Овог пролећа публицисти из Луганске Народне Републике објавили су заједно са српским колегама литерарни алманах „Славеносрбија“. У зборник су ушла дела петнаестак српских писаца и песника, као и чланци, песме и приче аутора из ЛНР и ДНР. Многи од њих живе на територији Славеносрбије, на месту некадашње колоније српских досељеника.

Алманах је објављен у оквиру књижевног пројекта „Територија речи“ уз подршку Савеза писаца РФ и портала „Балканист“. Ово издање посвећено историји заједничког руско-српског откривања Славеносрбије има за циљ не само да преосмисли вековно пријатељство, већ и да га ојача путем литерарне сарадње.

О томе због чега чување сећања на ову страницу заједничке историје наших народа никада није изгубило на актуелности, у тексту за портал „Балканист“ пишу песникиња Валентина Чизмар и директор Архива Војводине Небојша Кузмановић.

Сећање на Славеносрбију данас

Везе између српског и руског народа успостављене су још у древна времена: када је настала Кијевска Русија и ојачало православно хришћанство, када је кнез Владимир ујединио све словенске народе. Од IX до XXI века Руси и Срби су непрекидно одржавали војне, религијске, културне, научне и економске везе.

Много тога што су Срби преузели од Руса касније је постало неодвојиви део њиховог националног, културног, па чак и политичког идентитета. Сродност међу нашим народима изражава се пре свега у језику, менталитету, емотивности, дубоком доживљавању драматичности постојања (Ф. Достојевски, Л. Толстој, М. Црњански), као и у метафизици погледа на свет и у сталној потрази за натчулним смислом историје и живота.

Срби су од Руса преузели витешке врлине и особине које су поседовале велике војсковође и стратези, на пример, Суворов и Кутузов, као и знања из других области науке и живота. У периоду од XVII до XIX века у Србију су долазили научници из Русије. У то доба је настао славеносрпски језик, комбинација српског језика, руске редакције старословенског језика и руског језика. Долазак руских монахиња на територију Фрушке Горе за време Октобарске револуције извршио је значајан утицај на развој женског монаштва у Србији. У то време многи Срби су одлазили да се школују у Русију, где се почев од XVIII века на духовним академијама формирала српска богословска елита, а такође се обликовали политичари, писци, сликари и друге значајне личности.

Везе успостављене у прошлости одржавају се и у XXI веку. Часопис „Территория слов“ („Територија речи“), чији је тематски број под називом „Славеносрбија“ посвећен заједничкој историји два народа, сведочи о томе да братске везе нису изгубиле на значају ни данас. Ми (писци, научници, истраживачи) захвални смо на том напору. Захваљујући њему и српска историја се преосмишљава у контексту руског искуства и открива се нашим читаоцима из новог угла. Такав поглед омогућава нам да у пуној мери постанемо свесни да је миграција Срба на територији руског народа оставила значајан траг у нашој заједничкој историји. Исто као што је долазак Руса на српску територију извршио утицај на нашу блискост, јачање узајамног поштовања, стварање заједничке политике, на дипломатију, формирање заједничких вредности, обичаја, духовности, на повећану свест о заједничким словенским коренима.

Многи писци и филозофи, као што су Владимир Соловјов и Николај Данилевски, сматрали су Русију за центар и колевку словенства. Додајмо да је то и српска колевка: о томе сведоче наши вековни културни, дипломатски и политички односи.

На пример, српски дипломата гроф Сава Владиславић Рагузински био је саветник руског цара Петра Великог, а за време посете Константинопољу купио је етиопског роба Ибрахима Ханибала, прадеду познатог песника Александра Пушкина, и поклонио га Петру (књижевник Василиј Соколов је записао да је Владиславић „Србин коме Русија треба да захвали на Пушкину“). Гроф је такође допринео потписивању Кјахтинског мировног споразума између Русије и Кине и био је награђен орденом Александра Невског. У венама цара Ивана Грозног текла је и српска крв (по мајчиној линији). Управо руски монаси су довели Светог Саву у руски манастир на Светој Гори Атонској. Пре шест векова, 1404. године, српски монах Лазар Хиландарац из Призрена поставио је први механички часовник на Кремљу…

Много је сличних примера. Руси су такође долазили и долазе у Србију као у братску, савезничку земљу. Када се у Русији догодила комунистичка револуција, многе избеглице су пронашле привремено или трајно уточиште у тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и њеној наследници, Краљевини Југославији. То је био својеврсни чин захвалности српског краља Александра Карађорђевића за сву помоћ коју су Руси кроз историју пружали Србима. Посебно смо захвални цару Николају II Романову, који је почетком Првог светског рата помогао братској земљи оружјем и муницијом и бранио српске интересе тражећи од савезника да помогну српској војсци у повлачењу кроз Албанију.

