, мајка домаћица. 1890. године Коста је завршио гимназију. Дипломирао је на Војној академији 1895. као пети у рангу. Био је у пешадији две године, а затим прелази у инжењерију. Јануара 1901. као командант 1. чете понтонског полубатаљона и најбољи на конкурсу за ваздухопловно школовање упућен је у Санкт Петербург.

1900. године краљ Александар I Обреновић, који се није осећао сигурно на престолу, почео је пажљиво да истражује терен за политичко зближавање са Русијом. Међу пријатељским акцијама била је и војна обука изабраних официра. Рекло би се да је Милетић требао да доспе у Академију војне инжењерије, али он је изабрао други врло специфичан правац – ваздухопловство, коришћење апарата који су лакши од ваздуха, како се тада мислило.

Током грађанског рата у Сједињеним Државама и Аустријско-пруског рата 1870-1871 у извиђачке сврхе, па и за испоруку поште и војног терета, кориштени су ваздухопловни балони. Размишљало се и о могућностима бомбардовања непријатеља, али главни недостатак балона је била њихова зависност од ветра. Проблем су покушали да реше помоћу истих балона, али на моторни погон, односно цепелина.

У фебруару 1885. године у руској армији формирана је јединица војних аеронаута. За команданта је постављен поручник Александар Матвејевич Ковањко који је до Првог светског рата био одговоран за сва питања војне аеронаутике. 1887. године тим је трансформисан у Школски ваздухопловни парк на југу од села Волково код Санкт Петербурга (данас је то територија Волковског православног гробља).

06. октобра 1885. Ковањко је, заједно са потпоручником А. А. Трофимовом и француским ваздухопловцем Г. Рудолфијем, извршио слободан лет у балону у трајању од пет часова и безбедно слетео у близини Новгорода. У ноћи између 17. и 18. маја наредне године неуморни Ковањко је први из ваздуха снимио Санкт Петербург, што је био почетак домаћег аероснимања.

У мају-јулу 1890. године царско ваздухопловство је располагало са јединицом која је у мирно доба имала 6 официра и 88 нижих чинова, а у ратном периоду — 14 официра и 216 нижих чинова. У другим војскама света такве јединице нису постојале, па је Милетић заиста гледао у будућност. У Санкт Петербург је стигао 27. фебруара 1901. возом, преко Будимпеште, Беча, Берлина и Варшаве.

Занимљиво је да је убрзо након његовог доласка, у мају 1901. године, у Санкт Петербургу одржано 17. међународно такмичење ваздушних балона са метеоролошком опремом. Балони су се дизали у ваздух без пилота, али метеоролошки инструменти у њима су самостално бележили температуру, притисак и влажност ваздуха на различитим висинама.

Међу онима од којих је Милетић требало да учи, био је, наравно, на првом месту Ковањко (у то време већ пуковник). Међутим, и његови други предавачи нису били ништа мање изванредни представници нове професије.

Над Волковим пољем је често летео инструктор Михајловске војне артиљеријске школе Михаил Михајлович Поморцев, познати истраживач у области топографије, метеорологије и геодезије, а бавио се и конструисањем летелица и ракетне технике.

Хидрометеоролог, директор Главне физичке опсерваторије, будући генерал-потпуковник и академик Михаил Александрович Рикачев први пут је полетео још 1873. године. Био је на челу Ваздухопловног одељења императорског руског Техничког друштва, измислио је низ уређаја који се подижу ротацијом крила. Иначе, супруга Рикачева је била Јевгенија Андрејевна Достојевска, нећакиња чувеног писца.
Најважније последице у приватном животу Милетића имало је његово познанство са инжењером Александром Матвејевичем Гарутом. Гарутова ћерка Јекатерина је касније постала Милетићева супруга.

У Ваздухопловном парку Милетић је проучавао историју технологије, изградњу ваздухопловне опреме, техничку хемију, основе више математике, фотографију и друге предмете. Ваздухопловци с почетка двадесетог века захтевали су посебна знања и вештине које су превазилазиле стандардне курсеве војних инжењерских школа.

Поуздано знамо да је Милетић као пилот учествовао у познатим маневрима који су се одиграли у августу-септембру 1902. године у Курској губернији. То су биле највеће вежбе у историји руске војске. 1. септембра прелетео је знатну удаљеност на надморској висини од 1100 метара (према неким изворима био је то рекордни лет од 170 километара).

Занимљиво је да је у исто време са Милетићем у Санкт Петербургу за ваздухопловца обучен и Васил Златаров, отац бугарске авијације.

У новембру 1902. године, први српски аеронаут вратио се кући са идејом да створи сличну ваздухопловну јединицу у својој домовини. Међутим, околности му у томе нису помогле. У јуну 1903. године, Александар Обреновић и његова супруга су убијени у пучу. Нови краљ Петар I Карађорђевич је био чврсто оријентисан на Русију, али прилично тешка унутрашња као и спољнополитичка ситуација, скренуле су пажњу руководства на прече задатке.

Тек 1909. године Милетић је успео да се избори за куповину три балона: један везани змај-балон „Дракен“ и два сферна – „Србија“ и „Босна и Херцеговина“. Први лет српског ваздухопловства десио се 19. априла 1909. године, када је капетан Коста Милетић полетео балоном „Србија“. Друга ствар је да је у то време авијација већ напредовала, и на првом место су дошли уређаји тежи од ваздуха.

Ваздухопловна команда српске војске је успостављена 24. децембра 1912. године. Летачки састав су сачињавали командант Коста Милетић, три официра и три подофицира обучених у Француској за пилоте током 1912. године. Наредник Михајло Петровић постао је први српски носилац међународне пилотске дипломе.

Истина, процес обуке морао је бити прекинут због Првог балканског рата, започетог септембра 1912. године, када су се Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка заједнички супротставиле Турској. Османлије су управо завршавале Турско-италијански рат у којем су Италијани први пут користили летелице у ратним сукобима. Зато су и државе учеснице новог ратног сукоба хитно градиле сопствене ваздухопловне снаге.

У Србију су долазили и руски пилоти добровољци, често са својим авионима. Али Београд је, наравно, пре свега морао да рачуна на своје снаге. Сви расположиви ваздухопловни ресурси били су концентрисани у једној чети чији је командант био Коста Милетић. На располагању је имао три балона, водоничну централу (станицу за производњу водоника којим су се пунили балони) и 12 авиона. Први војни аеродром у Србији се налазио на Трупалском пољу крај Ниша. У фебруару 1913. године, четири авиона су издвојена за пружање помоћи црногорским савезницима.

Управо под вођством Милетића српско ратно ваздухопловство стекло је организациону структуру и техничку базу, извојевало прве победе, претрпело прве губитке и стекло борбено искуство које њихови наставници, Французи и Руси, још нису имали.

Милетић је био на челу Ваздухопловне команде и током Другог балканског рата и током Првог светског рата. Међутим, догађаји су се развијали тако да слаба српска авијација у условима ратних дејстава једноставно није имала шансе и 1916. је заправо престала да постоји. Ипак, остали су људи и искуство које је требало пренети следећим генерацијама пилота.

По завршетку Првог светског рата Коста Милетић је пензионисан у чину пуковника. Између два светска рата дуго година је био председник Удружења резервних пилота. Када су 1941. Југославију окупирали нацисти, имао је 66 година. О његовим последњим годинама живота се скоро ништа не зна, сем да је умро 1953. године у Београду, три године после смрти његове руске супруге.