Недалеко од предузећа одбрамбене опреме Крушик у Ваљеву, налази се тихо и мирно насеље. Чине га петоспратне зграде крај којих цветају руже. Зове се „Радничка колонија“ јер подигнуто је 1947. године за раднике поменутог предузећа. И управо се ту родио снажан дух отпора комунистичком режиму.
На улазу у насеље, између Крушика, психијатриског одељења и речице Љубостиње, коју мештани зову Темза, дочекује вас табла „Република Колонија“, коју су поставили оснивачи самопроглашене „државе” 1992. године.
„Где станује премијер Колоније“, питам неког пролазника.
„Ено га, седи на тераси.
Притискам дугме на којем пише Драгољуб Тешић. Врата се отварају, преда мном је снажан мушкарац средњих година. То је легендарни Драгољуб Тешић, или Теша, како га сви зову. Живи сам, али у кући је јако уредно. На зидовима слике, фотографије, иконе…
„Наследио сам укус од Богољуба“, смеје се он, говорећи о председнику Колоније, сликару Богољубу Макију Арсенијевићу, са којим су основали своју „државу“.
„Створили смо нашу земљу по угледу на суседну Србију Слободана Милошевића. Маки и ја смо били најнормалнији у нашој влади. Наш министар културе је био неписмен и стално је подригивао. Министар здравља је био прави наркоман. За министра одбране, високог официра, поставили смо човека од преко два метра који није служио војску јер је био сувише мршав. Шеф полиције је био човек запослен у кланици, за трговину је одговарао лопов којег је полиција одлично знала. Све смо људе изабрали једногласно, јер је свако гласао за себе. Истина, Геју тада нису пустили из кланице, али владу смо формирали. Наша држава је живела од увоза, односно узимали смо све што није везано ланцем, а нисмо имали ништа за извоз. То су пролетери, људи поред којих је живот пролетео“, — говори самоименовани премијер Републике Колонија Драгољуб Тешић.
На крају чина самопроглашења независности колонисти су украли сипорекс блокове са неког градилишта. Арсенијевић је извајао црвени фалус висок 2,6 метара, на коме су написали „председник Србије“. Али уочи свечаног отварања споменика локалне власти су сломиле „председника“, а уметник је осуђен на четири месеца условно због увреде части и достојанства Слободана Милошевића.
Тако је цела Србија сазнала о Колонији.
„Дошао нам је Рамбо Амадеус и одржао бесплатан концерт. Из Београда је дошао читав аутобус интелектуалне елите — људи које нисмо ни сањали да ћемо икад срести. Испоставило се да нам се диве! И они су били против комунизма – против система који је градио корумпирану државу са сиромашним народом. Схватили су нашу иронију, јер само глуп човек нема смисла за хумор. Допало им се како исмевамо власт која је довела народ до просјачког штапа. Један писац нам је са дивљењем рекао да би на овој причи позавидео и сам Бранислав Нушић. Студентски покрет „Отпор“ је инспирисан управо нашим отпором режиму.
Ево, погледајте, новчаница од 5 милијарди динара којом сте могли да купите само једну лепињу! Ево једног купона за бензин којим су точили много пре бомбардовања. Дошао нам је немачки новинар и рекао: покажите нам где купујете робу, где вам је робна кућа. Водим га на бувљак – био је тамо где је сада нова црква, преко пута пијаце. Тамо нека гужва, неко ђубре разбацано. Немац у шоку! А ко су, пита, ови људи, шта овде продају? Овај је, одговарам, инжењер у нашем предузећу Крушик, овај ради у управи…“, присећа се Теша.
1999. године НАТО је започео агресију на Југославију. На Крушик је бачено стотине бомби. Прва четири томахавка погодила су зграду фабрике 14. априла у 6.20 ујутру, а 2. маја бомбе су потпуно уништиле насеље Радничка колонија.
Све зграде су оштећене. У двориштима су зјапили кратери. Локални голубарник је изгорео заједно са голубовима. Срећом, нико од мештана није погинуо. Теша, који је тада задобио прелом ноге на три места, каже да су рушевине затим миниране динамитом да би се овде изградиле нове зграде, али те старе петоспратнице су биле грађене по совјетској технологији, а њихове тврдоглаве остатке су морали да дижу у ваздух неколико пута.
Колонисти су побеснели због НАТО агресије и комунистичког режима. 12. јула 1999. године окупили су око десет хиљада људи на протестном скупу у Ваљеву – односно на акцију је дошао сваки шести грађанин.
Полиција је тада Арсенијевићу сломила вилицу и ухапсила га. Многи угледни српски адвокати тада су се добровољно јавили да га бесплатно бране, али се пред судом појавио Бранислав Тапушковић, који ће касније предводити тим одбране југословенског председника Слободана Милошевића у Хагу.
Маки је добио три године затвора, али је побегао из затворске болнице и активно учествовао у догађајима 5. октобра 2000. године, када је свргнут Милошевић.
„Сви смо подржали те промене. Али онда смо схватили да смо издани. Једном опозиција, заувек опозиција“, каже Теша.
После насталих промена, „Република Колонија” је најавила да се неће мешати у послове „суседне Србије”. Међутим, нове власти земље, као и претходне, сломиле су таблу са заставом и грбом. На њој је била приказана звезда петокрака и „комунистичка“ свиња. Била је то увреда за сваког ко је подржавао комунизам.
„Међутим, власти нису могле ништа са нама. Били смо држава која ради шта хоће и ни за шта не одговара“, смеје се Теша.
А почетком 2000-их Република Колонија је одлучила да се бори против локалне зависности од дроге.
„А како је то било могуће кад је ваш министр био наркоман“, чудим се ја.
„Био је живи пример пропаганде здравог живота. Имао је 30 кг и ниједан зуб. Кад то видите не пада вам на памет да икад узмете дрогу“, објашњава мој саговорник.
Влада је поделила црвене картоне свим локалним наркоманима и наредила им да не излазе из куће. На напуштеној стрељани где су се скупљали наркомани направили су дечји фудбалски клуб.
Од руководства „Републике Колоније“ данас постоји још само Теша. Неки су умрли, остали су отишли. У мају је Колонија напунила 30 година, али окупљања тим поводом није било.
„Кад ме неко види у граду каже ми ‘добар дан, министре’. Долазе да се консултују о различитим стварима. Иначе, људи су били и остали бескичмењаци. Имам шта да замерим и властима. Генерално, ми нисмо могли ништа да променимо нашим покретом“, каже Драгољуб.
„Али сте бар покушали.“
„Покушали, него шта“, одговара шеф владе самопроглашене „Републике Колоније“ Драгољуб Тешић. Ветеран српског опозиционог покрета.