Долазак Срба у 18. веку на територију царске Русије, у Славеносрбију изазван је протестом против аустроугарских власти. Током ових сеоба српско-руске везе су одиграле важну улогу, заправо потврдиле наше пријатељске, братске односе. Срби су се као вешти ратници одлично показали током одбране руске територије у ратовима против Турака, основали свој центар у царској Русији, односно добили дозволу да формирају две области – Славеносрбију и Нову Србију, које су једно време имале статус аутономија (од 1752. до 1764).

Чињеница да је поменута територија добила назив Србија игра важну улогу у очувању трагова српске имиграције. Тада је у Русију стигло више од 50 хиљада људи, који су новим насељима дали имена војвођанских места из којих су дошли: Владимировци, Смедерево, Бечеј, Панчево, Кањижа, Сента, Суботица, Мошорин и т.д. У Русију су стигли и Срби са Косова и Метохије, из Црне Горе, Босне и Херцеговине, Далмације, Славоније и других крајева Србије под турском влашћу.

Миграција 1751. године је позната као велика сеоба Срба у Русију, која је уследила након велике сеобе Срба 1690. године, када се народ, предвођен патријархом Арсенијем III Црнојевићем, преселио са југа Србије на север.

Издржљивост српских војника који су пристизали у Славеносрбију омогућила им је да се лако навикну на нове географске околности. У степи су створили све услове за живот: градили су насеља, путеве, трговали, бавили се занатима и пољопривредом, гајили стоку — поставили су све темеље за развој неразвијене пре њих територије.
С обзиром на војне и историјске прилике на Балкану, сеоба Срба на територију данашње Луганске и Доњецке Народне Републике довела је до стварања не само војних гарнизона, већ и центра новог живота. То се не би догодило да се Срби овде нису осећали као код куће.
Подручје Славеносрбија у августу 1949. преименовано је у Фрунзенска рејон, а 1965. године — у Комунарски рејон Луганске области. Иако су се Срби већ давно пре тога асимиловали са локалним становништвом, овде и даље можете пронаћи трагове који сведоче о периоду српске историје: то су православне цркве, споменици, дворци — важни елементи српске културне и историјске баштине. У граду Славјаносербску, који је грб добио давне 1861. године (од 1784. до 1861. град је носио име Доњецк), један од споменика са натписом „Нема светијих веза од братских“ и данас потврђује међусобну повезаност, блискост и савезништво два народа, њихове културе, идентитета, традиције.

Пројекат који је покренуо часопис „Територија речи“, који негује културу сећања на сеобе Срба, веома је важан како би се пажња посветила годишњици сеоба у Русију, како би се српска јавност упознала са миграцијама 18. века, као и за продубљивање сарадње у области културе са Луганском Народном Републиком.

Изражавамо захвалност руководиоцу пројекта Александру Сигиди, главном уреднику часописа Људмили Гонтаревој, редакцији часописа и свим ауторима из Луганске Народне Републике, Русије и Србије, који су се одазвали, упркос тешким околностима изазваним пандемијом и придружили се овом пројекту. Ове године ћемо заједно са вама одржати промоцију часописа у Новом Саду, у Архиву Војводине, и прославити годишњицу сеобе Срба у Славеносрбију и Нову Србију. Бићемо пресрећни ако постанете наши гости и посетите крајеве одакле су Срби кренули на далек пут.

Ја [Валентина Чизмар] сам посебно захвална уредници Људмили Гонтаревој, са којом сам се упознала у мају 2018. године на Међународном сајму књига у Санкт Петербургу. Резултат нашег сусрета и сарадње је тематско издање часописа „Територија речи“ — „Славеносрбија“, посвећено јачању заједничких културних, историјских и књижевних веза.

У нади за даљу успешну сарадњу и нове састанке, стварамо нову реалност и светове који отварају нове територије смисла, бацају светлост на истину и велика дела и чувају наше драгоцено наслеђе.

Валентина Чизмар, доктор филозофских наука и песникиња
Небојша Кузмановић, доктор филозофских наука, директор Архива Војводине