Уочи убиства српског краљевског пара Александра Обреновића и његове супруге Драге Машин 1903. (догађај је у историју познат као Мајски преврат), руски дипломата Константин Аркадијевич Губастов је приметио:

„У Србији незадовољни не могу и не умеју да само усмено или на папиру изразе своје незадовољство владом. Чим примете да их је пуно, одмах почињу да кују заверу“.

Константин Аркадијевич Губастов

За незадовољство је било довољно разлога, па и сам краљ је био невероватно непромишљен и занемарио је све недвосмислене сигнале опозиције и питања сопствене безбедности. 

У међувремену, опозиционе новине су биле прилично креативне у оценама владајућег режима. Тако је, на пример, „Одјек“ издао специјално издање које је садржало искључиво текстове Светог Писма о изобличавању безакоња јудејских царева. 

А руски посланик Николај Валеријевич Чариков говорио је о политици младог монарха Србије без алегорија: 

„Пошто је познато да му поступке нису наметнули ни српски политичари ни било која страна влада, већ да су његов лични изум, пре или касније одговорност за све последице сносиће само краљ“. 

Николај Валеријевич Чариков

Треба напоменути да је својевремено, приликом спровођења реформи након 1878. године, Александров отац Милан Обреновић узео у обзир војне кругове као фактор стабилности своје власти. Сматрао је да модерне и добро наоружане војне формације такође треба да буду ослонац режима, а официри му морају бити верни. Милан је тако почетком 20. века створио официрски сталеж који је надмашио у развоју политички систем земље, а млади српски официри су осећали да могу преузети одговорност за будућност земље. 

Међутим, официри нису имали сопствену политичку платформу и програм (то ће се догодити нешто касније), због чега их је опозиција — противници режима Александра Обреновића — користила као преторијанце. Штавише, краљ Александар је обраћао мање пажње на проблеме војске од свог оца: финансијска ситуација официра се нагло погоршала, од 1902. кашњења у исплати примања су била редовна. 

Александар Обреновић

Први план атентата краљевског пара појавио се у августу 1901. Убиство је требало извршити на балу у кафани „Коларац“, а на челу завереника био је поручник Антоније Антић. 

Рећи ћемо, узгред, да су после Мајског преврата европски листови штампали различите приче о ранијим покушајима убиства српског краља и краљице. Тако је, према писању штампе, у априлу 1903. године био покушај да се краљ и краљица отрују. Отров у храну је требао да сипа млађи кувар. Али старији кувар је на време приметио да се нешто спрема. Соба млађег кувара је претресена и пронађен отров. Кувар је убијен без суда, а да би избегли скандал, речено је да је извршио самоубиство због несретне љубави. Све је то била само новинска патка. Права претња је била много озбиљнија. 

Убрзо су официри успоставили прве контакте са политичким лидерима Србије, посебно са истакнутим чланом либералне странке у земљи Ђорђем Генчићем. Он је међу заверенике довео и познатог београдског адвоката Алексу Новаковића. Окупио се главни заверенички одбор међу којима су били Драгомир Рајовић, познати либерал Јован Авакумовић, банкар Никола Хаџи-Тома, као и рођак Петра Карађорђевића Јаков Ненадовић, син капетана Младена Ненадовића, стрељаног као учесника убиства 1868. кнеза Михаила Обреновића. 

Ђорђе Генчић

У елитном бечком хотелу „Империјал“ Јаков Ненадовић имао је свој сто за којим је преговарао са својим агентима. У договору са Ненадовићем син адвоката из Шапца Раде Алавантић је обукао униформу генерала, прешао аустријско-српску границу и дигао побуну у војсци у Шапцу. Било је то у фебруару 1902, али Алавантић је брзо разоткривен и стрељан. 

Бивши премијер земље Владан Ђорђевић је такође активно учествовао у дискредитацији српског краља и био приморан да напусти земљу. Његов одлазак се поклопио са појавом многих новинских чланака против Александра Обреновића, нарочито крајем 1901, почетком 1902. године. Чариков је у јануару 1902. писао да „тренутну кампању аустроугарске штампе предводи син бившег српског премијера Владана Ђорђевића“.

Узгред, руске дипломате у Бечу су се такође отворено изјашњавале. Амбасадор гроф Капнист на питање Генчића ко би могао заменити династију Обреновић, одговорио је: „Имате једну династију унутра, а другу споља. Ако останете без оне унутра, узмите ону споља“. Генчић га је затим питао да ли говори као гроф Капнист или као руски амбасадор, на шта је овај одговорио да је то мишљење руског амбасадора. 

Александар Обреновић и његова супруга Драга

Руске власти су пратиле догађаје у Србији не само преко својих званичних дипломатских представника. 1886. у Букурешту је основано одељење руских агената на Балкану. У почетку га је водио А.Е. Мишченко, а 1890. године заменио га је пуковник А.И. Будзилович, познат под псеудонимом Грабо. После његове смрти 1901. године одељење је водио Владимир Валеријанович Тржецјак, који је имао псеудоним Цитовски.

Ови агенти су шпијунирали руске политичке емигранте и читали њихову пошту. Бавили су се Румунијом, Бугарском и Србијом, а међу информаторима Тржецјака било је и много познатих балканских политичких личности. На пример, полицијски комесар Букурешта Гаспар, помоћник градоначелника Београда Гнедић, познати политичар, сарадник Николе Пашића, министар полиције Србије Јован Ђаја, који је после оставке постао уредник и издавач листа „Народ“. Како је говорио Тржецјак, Ђаја је сам понудио да ради као политички или полицијски службеник Русије у Србији. Активан агент овог одељења био је и авантуриста Александар Вајсман (личност која захтева посебан чланак).

Притом, од 1900. године сарадници руске политичке полиције бавили су се и безбедношћу српског монарха, а организатор свега био је Александар Вајсман. Краљ је за то плаћао у почеткуу око 70 хиљада франака годишње, али након смрти краља Милана, овај износ је смањен. Међутим, највећи део тог новца (12 хиљада франака годишње) узимао је лично Вајсман као главни човек краљевог обезбеђења. 

После смрти Будзиловича краљ је био заинтересован да настави такву сарадњу. По том питању састајао се са Вајсманом, мада није желео да показује своје везе са овим агентима и посебно је желео то да сакрије од руског посланика Чарикова, с обзиром на њихове лоше односе. Истовремено, како је информисао Тржецјак, „српски краљ тражи да се успостави надзор над српским политичарима и да се сазна све о аустријским интригама. 

Међутим, промена у руководству балканских агената довела је до прекида ове сарадње. Од јануара 1903. руски агенти се више нису бринули о безбедности српског краља. 

„Колико је то било благовремено, показали су следећи крвави догађаји у Београду“, закључио је Владимир Тржецјак.

Нестале су и последње препреке за заверенике, а српски официри постали су сила која је била способна да изведе државни удар. Догодило се то у ноћи 29. маја (11. јуна) 1903. године: догађај се поклопио са годишњицом убиства Михаила Обреновића 1868. године. Како је приметио руски војни агент Н.В. Сисојев, „рачунало се на брзину и неочекиваност и донете су најрадикалније одлуке: ако атентатори наиђу на материјалне препреке, разнеће их динамитом; ако не нађу краља, дворац ће срушити артиљерија која стоји у близини и чека наређење.“